FORGOT YOUR DETAILS?

Deus ex machina ili otac korupcije?

by / petak, 14 septembar 2018 / Kategorija Vesti Pescanik
detalj gvozdene ograde

Foto: Predrag Trokicić

Otprilike ovako je Zvonimir Kulundžić (1911-1994), publicista, književnik i istoričar iz Osijeka, opisao karakter vladavine i ličnosti dr Milana Stojadinovića u knjizi “Politika i korupcija u kraljevskoj Jugoslaviji”, Zagreb: NIK “Stvarnost”, 1968, str. 551-748.

Vođa Demokratske stranke ga je javno nazvao “ocem korupcije” dok ga je jedan od starih radikala opisao kao nerazumnog čoveka, neprevaziđenog u nanošenju štete državi, obmanjivanju javnosti i narodnih poslanika, gaženju ustava i zakona. Ipak, kao “moralni invalid i debelokožac” nije se puno osvrtao na kritike i karikature koje su ga ismevale, sve dok nije “tresnuo sa vlasti”.

Ovaj “nabeđeni spasilac dinara”, a zapravo “agent stranog kapitala” koji je na vlast došao kao “engleski čovek” i završio kao farsično lojalni eksponent Nemačke, bio je “najfatalnija politička pojava” na ovim prostorima. Dok su njegovi vršnjaci ginuli u ratu, on je “pravio karijeru” na bezbednoj distanci, uživajući u vožnji službenim limuzinama, razvratu po luksuznim hotelima i kockarnicama, što se nije stideo da i sam prizna.

Intenzitet neukusne i agresivne “autoreklame” ovog bivšeg radikala rastao je godinama dok se njegova sposobnost u izvršnoj vlasti svodila na “veštinu nabijanja poreza”. Izjave, poput one da je rezervoar bogatstva “poreska snaga naroda”, zvučale su u najmanju ruku kao “šegačenje finansijskog apsolutiste koji sprovodi poresko mrcvarenje naroda”. Ponavljao je kako seljak ima para i da je on “izvor bez dna”, pa mu je shodno tome visokim carinskim tarifama opteretio poljoprivredne alate i veštačko đubrivo. Nije krio da mu je glavna doktrina prebacivanje fiskalnih nameta na seljaka: “Predložio sam da se zavede vanredan porez od 500%, što je značilo da se porez na zemlju poveća pet puta. Umesto kokoške, seljak bi imao da proda tele ili dve svinje da izmiri dužan porez”.

Kada je prvi put postao ministar uvećao je za trećinu budžet i broj činovnika. Neprestano je govorio o finansijskim uspesima, “a evo otkako je došao ne objavljuje nikako završne godišnje račune i niko u ovoj zemlji ne zna ni koliko se troši ni na šta se troši narodna zamuka”. Oporezovao je sve što je mogao. Posle drastičnog poskupljenja sudskih taksi obrušio se i na cene saobraćaja zbog čega je prevoz od Beograda do Maribora koštao gotovo isto kao od Njujorka do Beograda. Iz istog razloga, američko žito u Dalmaciji i Sloveniji bilo je jeftinije od vojvođanske konkurencije.

Iako je gotovo svakog meseca podizana cena monopolskih artikala, deficit u budžetu njegovog ministarstva bio je neprekidan. Svejedno, važio je za ozbiljnog stručnjaka solidnog obrazovanja “nasuprot svoj toj vašarskoj reklami koja ga je činila daleko neozbiljnijim nego što je u stvari bio i izazivala odijum”. Savremenici su uzalud pokušavali da proniknu u svojstva njegovog “ekonomskog čuda” s obzirom da je u privrednom smislu zemlja i dalje bila na evropskom začelju: “Zaista nije potrebna nikakva naročita pamet, nikakav financijski genij, da bi na taj način – povećavajući recimo porez pet puta – napunio ne samo državne blagajne, nego i svoj vlastiti džep”.

Pošto je višestruko uvećao poreze, proglasio je politiku stroge štednje tokom koje je stekao više luksuznih vila, deonice u nekoliko banaka i preduzeća a znao je za jedno veče da prokocka i nekoliko desetina prosečnih činovničkih plata. “Njegovi doglavnici, isto tako nekada bedna sirotinja”, postali su bogataši koji kupuju kuće i školuju decu u inostranstvu. Nijedan državni posao nije završavan bez honorara i basnoslovnih nagrada, dok je dnevnica jednog njegovog “ljubimca” bila veća od godišnje potpore za deset invalida.

