DROGIRALA SAM SE DA BIH OSTALA NORMALNA

Share Button

Jasmina O. je provela godinu i po dana u požarevačkoj apsani zbog saučesništva u razbojništvu.U ispovesti otkriva kako izgleda život iza zidina Zabele, kako je izdržala kaznu i šta joj se sve dešavalo.

Znala sam da se ne zabavljam sa patrijarhom, ali nisam mogla da pretpostavim da će me ljubav tako skupo koštati, počinje svoju ispovest Jasmina.

Dečko sa kojim sam bila i njegovi drugovi opljačkali su prodavnicu u Čačku, gde smo iznajmili kuću. Rekli su mi šta su uradili, ali ih nisam shvatila ozbiljno, sve dok nas sutradan nisu pohapsili. Odveli su nas u glavnu policijsku stanicu i tamo su nas smestili po kancelarijama, sve odvojeno i svako je imao svog čuvara. Nisu nas tukli i maltretirali, jer su imali sve što im je bilo potrebno. Sutradan su mi uzeli otiske, slikali me i smestili u istražni zatvor. Stavili su me u samicu, gde sam bila više od dva meseca.

Soba metar sa metar i po, krevet na sprat, metalni sto koji se ne pomera i čučavac. Ni sa kim nisam imala kontakt, dok nisam upoznala „glavnog“. Kasnije sam naučila da u svakom zatvoru među robijašima postoji neko ko je „glavni“. Ovde se dogodilo da je baš taj glavni bio u ćeliji do moje. On je mogao sve, pa čak i da dolazi kod mene u samicu i razgovara sa mnom. Malo sam bila zbunjena u početku, jer nisam znala ko je. Kada sam saznala, sve mi je bilo jasno. O njemu sam čitala u novinama i znala da je mnogo opasan. Međutim, taj čovek mi je mnogo pomogao. Bila sam daleko od Beograda, moji nisu mogli često da dolaze, tako da sam od „glavnog“ dobijala knjige, novine, voće…

On mi je i rekao da je istraga „banja“ u odnosu na izdržavanje kazne. Njegovih reči postala sam svesna tek kasnije, kada sam otišla na izdržavanje kazne. U istrazi sam mogla da šetam svaki dan po sat vremena, da ležim u krevetu koliko i kad hoću, a čak sam posle izvesnog vremena dobila i društvo, devojku čiji je dečko bio isto tu, u nekoj od soba pored. Kontrole nisu bile rigorozne, tako da su mi prilikom jedne posete doturili malo trave, a moja cimerka je donela votku. Unela sam šit tako što sam ga gurnula u rukav, a ona je, kaže, votku dobila od čuvara koji joj je, inače, dostavljao ljubavne poruke od dečka u kutiji cigareta. Kada sam shvatila da je i to moguće, mojoj sreći nije bilo kraja. Počela sam i ja da kontaktiram sa mojim dragim. I tako čuvar prenosi poruke, donosi votku… i dani prolaze, sve dok jednog dana neko nije otkucao naše papiriće smotane u kutiju cigara.

Pretres, i naravno prevrnu našu ćeliju i nađu moj šit. Opet je „glavni“ odigrao ključnu ulogu – šit je nestao i niko više nije pominjao taj slučaj. Kako i ne bi, kada im je „glavni“ renovirao ceo zatvor, a zato je zauzvrat mogao čak i napolje kad god je hteo. Izlazio je, išao kući kod žene i dece, ali se uvek vraćao i meni svako jutro donosio sve što mi treba… I tako do presude.

A kada su nam izrekli presudu, onesvestila sam se. Teško razbojništvo u vezi sa teškom krađom i nedozvoljeno posedovanje i nošenje oružja, organizovani kriminal… Izvršilac je dobio 6,5 godina, jedan saučesnik 5,5 godina, ja sam okvalifikovana kao organizator iz auta i dobila sam 14 meseci. Kada sam došla sebi, rečeno mi je da su samo mene pustili da se branim sa slobode, jer mi je prvi put. Izricanje presude bio je početak kraja jednog perioda mog života. U međuvremenu sam se razbolela. Odlazim na operaciju, a moram na još jednu. Baš tada mi je stigao poziv za izdržavanje kazne. Tražila sam odlaganje, a dobila poternicu i nalog da se javim u SUP-u u ulici 29. novembra. I tada sam molila da mi odlože zatvor dok ne završim sa operacijom, na šta je neki inspektor sa bradicom rekao: „Imaš i tamo doktora. Sve imaš tamo, to je ozbiljna ustanova! Sve će oni lepo da ti srede“. Šta ću, gde ću – pravac Zabela.

