FORGOT YOUR DETAILS?

Bivši komandant Žandarmerije pre šest godina krenuo u pripremanje državnog udara u susednoj državi, a za to je spremio i oružje, koje je zakopao na Vlasinskom jezeru

Tagged under: ,
Tagged under: ,
Tagged under: , ,

Balvani

sreda, 16 maj 2018 by
Foto: Damir Romanov

Foto: Damir Romanov

Šta to znači kada Vučić kaže da je jedina prava prepreka na putu Srbije ka EU – Kosovo? Da li to, recimo, znači da je Srbija u svemu ostalom ispunila uslove za članstvo u EU (ispunjavanje uslova je, inače, daleko precizniji opis pridruživanja od nejasne metafore kretanja po putu), ali se to iz EU-a ne vidi zbog Kosova? Ili – sve drugo je zapravo nebitno i za nas i za EU, izuzev samog Kosova pa je zato Kosovo jedina takozvana prepreka na takozvanom putu? Ni jedno ni drugo očigledno nije tačno, a neko treće smisleno značenje iz dvostruke metafore puta i prepreke nije lako izvući, iz čega bi se onda, opet, moglo zaključiti da Vučić izgovara besmislice – i o EU, i o Kosovu, i inače.

Iako tačan, bio bi to brzoplet zaključak. Iz metafora Kosova kao prepreke i pridruživanja EU kao puta može se zaključiti još ponešto. Prvo, u domaćoj političkoj tradiciji nešto više od dve i po decenije jasno se izdvaja struja kojoj nisu strane – da to tako kažemo – prepreke na putu kao instrumenti politike. Toj struji nedvosmisleno pripadaju stari radikali, kao i novi s Vučićem na čelu. Nazovimo je „balvan strujom“. Podsetimo se, nekada, na početku devedesetih, prepreke su se nazivale i barikadama, a sastojale su se mahom od balvana. Balvani na putu slali su jasnu političku poruku da oko spornih pitanja nema dogovora te da će se ta pitanja rešavati silom, to jest primenom prava jačeg.

Sećamo se i kako se sve završilo – epohalnim moralnim i vojnim porazima. Kada neko danas vidi Kosovo kao prepreku na putu, to dakle možemo tumačiti i preko analogije s devedesetima, tim pre što postoji jasan kontinuitet između ondašnjih i današnjih aktera s preprekama, koliko god se oni trudili da nas uvere u suprotno. Ti, jedni te isti akteri politiku i dogovaranje shvataju kao lukavo, a ako tako ne ide, onda nasilno nametanje i ispunjavanje vlastitih želja i potreba bez obzira na želje i potrebe drugih, a pogotovo bez obzira na jednaka prava koja bi morali uživati i jedni i drugi i koja bi morala biti obavezujuća i za jedne i za druge.

Drugim rečima, i dalje je kod njih na delu shvatanje politike kao realizacije prava jačeg. Jedino što ovaj put Vučić i njegovi poslušnici ne vide sebe kao jače, a sitna lukavstva i trikovi im izgleda više ne prolaze. Ako su nekada oni postavljali prepreke, to jest barikade i balvane po putevima nekadašnje zajedničke države, uvereni da će silom uzeti ono što im ne pripada, danas se žale što je tobože neko drugi njima postavio prepreku i hoće da im uzme ono za šta oni pogrešno veruju da je isključivo njihovo. Tvrdoglavo nepristajanje na politiku kao dogovaranje uz poštovanje jednakih i obavezujućih prava za sve, te strasna privrženost pravu jačeg – konstanta je u poimanju sveta „balvan struje“ domaće politike.

Prave politike tu zapravo onda i nema. Postoje samo pobednici i poraženi. Ovo stoji iza upotrebe reči „prepreka“: pošto se ne može dobiti ono za šta se neopravdano veruje da pripada isključivo nama, potencijalni dogovor unapred se predstavlja kao poraz i time u stvari odbacuje ili preventivno delegitimiše. Što nas dalje vodi ka drugom smislu metafora puta i prepreke: videti Kosovo kao prepreku na putu znači osloboditi sebe od odgovornosti za to što je Kosovo problem. A Kosovo je problem jer smo ga „mi“ („mi“ ovde stoji za članove političke zajednice koja sebe naziva Srbijom; kažem „mi“ jer se ova politika vodi sa „našim“ pristankom i stoga u „naše“ ime; pod pristankom ovde podrazumevam i nedovoljno snažan otpor) takvim napravili.

