FORGOT YOUR DETAILS?

Švedska pred izbore

petak, 07 septembar 2018 by
Ikeino uputstvo za sklapanje stolice bačeno na putu

Foto: Predrag Trokicić

Švedskoj levici se ne piše dobro na izborima 9. septembra. Ankete pokazuju da će dve trećine budućeg parlamenta popuniti partije nesklone radničkim pravima. Pet desnih partija predlažu izmene zakona o radu, smanjenje nadnica i slabljenje uloge sindikata, a očekuje se da će se konzervativna Umerena partija vratiti na vlast. Socijaldemokrati, koji su nekada dobijali 40-45 odsto glasova sada će dobiti svega četvrtinu tih glasova. S druge strane, predviđa se da će Švedski demokrati, ksenofobna populistička partija koja koketira sa nacizmom, dobiti oko 20 odsto. Kao i u mnogim drugim zemljama desni populizam je u usponu. Švedski demokrati su do 2010. bili ispod cenzusa, a danas su jedna od najjačih partija u zemlji.

Predviđanje da će samo trećina švedskih građana glasati za progresivnu politiku (za neku od dve leve partije) deluje kontraintuitivno kada se ima u vidu neprekidni rast dohodovne nejednakosti u Švedskoj poslednjih decenija. Nova istraživanja potvrđuju produbljivanje klasnog jaza u švedskom društvu. Polovina zaposlenih Šveđana pripada radničkoj klasi. To su ili radnici ili državni službenici nižeg ranga, dok oko 41 odsto zaposlenih obavlja poslove tipične za srednju klasu. Preko 90 odsto Šveđana je prinuđeno da svoj rad prodaje za dohodak, dok samo šačica građana pripada tradicionalnoj kapitalističkoj klasi koja živi od renti, dividendi i drugih prihoda koje joj donosi njeno ogromno bogatstvo. Tu se posebno ističe 15 čuvenih preduzetničkih porodica, koje još od 60-ih godina prošlog veka figuriraju u raznim akademskim istraživanjima, biznis časopisima i državnim izveštajima. Ove porodice zajedno kontrolišu 70 odsto švedske berze, što je stanje bez presedana među zemljama članicama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj. Na vrhu piramide je porodica Wallenberg koja kontroliše 40 odsto berze, glavne kompanije industrije naoružanja, jednu od velikih nacionanih banaka i najveće privatno deoničarsko društvo.

Najbogatijih 1% u Švedskoj su 1978. posedovali 20 odsto privatnog bogatstva. Taj broj je 2006. porastao na 40 odsto, a danas je nesumnjivo još veći. Klasni projekat, jedan od izvora ovih informacija, pokazuje da najbogatijih 10 odsto muškaraca živi gotovo deceniju duže od najsiromašnijih 10 odsto. Kada je reč o medijima, oni radničku klasu obično marginalizuju ili je predstavljaju u lošem svetlu u rijaliti programima. U pogledu rase i pola, većina pripadnika radničke klase 21. veka su žene, kao i ljudi rođeni van Švedske i Evrope.

Iako se smatra bastionom egalitarističkih vrednosti, velikodušnom državom blagostanja sa jakom socijaldemokratskom kulturom, u Švedskoj poslednjih decenija, kao i u mnogim drugim zapadnim društvima, jača desnica. U poslednjih 30 godina nije pokrenuta nijedna značajna progresivna reforma. Umesto toga, i konzervativne i socijaldemokratske vlade sprovodile su različite neoliberalne politike. Švedske vlade su ukinule porez na bogatstvo, prihod, nasledstvo i imovinu, a od 90-ih godina 20. veka u zemlji je prevladao fiskalni konzervativizam. Švedska danas ima jedinstveno neoliberalni školski sistem, a Forbs ju je nedavno posebno izdvojio kao “najbolju zemlju za biznis”.

Ove politike imaju svoju cenu. Kvalitet usluga države blagostanja je opao i one se raspoređuju neravnomernije nego ranije. Puna zaposlenost nije ostvarena od 80-ih godina prošlog veka. Sve veći deo populacije je nezaposlen ili ne radi puno radno vreme. Neki tvrde da je odsustvo levih ciljeva mnoge simpatizere udaljilo od socijaldemokrata. Moćni radnički sindikat Konfederacija švedskih sindikata (LO) sa 1,5 miliona članova ima gotovo jednak broj pristalica desnih Švedskih demokrata i socijaldemokrata. Kao i u mnogim drugim zemljama, vodeće teme predstojećih izbora su migracija i kriminal. Buduću vladu će najverovatnije voditi Umerena partija, pošto Švedski demokrati preuzmu glasače Švedske socijaldemokratske partije (SAP).

Socijaldemokratski pokreti i vlade su kroz istoriju svoju retoriku i politiku zasnivali na klasnim pitanjima, ne iz želje za klasnim sukobima već zbog istinskih klasnih kontradikcija. Klasni konflikti koje izazivaju postupci konzervativnih vlada i poslodavci – poput gušenja sindikata, lobiranja da se ne donesu zakoni o minimalnoj zaradi i ostali zakoni povoljni za radnike, kao i protivljenje politici države blagostanja i ideji preraspodele bogatstva i prihoda – nešto su protiv čega su se socijaldemokratski pokreti oduvek borili i protiv čega bi opet trebalo da dignu svoj glas.

Socio-ekonomska pitanja kao što je klasa su u sukobu sa socio-kulturnim pitanjima kao što je odnos identiteta i nacionalnosti. Neke pristalice Švedskih demokrata su nekadašanje pristalice socijaldemokrata. Ankete pokazuju da oko 80 odsto Šveđana svoju zemlju doživljava kao klasno društvo. Kao što se kaže u jednom novijem istraživanju: “Većina zaposlenih pripada radničkoj klasi. Pripadnost klasi i dalje određuje nivo sigurnosti zaposlenja, radne uslove, zdravlje, očekivani životni vek, predstavljenost u medijima, političku moć i udeo u kapitalu i bogatstvu. Pored roda i mesta rođenja, klasa je jedan od činilaca moći i statusa koji utiču na radne uslove žena i pripadnika etničkih manjina, njihovu poziciju na tržištu rada i sigurnost zaposlenja. Na neki način, današnja klasna struktura je jednako nepromenljiva i čvrsta i još više zacementirana nego u klasnom društvu prethodnih decenija.”

Klasno društvo će prevladavati u Švedskoj i svetu i u ovom veku. Kategorije rase, državljanstva i identiteta zasnovane na nacionalnosti danas su zastupljenije teme od društvenog i ekonomskog raslojavanja društva. Ostaje otvoreno pitanje u kojoj meri će partije ubuduće pribegavati klasnoj retorici radi promena u društvu.

Viktor Skyrman, Social Europe, 03.09.2018.

Prevela Lucy Stevens

Peščanik.net, 07.09.2018.

The post Švedska pred izbore appeared first on Peščanik.

Bankrot nacionalizma

četvrtak, 05 jul 2018 by
Foto: Marco Bertorello/AFP/Getty Images

Foto: Marco Bertorello/AFP/Getty Images

Ključni konflikt u ovoj deceniji verovatno se može definisati kao nacionalizam protiv globalizma, a ne kao populizam protiv elitizma. Gde god pogledamo – u Sjedinjenim Državama, Italiji, Nemačkoj ili Britaniji, da i ne pominjemo Kinu, Rusiju i Indiju – jačanje nacionalnih osećanja je glavni pokretač političkih događaja.

S druge strane, nema mnogo znakova očekivane pobune „običnih ljudi“ protiv elita. Pod predsednikom Donaldom Trumpom, milijarderi su preuzeli politiku Sjedinjenih Država; neizabrani profesori vode „populističku“ italijansku vladu; širom sveta smanjuju se porezi na sve veće prihode finansijera, tehnologa i korporativnih menadžera. U međuvremenu, obični radnici su se pomirili s činjenicom da su kvalitetno stanovanje, obrazovanje pa čak i zdravstvo beznadežno izvan njihovog domašaja.

Prevlast nacionalizma nad elitizmom je posebno upadljiva u Italiji i Britaniji, dve zemlje koje su nekad bile poznate po svom flegmatičnom doživljaju nacionalnog identiteta. U Britaniji je primetno odsustvo zastava čak i na zgradama vlade, i sve do referenduma o brexitu ljudi su bili tako opušteni u odnosu prema naciji da se čak nisu trudili ni da se slože oko imena zemlje: Ujedinjeno Kraljevstvo, Britanija ili Engleska, Vels i Škotska.