Od samog stupanja na visoku javnu funkciju (uključujući i ratne godine) koristio je svaku priliku za lično bogaćenje i pljačku državne imovine. Svega mesec dana po stupanju na dužnost kupio je ogroman plac na Topčiderskom brdu gde je počeo da gradi dve vile. Na pitanja javnosti o poreklu novca objavio je “odgovor klevetnicima” u kome je patetično izjavio kako je plac kupio u nekoliko rata “sa još dva druga gospodina, sa komšijama”. Međutim, kasnije se na osnovu kupoprodajnog ugovora ispostavilo da su ta “dva druga gospodina” bili njegov otac i brat te da je suma isplaćena odjednom, a ne na rate. Ni ovoga puta mu nije smetalo što je uhvaćen u laži. Štaviše, na primedbe da je vile opremio luksuznim nameštajem, on je insinuacije na korupciju okrenuo na temu estetike “duhovitom” opaskom kako je uređenje kuća poverio svojoj ženi.

Nerazrešene afere u kojima je učestvovao nizale su se jedna preko druge: malverzacije sa obveznicama ratne štete, opstrukcija isplate čehoslovačkoj firmi za popravku lokomotiva i vagona, uzimanje provizija prilikom tajnih sklapanja državnih kredita, “reketiranje” uprava međunarodnih preduzeća Borski rudnici i Trepča Mines i sl. Bio je učesnik nekoliko afera sa vojnim nabavkama od kojih je najveća bila prevara sa “francuskim konzorcijumom” koji je navodno trebalo da podigne fabriku oružja, a koju su štampa i opozicija u potpunosti raskrinkali. U pitanju je bila namera “konzorcijuma” sumnjivog sastava da se pomoću državnog novca sagradi fabrika na državnom zemljištu u kojoj bi se doterivalo rashodovano francusko naoružanje i potom prodavalo kao “novo”. “On se po svome mentalitetu nije nimalo razlikovao od onih tipičnih Falschspillera, varalica na kartama, koje strast zgrtanja novca toliko opseda da ih dovodi upravo do ludila, u kojem upadaju u totalni moral insanity, u kojem zadovoljavajući tu svoju strast, ne prezaju ni pred kakvim zločinima. Novac, novac i novac; zlato, zlato i zlato – to su jedine njihove opsesije, vrhunac strasti i vrhunska religija”.

Bio je svestan moći medija pa ih je opsesivno zloupotrebljavao praveći “najvulgarniju cirkusijadu” s namerom da sebe predstavi kao “obećanog mesiju”. U kratkoj pauzi između dva ministarska mandata preuzeo je privrednu rubriku vodećeg beogradskog dnevnika, napisavši i nekoliko uvodnih tekstova. Sakriven iza raznih pseudonima, hvalio je svoju “genijalnost” nazivajući se “preporoditeljem države od koga zavisi njena budućnost”. U njegovoj naknadnoj interpretaciji ova saradnja mu je podigla ugled (“jer je pokazala moje znanje i sposobnosti”, kaže on), a u isto vreme navodno i podigla tiraž tih novina. Kako bi prikrio sve svoje malverzacije on je “plaćao novinarska piskarala i prodane mešine” da ga slave i hvale kao finansijskog čudotvorca. Za jedanaest godina iz državnog budžeta je isplaćeno nekoliko miliona dvojici francuskih novinara koji su zapadnoevropsku javnost zatrpavali tekstovima o “ekonomskom geniju” iz Beograda. Stoga ne čudi da su mu “najslađi plen” bile upravo beogradske dnevne novine koje je prisvojio državnim novcem iz dispozicionog fonda kojim je službeno rukovodio. Brat i zet su mu asistirali u opremanju štamparije i poslovnog prostora u novosagrađenoj desetospratnici u centru Beograda.

Njegovo narcisoidno i groteskno samoveličanje išlo je dotle da je, u nepotpisanim novinskim člancima uporno tvrdio kako su za vreme njegovog ministrovanja nastali “polet i blagostanje kakvo narod odavno nije zapamtio”. Kada je u Paviljonu Cvijeta Zuzorić organizovao izložbu o tri godine svoje vlade, luksuzni katalog sa impozantnim grafikonima je sadržao i reprodukciju poznate slike na kojoj je on predstavljen kao Isus Hrist među žeteocima.