Iz SUP-a me interventna vozila do glavne autobuske stanice. Jurili smo autobus koji je već pošao za Požarevac. Prolazimo na crveno, jurimo džipom preko trotoara, ma nije važno čak i ako obore nekog pešaka. Bitno je da se stigne autobus, da ne bi plaćali gorivo do Požarevca. Uvode me sa lisicama u običan putnički autobus. Želim da umrem, ali ljudi ne obraćaju pažnju, jer su valjda navikli. Svi su iz Požarevca i često putuju ovom linijom. Da sam znala šta me čeka, pobegla bih bez razmišljanja i nikada ne bih pomislila na povratak u Srbiju.

Kada su me doveli u Požarevac, odmah po prijemu su mi uzeli sve i dali mi njihovu garderobu. Vojne košulje, tanke majice, čojane suknje, tanke čarape, cipele sa postavom od kartona i vuneni džemper. Broj nije bitan, nešto visi, nešto steže. Od suknje sam dobila osip i rane po nogama i preponama. Mislim da je bila šuga, ali doktor je rekao da mi nije ništa. Odveli su me u karantin, koji se sastoji od dve prostorije za spavanje i dve za sedenje. Tu je ograđeni WC sa tuš kabinom, drveni sto i drvene stolice, četiri kreveta na sprat. Bilo nas je osam koje je trebalo, kako rekoše, da se prilagođavamo ambijentu, zakonima i uslovima. A pravila sledeća: kad uđe komandirica ustaješ, ruke stavljaš na leđa i gledaš u pod. Da ležiš ne smeš, sem kad spavaš, a vreme predviđeno za spavanje je od 23 časa do pola šest ujutru. Kupaš se jednom nedeljno. Posle mesec dana rasporedili su me u jedan od pet paviljona. Od postojećih pet paviljona, tri su zatvorena, jedan je poluotvoreni, a jedan otvoreni. U poluotvoreni i otvoreni paviljon dolaziš samo ako cinkariš ili platiš komandiricama.

Prvi susret sa upravnicom bio je po mene nesrećan. Nije joj se dopala moja dugačka kosa i negovani nokti. Rekla je da ovde nije izbor za mis lepote, a onda me je saslušala i prosledila u zatvoreni paviljon, gde sam dobila opšte pojačan nadzor sa kamerama. Kao razlog navedeno je da sam bila pod poternicom. U tom paviljonu A1 bilo je oko tridesetak žena od 19 do 80 godina iz svih krajeva. Osuđene zbog krađa, razbojništava, tuča, prevara, ubistava, čedomorstva, masakriranja, trgovine drogom, prostitucije, mada su one bile izdvojene i sa njima nismo imale baš nikakav kontakt. Međutim, bilo ih je toliko da su jedno vreme spavale i na podovima svog paviljona, jer nije bilo mesta. Jedino što nisam videla i čula tamo da je neka osuđena za silovanje i pedofiliju, inače je bilo svačega.

Najodvratnije mi je bilo da gledam narkomanke koje su krizirale. Jednu koja povraća i vrši veliku nuždu u isto vreme i raspada se od bolova verovatno nikada neću zaboraviti. Bila je na heroinu, a nisu joj dali ništa protiv bolova. Kada sam dobila krevet, rekli su mi da je devojka koja u njemu spava trenutno u stacionaru, koji se nalazi u sklopu zatvora. Ima sidu, pa joj nije dobro s vremena na vreme! I onda mora u stacionar. Nisam imala kud, jer na podu nisam smela da spavam. Počela sam da se družim sa devojkom koju sam upoznala i koja je takođe bila iz Beograda. Tako sam prekršila pravilo broj jedan, a to je da nema druženja! Nikome ne smeš ništa da daješ i od nikoga ništa ne smeš da uzmeš, ne smeš da se smeješ na hodniku, niti da gledaš u druge osuđenice, da pričaš sa njima, da jedeš u sobi gde spavaš, ne smeš da se kupaš kada nisi na spisku, ne smeš da ležiš na krevetu, ne smeš da spavaš u vreme kada to nije dozvoljeno… Popodnevni odmor je od pola četiri do četiri, a u krevetu moraš da budeš od 23 do šest ujutru. Tada je i postrojavanje.