Italijane je nacionalnost još manje interesovala. Od osnivanja Evropske unije, oni su bili najveći pobornici federalizma, a istraživanje javnog mnjenja je pokazalo da su glasači donedavno više verovali čelnicima Evropske unije u Briselu nego sopstvenoj vladi u Rimu. Italijani veoma drže do svoje kulture, istorije, hrane i fudbala, ali njihov patriotizam je uglavnom usmeren na regione i gradove, a ne na nacionalnu državu. Više vole da se njima vlada iz Brisela nego iz Rima. Liga, stranka ekstremne desnice, najmlađi član nove italijanske koalicione vlade, do ove godine se zvala Severna liga. Jedan od omiljenih slogana stranke bio je: „Garibaldi nije ujedinio Italiju; on je podelio Afriku“, a glavni zahtev je bio abolicija zemlje. Stranka je tražila stvaranje nove zemlje po imenu Padanija, to jest odvajanje razvijenih severnih regiona od korupcije i siromaštva koji vladaju u Rimu i južno od njega.

Čime se onda može objasniti iznenadno jačanje nacionalizma? Nema ničeg posebno patriotskog u novom nacionalizmu Italije i Britanije, pa ni u nacionalizmu Sjedinjenih Država. Jačanje nacionalnog osećanja pre se može pripisati ksenofobiji onako kako je taj pojam definisao češko-američki sociolog Karl Deutsch: „Nacija je grupa ljudi koje povezuje zajednička zabluda o njihovim precima i zajednička netrpeljivost prema susedima.“ Teška vremena – male plate, nejednakost, regionalno siromaštvo i štednja kao posledica krize – izazivaju lov na krivce, a stranci su uvek idealni žrtveni jarci.

Nema ničeg patriotskog u Trumpovom ratobornom stavu prema meksičkim imigrantima i kanadskim ili nativističkim politikama nove italijanske vlade ili u najčuvenijoj izjavi Therese May otkad je postala premijerka Velike Britanije: „Ako verujete da ste građanin sveta, niste građanin ničega. Vi zapravo ne razumete šta znači biti građanin neke zemlje.“

A sad jedna dobra vest za one koji još ponosno ističu da su „građani sveta“: ksenofobično nastojanje da se krivica za ekonomske teškoće svali na strance osuđeno je na neuspeh.

Pogledajte samo postkrizna nastojanja da se gnev građana izazvan krahom ekonomije tržišnog fundamentalizma svali na „pohlepne bankare“. Na kraju to nije uspelo zato što bankari imaju ogromna sredstva da se odbrane, što stranci obično nemaju. Ali okrivljivanje bankara nije uspelo da ublaži bes javnosti, pre svega zato što napadi na finansije nisu ni najmanje povećali plate, smanjili nejednakost ili sprečili socijalnu nebrigu. Isto to važi i za sadašnje napade na strani uticaj koji prenose imigranti i trgovina.

Britanija, na primer, polako postaje svesna činjenice da evropske teme nemaju nikakve veze sa autentičnim političkim nezadovoljstvom koje je motivisalo veliki deo glasača za izlazak Britanije iz Unije. Pregovori o brexitu dominiraće britanskom politikom mnogo godina ili čak decenija. A nacionalna konfrontacija Britanije sa ostatkom Evrope pružiće političarima svih stranaka izgovore za neuspeh u sferi poboljšanja svakodnevnog života.

U predstojećim mesecima ili godinama, glasači u Sjedinjenim Državama i Italiji naučiće istu lekciju. Ni tamo okrivljavanje stranih uticaja koji dolaze preko trgovine ili imigracije neće učiniti ništa za podizanje životnog standarda ili otklanjanje stvarnih izvora političkog nezadovoljstva.

Italija ima opravdane pritužbe na EU: dvolične i nepravične politike prema tražiocima azila ili migrantima koji su došli preko mora, štetni fiskalni propisi i ekonomski nepismene finansijske politike. Ali nova vlada eksploatiše porast nacionalnog osećanja i u napadima na reforme koje nemaju nikakve veze sa Evropom, a ključne su za ekonomski uspeh Italije.

Italijanske vlade u periodu posle finansijske krize postepeno su postavile temelje za penzije, tržište rada i bankarske reforme. Te promene su stvorile uslove za ekonomski oporavak koji je počeo prošle godine, posle decenije recesije; ali one su bile politički nepopularne i sada ih napadaju kao simbole elitističkog stranog ugnjetavanja. Ako nova vlada napusti sva tri reformska projekta, Italijani mogu da dignu ruke od nade u ekonomski oporavak tokom sledeće decenije.

I Sjedinjene Države će otkriti da svaljivanje krivice na strane interese nije univerzalni lek i da zapravo može dalje pogoršati ekonomske teškoće. Trump misli da će njegove mere protiv uvoza iz Kine, Nemačke i Kanade pogoditi te partnere i stvoriti američka radna mesta. To bi možda bilo tako u vreme kad je američka ekonomija beležila slab rast i deflaciju. Ali u svetu snažne tražnje i rastuće inflacije, nemački i kineski izvoznici naći će nova tržišta za svoje proizvode, dok američki proizvođači neće lako zameniti strane snabdevače. BMW-u i Huaweiu i dalje će dobro ići, ali za Amerikance tarife će biti nalik novom porezu: za potrošače zato što će cene porasti, a za radnike, biznismene i vlasnike kuća zato što će porasti kamatne stope.

Suprotnost populističkom nacionalizmu nije globalni elitizam već ekonomski realizam. Na kraju će pobediti stvarnost.

Project Syndicate, 20.06.2018.

Social Europe, 25.06.2018.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 05.07.2018.

The post Bankrot nacionalizma appeared first on Peščanik.

Evropa u 21. veku

četvrtak, 12 april 2018 by
Berlin, foto: Đorđe Tomić

Berlin, foto: Đorđe Tomić

Proevropski nastrojeni građani i zvaničnici u Briselu i drugde skloni su da evropske integracije vide kao linearni proces. Oni integraciju intuitivno shvataju kao nešto dobro, a dezintegraciju kao nešto loše. Zato oni podržavaju predlog Evropske komisije da se integracije unutar evrozone učvrste uvođenjem zajedničkog ministra finansija i budžeta, kao i pretvaranjem Evropskog mehanizma za stabilnost (EMS) u Evropski monetarni fond. O ovom predlogu trenutno raspravljaju lideri evropskih država. I zaista, debata o tome koliko će na primer nova nemačka vlada biti proevropska svodi se na pitanje njene otvorenosti za ove ideje, koje je prvi izložio francuski predsednik Emmanuel Macron.

Ali postoje dva različita tumačenja ovih predloga. Macron smatra da su oni deo vizije Europe qui protege (Evrope zaštitnice), zajednice veće solidarnosti između građana i zemalja članica. U takvoj viziji novi Evropski monetarni fond bio bi nekakva početna blagajna evrozone. Ali u Nemačkoj mnogi, a među njima i Wolfgang Schäuble, podržavaju tu ideju iz sasvim drugih razloga. Oni je vide kao način povećanja kontrole nad budžetima zemalja članica EU i još rigoroznijeg sprovođenja fiskalnih pravila evrozone, čime bi se povećala konkurentnost Evrope. Ako bi prevagnula ova vizija, više Evrope bi značilo više Nemačke, kao što se desilo i sa mnogim drugim potezima povučenim od početka krize evra pre 7 godina.

Ove razlike u vizijama pokazuju da produbljivanje evropskih integracija ne mora biti dobro samo po sebi. Potezi poput prerastanja EMS-a u Evropski monetarni fond mogli bi se razumeti kao deo zabrinjavajuće transformacije EU započete sa krizom evra. Iako se otad integracija nastavila i iako su zemlje članice pristale da udružuju svoje suverenitete na dotad nezamislive načine – može se argumentovati da je ovo ujedinjenje kvalitativno drugačije od onoga iz prethodnih faza evropskog projekta. Možda se u ime više Evrope u stvarnosti pomalja jedna EU koja bitno odstupa od idealizovanog projekta proevropske imaginacije.

Uslovljavanje je ključni princip ove transformacije EU. Nekada, tokom procesa pristupanja zemalja EU, imali smo samo spoljašnje uslovljavanje. Zemlje članice EU koje su želele da uđu u evrozonu uslovljavane su i pomoću Mastrihtskog ugovora i Pakta za stabilnost i rast. Ali otkad je počela kriza evra, unutrašnje uslovljavanje zemalja evrozone povećano je pod Mastrihtom III. Ono je dugo delovalo bezopasnije od spoljašnjeg, jer pretnje pojedinim zemljama članicama nisu imale kredibilitet. To se promenilo u julu 2015, kada je Grčkoj zaprećeno da će biti izbačena iz evrozone. Tokom poslednjih nemačkih izbora tu pretnju je obnovio Christian Lindner, lider Slobodne demokratske partije.