To nije prepreka koju je neko postavio pred „nas“ na putu do cilja kome navodno težimo. „Mi“ smo postavili tu prepreku, sasvim u skladu s balvanima iz devedesetih, jer do cilja – pristojnog, civilizovanog društva – u stvari ne želimo ni da stignemo. Sve to znači da su metafore puta i prepreke nešto poput sitnih lukavosti (podmuklosti bi bila prava reč) kojima se hoće zavarati druga strana (ko god da se na njoj nalazi – Albanci ili EU, svejedno je) – dakle, verbalni balvani na putu.

Peščanik.net, 16.05.2018.

The post Balvani appeared first on Peščanik.

Podrška Sve dok je na snazi Rezolucija SB UN 1244, jednostrano proglašena kosovska nezavisnost je nezakonita, Srbiji je mesto u EU, a Beograd će od Kipra imati punu podršku i pomoć u tom procesu, rekao Nikos Anastasijades

U našem prijateljstvu nema nekog velikog interesa zato je i iskreno, a njihov stav o Kosovu je najtvrđi i najčvršće ga brane, dodao je predsednik Srbije

Tagged under: ,
Tagged under: ,
Tagged under: ,

Srpska porodica Adams

sreda, 09 maj 2018 by
Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Dok je bio predsednik države, Tomislav Nikolić nije štedeo ordenje. Malo je gostiju koji su uspeli da izbegnu njegovu napadnu milost: tri poljupca po tri puta, i parče metaloida sa lentom. Kovnica novca i drugih metala uvela je treću smenu za njegove posebne potrebe. Priča se da nije odlikovao samo goste, nego i pakovao da ponesu u svoje egzotične krajeve: „Na, izvoli, lebarnik ti lebov, evo šiše tomovače i pet–šes’ medalja pride sa pribadačama, za da podeliš po familiji!“

Ma koliko grčevito se trudio da odbaci svoju lumpenproletersku prošlost, i zaboravi nepismene godine koje su mu pojeli pokojnici, tek je u naslednicima dobio penzionerski malograđanski obol. On je primer kako se u Srbiji uspeh može postići zlim trošenjem male pameti, ali tek je posle pada u senku svog histeričnog političkog sina ili pastorka, svejedno, postigao da njegov biološki sin učini ono što on ipak nije stigao: da odlikuje Dragicu Nikolić. Tačnije, njenu mračnu fondaciju, koja je od nekadašnje prve dame neodvojiva. Rekoh mračnu, pošto se u vezi sa tom misterijom ne znaju bar dve stvari: Ko je davao pare? Gde su pare koje nisu otišle nigde?

Prizor u kome sin odlikuje majku ne može se videti ni u staleškim državama, ni u verzijama privatnih, dinastičkih vladavina. Ne može se videti nigde gde umesto slavljenog prostaštva, vladaju stil, dobro građansko vaspitanje i osećanje za meru.

Gospođa Nikolić je postigla da joj suprug postane predsednik države, a sin gradonačelnik Kragujevca. To je više od vrhunca za familiju mediokriteta, koji ni po čemu nisu bili dostojni onoga što su dobili. Ali, svakako bi hteli još. Da li je to običan, primitivni, provincijalni nepotizam, ili nešto mnogo gore, deo haotičnog sistema vladavine, na primer.

Nikolići su ekstremno bogati, i mogu sebe da smatraju višom klasom. Možda čak visokom. Nikolići visoka klasa? Da, tako je to u Srbiji. Njihov imetak je tajna, kao što je tajna kako su sve to postigli. Kako su sticali? Da li je to samo politika, ono što se iz njenih pogodnosti može izmusti, trgovina uticajem ili korupcijska distribucija moći. Naravno, dok je moć postojala. Za svog priprostog podanika iz Kragujevca, Šešalj je rekao: „Toma je u Beograd došao sa jednom rasklimatanom zastavom 128. A sada je jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji!“

Nikolić se uzdizao čitajući Šešeljeva sabrana dela. Nikada nije stigao da ih pročita. To niko nije postigao. U ovom času, pred dnevnom slikom svog mahnitog učitelja, Nikolić se doima kao prevejani gedžovan maskiran u gospodina. Ali to je samo privid. Kao što je zabluda da je Vučić ipak raskrstio sa njima i ostavlja ih da se zlopate, svaki sa svojim sudnjim mukama.

U stvari, tu nikakvih unutrašnjim mučenja, niti rasprava sa savešću nema. Svi su oni uvereni da rade prave stvari: Šešelj da nije završio svoju pogromašku misiju smrtonosnog klovna, Nikolić da mu pripada sve ono što još nije dobio. Vučić, da je njegovo sumorno kumstvo ipak neuništivo, i da je on mladi don, gospodar svoje užasne prošlosti – čuvar zajedničkog mraka. Samo je na njemu da spreči da neko neoprezan ne upali svetlo i prikaže ruglo na vrhuncu raspadanja.

Vučić rado neguje sve privide o tome da se izvukao iz radikalske ludačke košulje, i da može slobodno da poleti, ne obazirući se na ono što ga je stvorilo, ali pomno čuvajući svoje tvorce. Bez njih, on bi bio ubogi sirotan, jadnik lišen korena i sećanja. On ne može niti želi da se otrese sebe iz vremena u kome je bio ono što zaista jeste i sada. U suštini, to je nerazdvojna sijamska trojka, sa zavezanim crevima i drugim zajedničkim organima, i sa istovetnim umom, koji je konačno zaliven betonom.

Vučić je pustio Tomu da radi poslove koji nikome nisu potrebni, zabranio istragu o putevima inficiranog novca prema Dragičnom fondu. Dozvolio mu da uzurpira državnu vilu, da dosađuje Kinezima sa budalastim predlozima o rečnom prokopu Beograd-Solun. Dopustio je mlađem Nikoliću da devastira čitav jedan grad, i pretvori ga u onu vrstu provincije koja je u vrhove vlasti izbacila upravo ćaleta Tomu, mastera lopate.

Bez reči je posmatrao Šešeljeva orgijanja i nove zločinačke pretnje, pokazujući da ima razmevanja za sve što on govori, ali mu se ipak neće pridružiti. Neće odmah. Samo će delegirati Nebojšu iz Beograda, da blokira stvar. I Nebojša je blokirao, ali je Šešelj ipak junak svog nauma: navukao je čitave kordone na svoju golemu mešinu, odigravši savršeno rđavo smišljenu zabludu: da je režim protiv njega.

Naravno da nije, jer je vojvoda deo vlasti, onaj važni šraf koji pomno podmazuje mehanizam za očuvanje neotklonjive zle ćudi. Da, to smo mi, srpski radikali! Ili naprednjaci, sasvim svejedno.

Lebdeći iznad stvarnosti, ostavljajući svoje političke pretke da budalasaju po Srbiji i čuvaju mu vlast pošto se svima čine još gorim od njega – predsednik SNS-a je malo u Istanbulu, malo u Moskvi. Priča se da je skoknuo i do Rima, gde se bez telohranitelja, kako kaže, sreo sa ekstremnim hrvatskim navijačima. A oni su mu, prema ličnom svedočenju rekli: „Svaka ti čast, imaš petlju veću nego svi drugi ovamo!“

Šta nam ostaje, nego da slavimo hrabrost naprednjačkog predsednika, ako je već on prvi počeo da je slavi. Kad se vrati, čekaju ga Sarapa i Marić, da im se ispoveda, ispriča kome je šta rekao, koga je molio a kome odbrusio, drže li ga još nesanica nejelica i grčevi. I da svima pokaže tu huligansku petlju, ako mu je zaista veća od svih drugih petlji u susjedstvu.

Peščanik.net, 09.05.2018.

The post Srpska porodica Adams appeared first on Peščanik.

Tagged under: ,
Tagged under: ,
Tagged under: ,
TOP