Kada nas izbroje, onda možemo da pijemo kafu, pušimo, gledamo TV… To je pod uslovom da ne radimo. Ko radi, izlazi u pola sedam i na poslu je do tri popodne. Radi se u velikim hangarima u dvorištu, gde su mašine za šivenje, alati za pravljenje i sklapanja nekih grejalica i raznoraznih stvari. Neke od nas su radile u perionici veša, ali tamo retko ima vode, a nas ima mnogo, pa uglavnom veš peremo same. Na ruke, hladnom vodom i sa malo praška, koji čuvaš kao oči u glavi. Zapravo, sve svoje stvari čuvala sam kao oči u glavi, jer se po paviljonima mnogo krade. Imala sam drveni sanduk u kome sam držala i stvari i hranu koju su mi donosili prilikom posete. Nisu dozvoljavali svu hranu, a i onu dozvoljenu detaljno su pregledali. Dešavalo se da se droga unosila u džemovima i sapunima, a tablete za smirenje u majonezu i kečapu, pa su postali vrlo rigorozni. Sve su zabranili što je hermetički zatvoreno. Prosipaju šampone, oduzimaju vitamine i sve šalju kod doktora na pregled. Inače, tamo je sve zabranjeno. Kao, navodno imaš neka prava koja ti zakon garantuje, ali to je valjda samo na papiru, jer ja tamo nisam imala nikakva prava. Prava su imale samo one osuđenice koje su plaćale vaspitačicama i čuvarkama. Za mobilni telefon trebalo je da se plati 100 evra i za punjač još 50, za dozvolu da ti tvoji donesu domaće kolače opet 50 evra, a lekovi ili kozmetika, zavisno od vrste, od 50 do 100 evra.

Zakon kaže da možeš da telefoniraš dva puta nedeljno po petnaest minuta, imaš prava na posetu i paket dva puta mesečno. I tačno je određeno koliko možeš da primiš. Za sve što bi htela preko propisanog moraš da pišeš molbu. Ona obično putuje danima i na nju odgovara upravnica koja, zavisno od toga da li joj se sviđaš ili ne, odlučuje po svom nahođenju. A često ishod molbe zavisi od njenog raspoloženja. Pošto joj se ja zbog dugačke kose i lepih noktiju od prvog momenta nisam svidela, sve moje molbe su za tih 14 meseci bile odbijene. Uhvaćena sam nekoliko puta kako spavam i za to sam išla u samicu, a svaki put kada bih htela kod doktora, morala sam da pišem poseban zahtev, koji se takođe razmatrao. Kad god sam zahtevala objašnjenje za bilo šta odgovor je bio: „Ti si u zatvoru i sve je to kazna“.

Moj najveći problem bilo je moje zdravlje. Nisam htela da nudim pare u zamenu za zdravlje, a bilo je i toga. Otišla sam kod doktora sa svom dokumentacijom o mojoj bolesti, koju sam ponela sa sobom i morali su da me oslobode teških poslova, jer je bilo evidentno da je stvar ozbiljna. Za moj slučaj su svi znali, od komandirice koja me vodila gde treba, jer sam kao OPN imala stalno i svuda pratnju, pa sve do upravnice.

Posle pregleda u Domu zdravlja u Požarevcu, gde su me vodili sa lisicama i naoružanim čuvarkama u pratnji, kao da sam Legija, ispostavilo se da moram na operaciju. Vaspitačica mi je predložila da napišem molbu za uslovni otpust, ali od toga nije bilo ništa. Posle silnih pregleda došli su do rešenja da treba da me pošalju u Centralni zatvor u Beogradu i da tamo zatvorski doktor utvrdi šta mi je.

U međuvremenu su me čak rasporedili da radim, bez obzira na bolest i papire, pa i na mišljenje zatvorske lekarke i doktora iz požarevačkog doma zdravlja. Svako jutro odlazim u hladni hangar. „Šta hoćeš, oslobođena si kopanja na njivi“, bio je odgovor na moju žalbu da ću u hladnom hangaru još više da se razbolim. A njiva je tek posebna priča. Nalazi se pored muškog zatvora u Zabeli i muškarci su nam pokazali da tu raste jedna vrsta trave koja se zove bunika. U zatvoru sam prvi put videla kako ta biljka deluje. Osuđenice, uglavnom narkomanke koje su radile na njivi, vraćale su se u paviljon nadrogirane i sa halucinacijama. Komandirice, vaspitačice, upravnica, svi su znali za to, pa su ih ipak slale i dalje da rade na istom mestu. Nisu ništa preduzimali da to spreče, već su im samo pisali prijave i produžavali kazne i boravak u OPN. To im je i bio cilj.