Sve češće unutrašnje uslovljavanje promenilo je značenje i sadržaj solidarnosti u Evropskoj uniji. Od početka krize evra, u EU se mnogo raspravljalo o tom konceptu. Za vreme krize, dužničke zemlje su tražile solidarnost i činilo im se da je ne dobijaju zbog protivljenja zemalja poverilaca da se dugovi raspodele među članicama. S druge strane, zemljama poveriocima je izgledalo da su pristajanjem na spasavanje dužnika pokazali sasvim dovoljnu meru solidarnosti. Istina je da od početka krize postoji izvesna solidarnost u evrozoni, ali po modelu MMF-a: zajmovi u zamenu za strukturnu reformu (rečnikom MMF-a: stukturno prilagođavanje). Nekada je solidarnost u EU značila nešto drugo.

Evropska unija kao da se preuređuje po modelu MMF-a. Ona sve više liči na mehanizam nametanja tržišne discipline zemljama članicama, nešto sasvim različito od projekta koji su zamislili njeni osnivači i od zamisli današnjih proevropljana. Tokom diskusija o smanjenju duga zemljama u krizi Evropska komisija je često bila nepopustljivija od MMF-a. Kao što je u julu 2015. rekao Luigi Zingales: “Ako je Evropa samo loša verzija MMF-a, šta je ostalo od projekta evropskih integracija?” Transformacija EMS u Evropski monetarni fond je možda poslednji, logičan korak u procesu transformacije EU po modelu MMF-a.

Ličnost koja otelovljuje ovu transformaciju i koja se za nju najviše zalaže je Angela Merkel. Ona uporno ponavlja da Evropu treba učiniti konkuretnom, to jest sposobnom da se ekonomski, a verovatno i geopolitički nadmeće sa drugim regionima u svetu. Ali u procesu zadobijanja veće konkuretnosti zbiva se još jedna suptilna transformacija. Nekada su proevropljani EU videli kao uzor idealnog poretka. Danas, predvođeni Angelom Merkel oni napuštaju tu ideju u ime konkuretnosti.

Konkretno, nemačka kancelarka smatra da povećanje evropske konkurentnosti iziskuje smanjenje velikodušnih socijalnih troškova po kojima je Evropa poznata. Ona rado ponavlja da Evropa sadrži 7 odsto svetske populacije, 25 odsto svetskog BDP-a i 50 odsto socijalnih troškova i ističe da “Evropa više ne može biti tako velikodušna”. To je logika na kojoj se temelji nametanje mera štednje zemljama u krizi. Na primer, bivši grčki ministar finansija Yannis Varoufakis kaže da mu je Schäuble na prvom sastanku rekao da “previse velikodušni evropski društveni model više nije održiv i da mora biti odbačen” da bi Evropa postala konkurentnija. Ova konkurentna Evropa premalo liči na Evropu iz proevropske imaginacije koja insistira na socijalnoj tržišnoj privredi.

Verovatno najstrašniji pogled na tu novu EU nalazimo u knjizi Marka Leonarda Zašto će Evropa upravljati 21. vekom / Why Europe will run the 21st century. Kao metaforu za Evropu on tu navodi panoptikon – kružni zatvor koju je smislio Jeremy Bentham. Metafora je preuzeta iz knjige Nadzirati i kažnjavati / Surveiller et punir Michela Foucaulta koji panoptikon shvata kao simbol modernog oblika kažnjavanja čiji je cilj stvaranje “poslušnih tela”. Ali Leonard Foucaultovu analizu primenjuje na EU u pozitivnom smislu: po njegovom mišljenju EU tako efikasno koristi moć da pravila na kraju bivaju internalizovana. Ali možda ova metafora sobom nosi i mračnije slutnje: pred nama izranja zajednica koja sve manje liči na Evropu koja štiti, a sve više na onu koja nadzire i kažnjava.

LSE, EUROPP, 28.03.2018.

Hans Kundnani, Social Europe, 06.04.2018.

Prevela Lucy Stevens

Peščanik.net, 12.04.201

The post Evropa u 21. veku appeared first on Peščanik.

TOP