Upregnuvši čitav propagandni aparat zajedno sa državnom novinskom agencijom u svoju službu, u javnim nastupima i medijima bio je neumoran: “Ako pogledate na ma koji sektor državne uprave, bilo na spoljnu, bilo na unutrašnju politiku, bilo na finansije ili narodnu privredu, vi svuda možete videti samo napredak i uspeh, kakav do danas nijedna vlada u ovoj zemlji nije mogla zabeležiti”. Prema njegovim rečima, država je za svega tri godine doživela “najnaprednije doba svoje istorije”, “ona nema više straha za svoj unutrašnji mir i granice”, “njen prestiž nikad nije bio veći” dok se “vera u budućnost čita na svim licima”. Drugim rečima, “uradili smo više nego svi drugi zajedno pre nas”, kako je stalno ponavljao.

Čak i dok pokušava da piše memoare zadržao je pozu “prepotentnog političkog hohštaplera koji drži monologe kao na agitacijskom zboru u seoskoj krčmi gde ga niko ne može demantovati”. Pored besomučnog “blefiranja javnosti” pribegavao je izvrtanju istorijskih činjenica pa je u narodu sve češće nazivan krakelerom (fr. craqueur, lažov i hvalisavac), ali i “upropastiteljem Radikalne stranke”.

S obzirom da je još u doba njegovog prvog ministarskog mandata otpočeo “pravu i sistematsku, stručno i kroz zakonske propise regulisanu pljačku državne i narodne imovine”, javnosti je izgledalo da predvodi “konzorcijum pljačkaša” sastavljen od nekoliko bivših i aktuelnih ministara čije su aktivnosti razarale javni moral. Pored toga, osnovao je “karikaturu od političke stranke” sa kojom je pokrenuo otvorenu fašizaciju zemlje. Njegova politička besprincipijelnost bila je posledica lukrativnih motiva koji su ga vodili u političkoj karijeri. Otuda i nekoliko ekstremnih političkih zaokreta – bio je naizmenično “radikal i velikosrbin”, pobornik slobodne trgovine, verni monarhista, pa vatreni republikanac i antimonarhista i na kraju oduševljeni pristalica fašizma. Za svoje zelenokošuljaše je tvrdio da nisu kopija fašističkih falangi već svojevrsna komunalna garda koja je obezbeđivala megalomanske “zborove” njegove partije.

Još više štete državi nanela je njegova nezgrapna i na momente diletantska spoljna politika: od vatrenog, mladog rusofila izvitoperio se u fanatičnog germanofila udaljivši zemlju od tradicionalnih zapadnih saveznika i poremetivši evropsku ravnotežu snaga. Čak i u diplomatiji je “zbog svog duhovnog siromaštva upotrebljavao najvulgarnije tračeve i prostakluke kao argumente”. Evropskim državnicima se naknadno podsmevao tračareći o njihovom “neprikladnom” fizičkom izgledu dok je značaj svojih službenih poseta preuveličavao: “Ja sam u drugim zemljama bio dočekivan počastima, kakve nijedan naš državnik nije imao”. Zvaničnici evropskih država nisu bili njegove kolege, već “prijatelji”.

U poslednjim mesecima svoje vladavine organizovao je parlamentarne izbore koji su po svojoj “nakaradnosti” i falsifikatima bili parodija i “vrhunac šegačenja i lopovluka vladajuće klike”. Na predizbornom skupu je započeo govor obećanjem vlade da će svako moći da glasa slobodno, po svojoj savesti. Pet minuta kasnije je izgovorio: “Ako bi ko od državnih činovnika i službenika gledao u šefu opozicije svoga šefa, a ne u svom resornom ministru, onda ja svakom takvom činovniku poručujem, da mu mesto nije u državnoj službi. Nije data nekim činovnicima stalnost, da bi iza te stalnosti napravili za sebe utvrđenu busiju, da gađaju vladu i državu”.

Na tim, “decembarskim” izborima, zvanično su pobedili kandidati njegove partije iako su na biračkim mestima dobijali višestruko manje glasova od opozicionih kandidata. Usled tako neubedljivog “trijumfa” počeli su ga napuštati najbliži saradnici, sluteći njegov skori kraj. Kada ga je prijatelj, zabrinut zbog naopake kadrovske politike, savetovao da izbegava ljude slabog karaktera “koji ne predstavljaju nikoga i ništa”, on je sa osmehom uzvratio kako su njemu potrebni “baš takvi mangupi”. Dve nedelje pred svoj politički pad samouvereno se poverio šefu italijanske diplomatije “da ga niko i ništa ne može izgurati s vlasti”. Devet meseci kasnije uhapšen je zajedno sa još nekoliko rukovodilaca njegove nove partije, Srpske radikalne stranke.

Peščanik.net, 14.09.2018.

The post Deus ex machina ili otac korupcije? appeared first on Peščanik.

Izvor Vesti:: Deus ex machina ili otac korupcije?

Share Button
TOP