Ja sam sve to gledala i čekala šta će biti sa mojom operacijom. I dalje sam insistirala na pregledima, jer sam imala i bolove koje su mi oni sanirali „brufenima“. Inače, „brufen“ je u zatvoru lek za sve. Od glavobolje, pa sve do gripa, side, bilo čega…
Posle višemesečnog većanja šta da rade sa mojom bolešću, nekako su odlučili da me ipak pošalju u CZ na pregled. Odlazim tamo i smeštaju me u sobu sa još dve žene, koje su takođe bolesne. Bolesnički deo za žene u ovom zatvoru je deo sa nekoliko prostorija u kojima su smeštene narkomanke na odvikavanju, kao i interno odeljenje u kome sam ja bila. Samo nas je zid delio od E odeljenja gde su ludaci, tako da sam po celu noć slušala kako vrište, pevaju i deru se.

U CZ-u je bilo mnogo bolje. Nosila sam svoju garderobu, mogla sam da slušam muziku do daske i da gledam TV do kada hoću. Nisam morala da skačem i pozdravljam svaki put kada komandir ulazi u blok.

Narkomanke koje su bile na lečenju bile su pune lekova. Imale su antidepresive, neuroleptike, lekove za anksioznost i šizofreniju. Njih obično uzimaju i kombinuju sa stoprocentnim alkoholom, koji se opet dobijao iz ambulante za različite upotrebe. Pila sam i ja ponekad tu kombinaciju alkohola i tableta, jer to je bio jedan od načina da iskuliram užas i ostanem normalna.

Tu sam upoznala devojku koja već dve godine leži u CZ-u zbog prodaje droge. Ona je bila glavna na tom odeljenju. Sa njom sam se brzo sprijateljila i prebacila se u njenu sobu da spavam, jer je tu bio slobodan krevet. U sobi je sa nama bila još jedna devojka, koja je ovde postala lezbijka. Njen dečko (druga devojka) je bila u susednoj sobi i njih dve su se po ceo dan mazile na krevetu. Sećam se strašnog incidenta između njih. Ova iz moje sobe je imala druga koji je robijao u odeljenju koje zovu „beneficije“, sa kojim je pričala često kroz rešetke. I jednom prilikom je ova druga (njen dečko) uhvatila da priča sa njim i zatvorila je u salu za TV. Nije je tukla, ali je toliko urlala da ju je čulo pola zatvora. Nije smela da priča sa njim, koliko sam ja razumela. Ova iz moje sobe je sve vreme gledala u pod. Ta mala imala je nešto više od 18 godina, nijedan zub i ruke koje su bile sve u ožiljcima od cigara i žileta.

U zatvoru su me pregledali doktor i načelnik zatvorske bolnice i ustanovili su da ipak moram na operaciju, čak su mi i pokazali kako sve to izgleda. Ne znam zašto, ali rekli su da je potreban pregled i u Gradskoj bolnici. Imala sam svog doktora i htela sam da operaciju finansiram sama, čak i dnevnice čuvarima da platim. Sve, samo da mi odobre operaciju. U Gradskoj su mi potvrdili dijagnozu i vratili me u CZ na još jedan pregled.
Te noći sam mislila da je to završeno i opustila sam se malo. Napili smo se, jer smo mešali stoprocentni alkohol iz zatvorske ambulante i kiselu vodu. Neke devojke su pile i neuroleptike, a pesme Cece i Ace Lukasa su treštale cele noći. Momci preko puta su slušali trens, pa smo se takmičili čija se muzika jače čuje.

U CZ -u sam izlazila napolje u šetnju svakoga dana po pola sata. Sećam se da sam jednom tražila loptu da se zezamo malo napolju i da mi je loptu doneo jedan od osuđenika. Stariji čovek. Bio je ogroman, ali je delovao nekako dobroćudno. Posle sam saznala da je ubio i pojeo dvoje ljudi i da je bio smešten na tom E ludačkom odeljenju. Kada samo pomislim na to, naježim se. Pa mogao je i mene da pojede zajedno sa loptom.
Jedan poznati beogradski kriminalac budio je pola zatvora svakog jutra. Šetao je uvek u devet ujutru i urlao napolju toliko glasno da niko nije mogao da spava. Pominjao je sve koji su mu nešto zgrešili u životu, psovao i nabrajao koga će sve da rokne kada izađe. Niko od čuvara nije smeo ništa da mu kaže, a o zatvorenicima i da ne govorimo. Jednom je jedan od ovih iz zemunskog klana, koji je bio u samici, poludeo nešto, pa su jurili svi doktori da ga smiruju. Svi smo znali da neki od tih „zemunaca“ koji su, navodno, u samici, po potrebi imaju društvo, ali smo se pravili ludi. Tamo važi pravilo, što manje znaš, manje te boli glava.

Izvor: PRESS

 

 

Share Button

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *