FORGOT YOUR DETAILS?

Donori i beba – prvo što nam treba

ponedeljak, 23 jul 2018 by
Crno srce, Predrag Trokicić

Crno srce, Predrag Trokicić

Naša preka vlast sve radi na prečac. Samo nas maltretira natenane.

Iznebuha donet novi zakon o nedobrovoljnom doniranju organa podigao je neveliku buru u nejakoj javnosti pa će vlast morati da nam sopstvenim primerom pokaže kako doniranje organa nije ništa strašno. Doniraće srce. Srbije. I niko neće moći da joj zameri jer smo sad po zakonu svi donorski obveznici.

No, nepoverenje i zabrinutost oko doniranja ipak ostaju. I to ne zato što u opštem bezakonju svojim očima svakodnevno gledamo svesrdnu zloupotrebu zakona, pa sa pravom strepimo da će tako biti i sa ovim, nego zato što nas vlast već sedmu godinu ubeđuje da joj sa svih strana prete smaknućem ako donira ili ako odbije da donira Kosovo. Pa, kad je njoj glava u torbi zbog samo jednog organa, kako da se ne plašimo mi koji em nismo vlast em imamo tolike organe za doniranje?

Naravno da je ovaj zakon mogao i drugačije da se predstavi javnosti. Svakako drugačije nego što ga je ”branio” narodni poslanik, inače profesor prava – da mrtav čovek nije vlasnik ničega, ni svog tela. Pa, zaboga, čak i američka ambasada emituje spotove kojima nam se udvara, a naša vlast ne zna kako se promoviše neka delikatna tema? Pa znao je i Tito – sa kojim sadašnji predsednik naročito voli da se upoređuje (na svoju štetu) i koji je mogao mnogo lagodnije da vlada – da građane treba podučiti i prosvetiti. I preko televizije (”Na slovo, na slovo” za mlađe i Kika Bibić za starije) i odlaskom na noge, kao što je bilo ”Selu u pohode”.

Ali, ova vlast ne voli da se bakće sa građanima. Ona više voli da završava stvari preko kolena, preko noći, na silu i na prečac. A na prečac može samo da se umre. Na prečac ne može ništa da se napravi osim gluposti. Da bi se napravilo bilo šta drugo potrebni su vreme, trud, znanje, volja… Čak i beba može na prečac samo da se začne – da bi se napravila potrebno je devet meseci.

No, to našu vlast ne zanima. Ako može siledžijski da sprovede u delo svaki pa i najpoganiji naum, da bezbrižno krši svaki zakon i svaku instituciju, da zloupotrebi svaku funkciju i izvrne svaku informaciju, zašto bi se zaboga trudila da nam bilo šta lepo objasni i da nas u bilo šta razložno uveri?

Uostalom, kad vlast i pokuša nešto milom, to uradi toliko preko volje da ispadne kao kampanja za podizanje nataliteta. Verovatno bi nam i donorstvo promovisali tako da nam ga ogade. Možda bi čak i iste slogane koristili pa napravili neku ”organi i beba, prvo što nam treba” reklamu. Ili ”Ne odlaži, država organe traži”, što je motivacija i da se rađa i da se mre. Ili čak da uvežu sa Kosovom pa naprave reklamu ”tri u jedan”: Mama, neću sama, tata, biće rata?

Peščanik.net, 23.07.2018.

The post Donori i beba – prvo što nam treba appeared first on Peščanik.

Zoro pukni, kravo crkni

ponedeljak, 16 jul 2018 by
Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Reprezentaciju smo na Mundijal ispratili gromko pesmom „Pukni zoro“. Ali smo ispali već u prvom krugu takmičenja. No, to nas nije sprečilo da nastavimo sa vatrenim navijanjem. Samo ovoga puta – da komšiji crkne krava.

Vođa navijača, kako mu i dolikuje, bio je predsednik države. Usmeravao je navijanje, davao ton i tempo, određivao šta se uzvikuje. Prvi je prokazao komentatore javnog servisa što golove hrvatske reprezentacije ne dočekuju u komemorativnoj atmosferi, posle čega su i svi ostali mediji preventivno počeli da se dovijaju kako da saopšte rezultat utakmice, a da uopšte ne pomenu da je Hrvatska ušla u finale.

I mada je javni servis (građana?) pokušavao da se iskupi tako što je preskakao himnu Hrvatske (ruku na srce, time je samo izjednačio rezultat sa HRT-om na 1:1), a svaki TV Dnevnik započinjao sa čak tri „predsednik Vučić vesti“ iako nijedna nije stvarno vest (pa, molim vas: razgovarao telefonom, primio nekoga, izjavio nešto tek onako?!), predsednik nije opozvao svoju razjarenu navijačku grupu. Vređani su svi za koje se makar i posumnjalo da navijaju za Hrvatsku, a Novak Đoković je od narodnog poslanika dobio i dijagnozu psihopate zrelog za ludnicu.

Srećom pa je u jednom trenutku vlast ipak uvidela da je preterala. Ne, ne u huškanju na mržnju, kako biste vi očekivali, već u – nametanju teme. Jeste da vlast voli da pažnju javnosti usmerava na pogrešnu stranu (čuveno: ne pitaj me za prvi milion, sina, brata, Olivera Ivanovića, Kosovo, korupciju… dok gori Hilandar), ali još i više od toga – vlast voli da bude u centru pažnje. A baš to je izostalo u celoj ovoj halabuci oko navijanja. Jesu utihnula pitanja o sinu na tribinama sa kriminalcima, ali da neka Hrvatska na Mundijalu i neki Novak na Vimbldonu zasene ovu vlast, pa to jednostavno ne može da se izdrži.

I nije se izdržalo. Dan uoči oba finala niotkuda se pojavilo svečano puštanje u rad prve zgrade Beograda na vodi. Ono od čega bi vlast u normalnim okolnostima živela danima, sada je zbrzano u samo jedan dan slabašne i neuverljive najave i još jedan dan pompeznog (i neuverljivog) svečanog otvaranja. Koliko je sve izvedeno navrat-nanos najbolje ilustruje ne toliko to što je i upotrebna dozvola smandrljana – koliko činjenica da svečanosti nije prisustvovao ni svemu prisutni gost, predsednik Republike Srpske, pa je predsednik Republike Srbije morao da mu se izvinjava zbog protokolarnog propusta.

Ali, važno je da je krajnji rezultat postignut. Jeste da je vlast stajala iza selektora i trenera pa ništa nismo postigli i jeste da nije stala iza Đokovića a on je osvojio trofej, ali je zato vlast pobedila u takmičenju koje je izmislila. „Prvu utakmicu, prvo prvenstvo, danas smo na ovoj reci osvojili“, rekao je predsednik države. I ušao u istoriju kao neko ko je uradio ono što ni Tito nije – svečano otvorio stambenu zgradu.

Peščanik.net, 16.07.2018.

The post Zoro pukni, kravo crkni appeared first on Peščanik.

Pobuna Crvenih beretki

subota, 14 jul 2018 by

Specijalni sud u Beogradu oslobodio je bivše pripadnike Jedince za specijalne operacije (JSO) optužbi za organizovanje oružanje pobune 2001. Evo šta o krivičnoj prijavi iz 2010. govori advokat Mile i Gordane Đinđić.

Tekst krivične prijave

Transkript radio emisije od 12.11.2010.

Peščanik.net, 14.07.2018.

TEMA – ATENTAT

The post Pobuna Crvenih beretki appeared first on Peščanik.

Tagged under:

Bajka na kvadrat

petak, 13 jul 2018 by
Foto: Peščanik

Foto: Peščanik

„Mislim da ste povrijedili sve članke Poslovnika Hrvatskog sabora jer niste čestitali najveći uspjeh hrvatskog sporta. U ime kolega i kolegica, mislim da smo sjednicu trebali početi sa čestitanjem.“

Tim se riječima parlamentarni zastupnik HDZ-a Ivan Šuker obratio potpredsjedniku Sabora Furiju Radinu koji je vodio jučerašnje zasjedanje najvišega tijela vlasti. Radin je pokušao duhovitošću kamuflirati skrušenost. Rekao je:

„Ja sam prvi među jednakima. Drago mi je da ste vi kao jednaki među jednakima na to podsjetili. I ne samo što čestitam hrvatskoj reprezentaciji za ogroman uspjeh, nego molim i vas da ih uzmete kao uzor.“

Tko zna kakva se kombinacija košmara i straha na nekoliko sekundi zakuhala u glavi manjinskoga zastupnika, pogotovo kada su se salom zavijorili svečani termini – „hrvatski sport“, „Hrvatski sabor“, „hrvatski nogomet“… Mudrije mu je pokazati se prikladno priključenim: em je Talijan, em bi se htio vratiti doma bez šavova na čelu.

Da je Furio Radin kojim slučajem reagirao drugačije, da je zastupniku Šukeru na primjer rekao: „Daj, Ivane, nemoj me zajebavati!“, ili: „Nismo na tribinama, pobogu, nego u parlamentu!“, ili čak: „Oprostite, kolega, ali moje navijačke simpatije sinoć su bile na strani Engleza!“, vrlo je vjerojatno da bi u visokome zakonodavnom tijelu potekla izdajnička krv.

Zbog pomanjkanja diplomatskog talenta, mnogo lošije od Radina prošao je sveprisutni javni mislilac Žarko Puhovski. Nakon što je uoči polufinalne utakmice u razgovoru s novinarom Zoranom Šprajcom u emisiji „RTL Direkt“ sasvim razložno konstatirao da „oko reprezentacije imamo nacionalistički naboj“, da „imamo reprezentaciju koja nastupa kao reprezentacija HDZ-a, a ne Hrvatske, jer pozdravljaju himnu na način na koji je pozdravljaju članovi HDZ-a“, te da „niz desničarskih portala zadnjih dana ističe kako Hrvatska jedina ima pravu reprezentaciju jer ima samo bijele igrače“, niz desničarskih portala otvorio je pravedničku baražnu vatru, mada ni mainstream mediji nisu zaostajali. Kolumnistica Jutarnjeg lista, recimo, podsjetila je Puhovskog da nogometaši igraju za Hrvatsku, a ne za Partiju.

Narod.hr, pak, zasjekao je mnogo dublje: loš navijač optužen je da je bio jedan od krunskih svjedoka na suđenju hrvatskim rodoljubima 1972. godine, da je „slao kolege na robiju“, da je prokleti Jugoslaven koji je osnivao zloglasni UJDI, da je bio u bliskim odnosima s Vojislavom Koštunicom, da je kao član HHO-a rovario protiv Hrvatske, da je svjedočio protiv hrvatskih heroja pred Haškim sudom i tom prilikom pljuvao po Oluji… Mislilac Puhovski, uglavnom, nije napadnut kao netko tko eventualno pogrešno misli, već kao okorjeli neprijatelj Hrvatske, čija razmatranja o nogometnoj reprezentaciji – ponajprije stoga što zvuče neumjesno objektivno – imaju nedvosmislen protudržavni naboj.

S nešto manje intenziteta isti je portal nalupao i sociologa Dražena Lalića, makar se ovaj, prepun prigodne snishodljivosti, u razgovoru za Hinu ubio od dokazivanja da atmosfera oko reprezentacije ni po čemu „nije nacionalistička“, da je u tom pogledu raspoloženje u timu „pluralno“, što „odgovara pluralnosti hrvatskoga društva“, pa ni dlanovi na prsima kod intoniranja himne ne smiju biti korišteni za zlonamjerne komentare. Iskopali su mu – avaj – tekst objavljen prije godinu dana u Večernjem listu gdje je Lalić tvrdio kako su „desničari isforsirali držanje ruke na srcu pri izvođenju himne producirano kao ‘izraz narodne duše’“, što ne samo da je netočno, već je i neoprostivo.

Prešlo se zatim i na susjede, te je za beogradskoga sportskog novinara Milojka Pantića – nakon njegove opservacije o tome kako balkanski političari na sportskome polju obično njeguju „plitkoumni populistički nacionalizam“ i kako nije moguće zamisliti modernoga europskog državnika koji „ulazi u svlačionicu i grli i ljubi oznojene sportaše“ (kao što je to nakon utakmice s Danskom učinila Kolinda Grabar Kitarović) – ustanovljeno da je „za vrijeme Miloševićevog zločinačkog režima bio važna faca režimske utvrde, dakle, RTS-a“. Osim toga, navija za „Crvenu zvezdu“ i „rado se druži sa Vukom Draškovićem“.

Direktno.hr, opet, fokusirao se na Vesnu Pusić koja u svojoj čestitci nogometašima na Twitteru, prema sudu komentatorice portala, nije iskazala dovoljnu dozu oduševljenja. „U danima kad Hrvatsku ne glorificiraju samo Hrvati, nego nas respektira i veliča cijeli svijet, bivša ministrica vanjskih poslova RH još uvijek ima potrebu ograditi se od činjenice da čak i ona pokazuje znakove veselja zbog veličanstvenog uspjeha Hrvatske u Rusiji“. Normalna stvar, jer ista je „poznata po izjavi o agresiji Hrvatske na BiH“.

I tako. Uz buku petardi, sirena, navijačkih urlika i Thompsonovih refrena čuje se sve glasnije karakteristično struganje. Intenzivno se oštre noževi za one koji u ovim danima ponosa i slave „ne mogu obuzdati svoju zajedljivost“.

Dan nakon pobjede protiv Engleske najtiražniji dnevni list na naslovnoj stranici objavljuje golemi (logički nejasan, ali svima razumljiv) naslov: „Mi smo Hrvati!“ Kolumnistica dnevnika poziva hrvatske navijače da se „maksimalno vesele“, jer – dodaje zlokobno, valjda i škripeći zubima – „neki to naprosto ne mogu“. Na jutarnju sjednicu Vlade ministri dolaze odjeveni u karirane majice. Furio Radin u obližnjem parlamentu u zadnji čas spašava živu glavu…

Opći manjak osjećaja za realnost nezagriženima ulijeva strah u kosti. Donedavno spokojni građani koji o sportu pojma nemaju na brzinu uče pravila nogometne igre. Grozničavo memoriraju imena fudbalskih velikana. Panično ulijeću u najbliže dućane kupiti štogod kockasto. Nacionalni trijumf je tako veličanstven da nitko nema pravo na zločin nepripadanja.

Društvo se dijeli na navijače i četnike, s tim što se ovi drugi broje u promilima promila. Nije isključeno da će dobrovoljačke patrole sljedećih dana kružiti ulicama i kontrolirati širinu sretnih osmijeha na licima prolaznika.

Usudiš li se o hrvatskoj nogometnoj „repki“ kazati bilo što osim hvalospjeva – nadrljao si. Usudiš li se o hrvatskoj nogometnoj „repki“ ne kazati ništa – nadrljao si. Tko ne slavi „vatrene“, gorjet će na lomači.

Euforija po uhodanoj šemi poprima konture hajke; slavljenička ekstaza hrli prema harangi. Jedan od slađih elemenata pobjede je sloboda lova na izdajnike. Skeptični su nepoželjni. Indiferentni još i više. Poročan je svatko tko se ne odaje frenetičnome navijaštvu. Tko remeti bajku, jebat ćemo mu majku!

U punome su pogonu sva sredstva javnog uniformiranja. Političari u kariranim dresovima, novinari u kariranim dresovima, akademici u kariranim dresovima, Radin u kariranom znoju, svi proslavljaju princip nacionalnog zajedništva: građane dresirati, izrode adresirati.

Kolektivni odnos prema hrvatskome nogometnom uspjehu replika je kolektivnog odnosa prema tzv. domovinskom ratu: uspostavljena je svetinja, a oni koji je dolično ne štuju svrstavaju se u neprijatelje koje valja uništiti. Hrvati su, bez izuzetka, dužni pasti na koljena od ushićenja. „Naši momci“ s ruskih nogometnih travnjaka izjednačeni su s „našim momcima“ iz legendarnih ratnih postrojbi – dirneš li u njih, svakog si iskrenog rodoljuba zlikovački ranio u srce, državotvorni organ koji kuca samo za domovinu.

Reporter Hrvatske televizije Edi Škovrlj ne libi se to dodatno naglasiti. U izvještaju s navijačkoga slavlja u Zadru za nedjelju najavljuje „Oluju svih oluja“. Nakon nekoliko uvrijeđenih reakcija iz Srbije – i nijedne iz Hrvatske – portal koji je iskasapio Žarka Puhovskog zazveckao je naslovom: „Zar smo došli do toga da se više ni Oluja ne smije spomenuti na HRT-u?!“

Sve je dakle spremno za nedjeljno finale. Na snazi je pravilo: tko nije u kvadratićima, bit će u komadićima! Ili si pod zastavom, ili si pod istragom!

Poželimo stoga, sigurnosti radi, da se „naši momci“ vrate iz daleke Rusije s titulom svjetskih prvaka. Histeriju pišu pobjednici.

Peščanik.net, 13.07.2018.

The post Bajka na kvadrat appeared first on Peščanik.

Raspad

subota, 07 jul 2018 by
Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Ne vredi obraćati pažnju na sadržaj premijerkinih javnih obraćanja – tu naprosto nema ničega osim korporativnog praznoslovlja, neumešnog fraziranja i neskrivenog lupetanja. Premijerka se ne libi da kaže da ne zna stvari koje bi, s obzirom na svoju funkciju, morala da zna. Nažalost, to nije izraz skromne samosvesti o sopstvenim ograničenjima, već bahatog razmetanja osobe koja zna da je nedodirljiva jer iza njenih leđa stoji njen mentor sa batinom u rukama. Pogledajte, kao da nam poručuje premijerka u svakom novom nastupu – ne znam ništa, a ipak sam na najmoćnijoj poziciji u zemlji! Ne znam ništa, jer ne moram ništa da znam i odlučna sam u nameri da nikada ništa ne naučim.

Sadržaj na stranu, premijerkini nastupi već na formalnom nivou otkrivaju osobu u dubokom nesporazumu sa jezikom. Slušateljki se može učiniti da je u pitanju neko ko tek uči da govori srpskohrvatski – premijerka se muči sa sklapanjem rečenica, upotrebljava skroman fond reči i saplete se, bez izuzetka, svaki put kad pokuša da izađe na kraj sa iole kompleksnijom jezičkom konstrukcijom. Kako ova osoba uopšte misli, pita se slušateljka. O bilo čemu, ne samo o kompleksnim pitanjima upravljanja državom.

Premijerkin mentor je na prvi pogled druga priča – majstor retoričkih trikova, vešt sa rečima, zaljubljen u sopstveni glas, sklon glumatanju i uživljavanju, on ispreda detaljne narative čiji je cilj da u potpunosti prekriju ili čak zamene stvarnost. Međutim, teško je oteti se utisku da u poslednje vreme ni mentoru ne ide najbolje – čak i ovaj isfantazirani narativ se sve više raspada i to se jasno vidi u njegovim nedavnim nastupima. Sve je manje dugih i elaboriranih priča, sve više nepovezanih opaski, brecanja, nabacanih statistika i besmislenih podataka.

Možda se premijerkin mentor prosto umorio. Možda smatra da pošto je kroz pokornu medijsku mašineriju u potpunosti razorio javni prostor, više nema ni potrebe da ulaže toliki napor u sklapanje koherentnog propagandnog narativa. Ali vredi razmotriti bar još jednu mogućnost – čak ni on više nije u stanju da ispriča koherentnu priču o tome šta zapravo radi.

Naravno, u javnim nastupima mnoge stvari moraju ostati prećutane, a rupe nastale prećutkivanjem moraju se popuniti lažima ili retorikom. Sve to već znamo, kao što znamo i da je premijerkin mentor doskora bio vrlo vešt i uspešan u popunjavanju tih rupa. Međutim, izgleda da i taj poduhvat ima svoje granice – kada rupe postanu prevelike, nema te retoričke veštine, tog glumatanja i te spremnosti da se istina iskrivi ili falsifikuje, koji mogu sprečiti neumitan raspad narativa.

Kako glasi priča o naprednjačkoj Srbiji? Ne ona koju bi kritičari režima o njoj ispričali, već upravo ona koju bi režim ispričao svojim podanicima, ali i samom sebi? Kojom pričom kolaboracionisti pravdaju svoju saradnju sa režimom? Šta kažu sebi u trenucima kad ih obuzme sumnja ili griža savesti? „Da, ovo ne valja iz hiljadu razloga, ali ipak…“ – šta?

Prva priča, priča na kojoj je režim došao na vlast, bila je (seća li se iko?) borba protiv korupcije i rešavanje spornih privatizacija. To je, znamo, otišlo u zaborav. Osim par spektakularnih hapšenja, na ovu temu nije učinjeno apsolutno ništa. Zatim smo dugo imali priču o BDP-u i stopi privrednog rasta – naravno, preuveličanu, nakićenu, začinjenu iskrivljenim statistikama – ali, bar u početku, ne baš u potpunosti lišenu utemeljenja u stvarnosti. Ishod ove priče znamo – fijasko. Danas, premijerkin mentor izjavljuje kako je „oduvek govorio da stopa rasta nije najvažnija“. Glavni problem nije u tome što je ovo lako proverljiva laž, već u tome što se ceo narativ izgrađen oko privrednog rasta raspada, a nema ničeg što bi zauzelo njegovo mesto. Naravno, tu je i priča o evropskim integracijama, ali i ovde je vlast udarila u zid – poglavlja se ne otvaraju očekivanom brzinom, izveštaji su sve gori, Venecijanska komisija vraća predlog ustavnih izmena. Opet, nije stvar u tome da li će režim smisliti način da ove neuspehe predstavi javnosti kao pobede – smisliće, naravno. Problem je što niko više u to ne veruje.

Neko će reći – to nije bitno, čak i režim ionako nikada nije verovao ni u šta, osim u sopstvene privilegije i beneficije. Međutim, nema tog oportuniste kojem ne treba priča kojom će, pred sobom i drugima, racionalizovati sopstvene postupke. Ovo posebno važi za politiku, jer ta priča mora biti ubedljiva za veliki broj ljudi, kako za birače, tako i za brojne saučesnike. Ali u slučaju aktuelnog režima, ove priče više nema. Ostalo je samo lupetanje o digitalizaciji, natalitetu i „nacionalnoj nauci“. Režim više nije u stanju da ispriča čak ni prividno koherentnu priču o sebi i svojoj ulozi, naprosto zato što više ni sam ne zna šta radi.

Peščanik.net, 07.07.2018.

The post Raspad appeared first on Peščanik.

Bankrot nacionalizma

četvrtak, 05 jul 2018 by
Foto: Marco Bertorello/AFP/Getty Images

Foto: Marco Bertorello/AFP/Getty Images

Ključni konflikt u ovoj deceniji verovatno se može definisati kao nacionalizam protiv globalizma, a ne kao populizam protiv elitizma. Gde god pogledamo – u Sjedinjenim Državama, Italiji, Nemačkoj ili Britaniji, da i ne pominjemo Kinu, Rusiju i Indiju – jačanje nacionalnih osećanja je glavni pokretač političkih događaja.

S druge strane, nema mnogo znakova očekivane pobune „običnih ljudi“ protiv elita. Pod predsednikom Donaldom Trumpom, milijarderi su preuzeli politiku Sjedinjenih Država; neizabrani profesori vode „populističku“ italijansku vladu; širom sveta smanjuju se porezi na sve veće prihode finansijera, tehnologa i korporativnih menadžera. U međuvremenu, obični radnici su se pomirili s činjenicom da su kvalitetno stanovanje, obrazovanje pa čak i zdravstvo beznadežno izvan njihovog domašaja.

Prevlast nacionalizma nad elitizmom je posebno upadljiva u Italiji i Britaniji, dve zemlje koje su nekad bile poznate po svom flegmatičnom doživljaju nacionalnog identiteta. U Britaniji je primetno odsustvo zastava čak i na zgradama vlade, i sve do referenduma o brexitu ljudi su bili tako opušteni u odnosu prema naciji da se čak nisu trudili ni da se slože oko imena zemlje: Ujedinjeno Kraljevstvo, Britanija ili Engleska, Vels i Škotska.

Italijane je nacionalnost još manje interesovala. Od osnivanja Evropske unije, oni su bili najveći pobornici federalizma, a istraživanje javnog mnjenja je pokazalo da su glasači donedavno više verovali čelnicima Evropske unije u Briselu nego sopstvenoj vladi u Rimu. Italijani veoma drže do svoje kulture, istorije, hrane i fudbala, ali njihov patriotizam je uglavnom usmeren na regione i gradove, a ne na nacionalnu državu. Više vole da se njima vlada iz Brisela nego iz Rima. Liga, stranka ekstremne desnice, najmlađi član nove italijanske koalicione vlade, do ove godine se zvala Severna liga. Jedan od omiljenih slogana stranke bio je: „Garibaldi nije ujedinio Italiju; on je podelio Afriku“, a glavni zahtev je bio abolicija zemlje. Stranka je tražila stvaranje nove zemlje po imenu Padanija, to jest odvajanje razvijenih severnih regiona od korupcije i siromaštva koji vladaju u Rimu i južno od njega.

Čime se onda može objasniti iznenadno jačanje nacionalizma? Nema ničeg posebno patriotskog u novom nacionalizmu Italije i Britanije, pa ni u nacionalizmu Sjedinjenih Država. Jačanje nacionalnog osećanja pre se može pripisati ksenofobiji onako kako je taj pojam definisao češko-američki sociolog Karl Deutsch: „Nacija je grupa ljudi koje povezuje zajednička zabluda o njihovim precima i zajednička netrpeljivost prema susedima.“ Teška vremena – male plate, nejednakost, regionalno siromaštvo i štednja kao posledica krize – izazivaju lov na krivce, a stranci su uvek idealni žrtveni jarci.

Nema ničeg patriotskog u Trumpovom ratobornom stavu prema meksičkim imigrantima i kanadskim ili nativističkim politikama nove italijanske vlade ili u najčuvenijoj izjavi Therese May otkad je postala premijerka Velike Britanije: „Ako verujete da ste građanin sveta, niste građanin ničega. Vi zapravo ne razumete šta znači biti građanin neke zemlje.“

A sad jedna dobra vest za one koji još ponosno ističu da su „građani sveta“: ksenofobično nastojanje da se krivica za ekonomske teškoće svali na strance osuđeno je na neuspeh.

Pogledajte samo postkrizna nastojanja da se gnev građana izazvan krahom ekonomije tržišnog fundamentalizma svali na „pohlepne bankare“. Na kraju to nije uspelo zato što bankari imaju ogromna sredstva da se odbrane, što stranci obično nemaju. Ali okrivljivanje bankara nije uspelo da ublaži bes javnosti, pre svega zato što napadi na finansije nisu ni najmanje povećali plate, smanjili nejednakost ili sprečili socijalnu nebrigu. Isto to važi i za sadašnje napade na strani uticaj koji prenose imigranti i trgovina.

Britanija, na primer, polako postaje svesna činjenice da evropske teme nemaju nikakve veze sa autentičnim političkim nezadovoljstvom koje je motivisalo veliki deo glasača za izlazak Britanije iz Unije. Pregovori o brexitu dominiraće britanskom politikom mnogo godina ili čak decenija. A nacionalna konfrontacija Britanije sa ostatkom Evrope pružiće političarima svih stranaka izgovore za neuspeh u sferi poboljšanja svakodnevnog života.

U predstojećim mesecima ili godinama, glasači u Sjedinjenim Državama i Italiji naučiće istu lekciju. Ni tamo okrivljavanje stranih uticaja koji dolaze preko trgovine ili imigracije neće učiniti ništa za podizanje životnog standarda ili otklanjanje stvarnih izvora političkog nezadovoljstva.

Italija ima opravdane pritužbe na EU: dvolične i nepravične politike prema tražiocima azila ili migrantima koji su došli preko mora, štetni fiskalni propisi i ekonomski nepismene finansijske politike. Ali nova vlada eksploatiše porast nacionalnog osećanja i u napadima na reforme koje nemaju nikakve veze sa Evropom, a ključne su za ekonomski uspeh Italije.

Italijanske vlade u periodu posle finansijske krize postepeno su postavile temelje za penzije, tržište rada i bankarske reforme. Te promene su stvorile uslove za ekonomski oporavak koji je počeo prošle godine, posle decenije recesije; ali one su bile politički nepopularne i sada ih napadaju kao simbole elitističkog stranog ugnjetavanja. Ako nova vlada napusti sva tri reformska projekta, Italijani mogu da dignu ruke od nade u ekonomski oporavak tokom sledeće decenije.

I Sjedinjene Države će otkriti da svaljivanje krivice na strane interese nije univerzalni lek i da zapravo može dalje pogoršati ekonomske teškoće. Trump misli da će njegove mere protiv uvoza iz Kine, Nemačke i Kanade pogoditi te partnere i stvoriti američka radna mesta. To bi možda bilo tako u vreme kad je američka ekonomija beležila slab rast i deflaciju. Ali u svetu snažne tražnje i rastuće inflacije, nemački i kineski izvoznici naći će nova tržišta za svoje proizvode, dok američki proizvođači neće lako zameniti strane snabdevače. BMW-u i Huaweiu i dalje će dobro ići, ali za Amerikance tarife će biti nalik novom porezu: za potrošače zato što će cene porasti, a za radnike, biznismene i vlasnike kuća zato što će porasti kamatne stope.

Suprotnost populističkom nacionalizmu nije globalni elitizam već ekonomski realizam. Na kraju će pobediti stvarnost.

Project Syndicate, 20.06.2018.

Social Europe, 25.06.2018.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 05.07.2018.

The post Bankrot nacionalizma appeared first on Peščanik.

Put ka nekažnjivosti

sreda, 04 jul 2018 by
Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Odlučujući u žalbenom postupku, Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je oslobađajuću presudu protiv pripadnika jedinice „Simini četnici“ za rušenje džamije i za ubistvo 27 romskih civila u selu Skočić (Zvornik, BiH) u julu 1992. godine, dok je u odnosu na optužene Zorana Alića, Zorana Đurđevića i Tomislava Gavrića presudu preinačio i osudio ih zbog nečovečnog postupanja, narušavanja telesnog integriteta, seksualnog ponižavanja i silovanja zaštićenih svedokinja. Tomislav Gavrić i Zoran Đurđević osuđeni su na kazne zatvora od po 10 godina, dok je Zoran Alić osuđen na šestogodišnju zatvorsku kaznu. FHP smatra da je Apelacioni sud ovom presudom dodatno pooštrio uslove za dokazivanje saizvršilaštva u postupcima za ratne zločine, stavljajući pred Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) gotovo nemoguće uslove koje mora ispuniti prilikom procesuiranja kompleksnih slučajeva ratnih zločina.

Tok postupka

Prva optužnica za zločin u selu Skočić (opština Zvornik, BiH) podignuta je u aprilu 2010. godine protiv Sime Bogdanovića, komandanta dobrovoljačke jedinice „Simini četnici“, te Damira Bogdanovića, Zorana Stojanovića, Tomislava Gavrića i Đorđa Ševića, pripadnika te jedinice, da bi u februaru 2011. godine bila podignuta optužnica i protiv Zorana Alića, a u decembru 2011. godine i optužnica protiv Zorana Đurđevića i Dragane Đekić. TRZ je izmenilo optužnicu 1. septembra 2014. godine tako što su njom obuhvaćeni Damir Bogdanović, Tomislav Gavrić, Đorđe Šević, Zoran Alić, Zoran Đurđević i Dragana Đekić, jer su Sima Bogdanović i Zoran Stojanović u međuvremenu preminuli.

Prvu prvostepenu presudu Viši sud u Beogradu izrekao je 22. februara 2013. godine. Njom je osudio Zorana Stojanovića i Zorana Đurđevića na po 20 godina zatvora, Tomislava Gavrića i Zorana Alića na po 10 godina, Draganu Đekić i Đorđa Ševića na po pet godina i Damira Bogdanovića na dve godine zatvora.

Ovom presudom je utvrđeno da su pripadnici jedinice „Simini četnici“ 12. jula 1992. godine po dolasku u Skočić prvo eksplozivom srušili seosku džamiju, a zatim u jednu kuću skupili sve meštane Rome koje su zatekli u selu, među kojima je bilo dece, žena i odraslih muškaraca. Od njih su oduzeli i prisvojili vredne stvari, a zatim su ih tukli rukama, nogama, kundacima pušaka i drugim predmetima, pri čemu su Arifa Nuhanovića (58 godina) na tom mestu ubili. U isto vreme, pojedini pripadnici jedinice su silovali oštećene/zaštićene svedokinje „Alfu“, „Betu“ i „Gamu“. Zatim su ih sve kamionom odvezli do sela Malešić, gde su oštećene „Alfu“, „Betu“ i „Gamu“ izdvojili i sproveli ih u kuće u kojima su bili smešteni pripadnici jedinice. Nakon toga su preostale Rome odvezli do jame na mestu zvanom Hamzići u blizini sela Šetići, te ih pojedinačno izvodili iz vozila i ubijali noževima i iz vatrenog oružja, a leševe bacali u jamu. Zatim su u jamu ubacili bombu. Tom prilikom ubili su 27 romskih civila. Osmogodišnji Zijo Ribić, iako teško ranjen, uspeo je da pobegne iz jame. Tri zaštićene svedokinje držane su nekoliko meseci kao robinje „Siminih četnika“, tokom kojih su ih silovali, tukli, ponižavali i primoravali da služe pripadnike ove jedinice.

Apelacioni sud u Beogradu ukinuo je ovu presudu u maju 2014. godine i predmet vratio na ponovno suđenje, a postupak obustavio protiv optuženog Zorana Stojanovića, koji je u međuvremenu preminuo.

U ponovljenom postupku, Viši sud u Beogradu izrekao je u junu 2015. godine oslobađajuću presudu u odnosu na sve optužene, našavši da tokom postupka tužilaštvo nije uspelo da dokaže navode iz optužnice.

Nakon sprovedene rasprave, Apelacioni sud u Beogradu u junu 2018. godine doneo je presudu koja sadrži ozbiljne pravne nedostatke, koji mogu dovesti do brojnih problema u budućem procesuiranju kompleksnih postupaka za ratne zločine pred domaćim sudom.

Analiza presude Apelacionog suda u Beogradu

FHP smatra da je Apelacioni sud u presudi pokazao fundamentalno nepoznavanje načina delovanja jedinice „Simini četnici“. Jedinica „Simini četnici“ je postojala duži vremenski period u kojem su njeni pripadnici počinili brojne zločine. Svaki pripadnik je, delujući na bazi podele uloga, svoje radnje sprovodio radi ostvarivanja zajedničkog cilja jedinice. Tako su neki od pripadnika jedinice minirali seosku džamiju, neki su opljačkali i tukli meštane, neki su silovali zaštićene svedokinje, dok su neki ubili 27 meštana Skočića. Delujući kao grupa, u kojoj su bili dobrovoljno jer su u svakom trenutku iz nje mogli da odu, pripadnici jedinice su se saglasili sa svakom od radnji izvršenja. Ovakav stav je potkrepljen činjenicom da je prilikom odvoženja Roma iz Malešića kamionom, jedna grupa pripadnika jedinice ostala u Malešiću sa zaštićenim svekokinjama čuvajući ih da ne pobegnu, dok su se drugi pripadnici, uključujući i Zorana Alića, po mraku uputili ka nenaseljenom mestu gde se već nalazila iskopana jama, samo sa jednim ciljem – da se zarobljeni meštani Skočića ubiju. Međutim, rigidno tumačeći odredbu o saizvršilaštvu, Apelacioni sud je stao na stanovište da bi za postojanje istog morala biti dokazana svaka od radnji izvršenja svakog izvršioca, kojom je on bitno doprineo izvršenju dela.

Naime, Apelacioni sud je potvrdio stav prvostepenog suda da „prisustvo okrivljenog Alića u blizini mesta na kome se kritični događaj odigrao ne može samo po sebi predstavljati njegov bitan doprinos izvršenju ubistva“, kao i da kod njega „nije dokazana zajednička svest o delovanju, niti je dokazano da je isti prihvatio svoju ulogu u predmetnom događaju saglašavajući se sa radnjama ostalih pripadnika jedinice, a sve u nameri da to delo bude izvršeno“. Međutim, kako je sam okrivljeni Zoran Alić tvrdio, on je zajedno sa ostalim pripadnicima jedinice bio u kamionu u kojem su se nalazile žrtve iz Skočića. Kada se kamion približio iskopanoj jami u Hamzićima, pok. Stojanović mu je rekao da je pok. Sima Bogdanović naredio da on, zajedno sa NN pripadnicima jedinice, izađe iz kamiona i da bude na udaljenosti od 10 do 15 metara. Iako je Alić negodovao, tvrdeći da nema potrebe ništa da „čuvaju“ jer su se nedaleko od Hamzića nalazili samo Srbi, on je naredbu izvršio. Alić je tvrdio da je čuo jauke žrtava, pucnje, kao i da je video da su dve žene silovane u kamionu, ali da nije ništa uradio po tom pitanju, jer da jeste i on bi „tu završio“. Međutim, stav FHP-a je da je Alić svojim postupcima pokazao da je u trenutku izvršenja dela delio zajedničku svest o tome da se zločin izvrši. Naime, on je razumeo naredbu da je potrebno da se čuva straža. On je tu naredbu izvršio tako što je izašao iz kamiona i ostao na mestu gde mu je i rečeno. Takođe, dok su drugi pripadnici ubijali zatočene Rome, on je čuo zapomaganja i jauke žrtava, ali nije učinio ništa da njihovu patnju umanji ili da ubistva spreči. Alićeva tvrdnja da se uplašio za svoju bezbednost takođe ne stoji, jer nije predočen ni jedan dokaz da su pripadnici jedinice kažnjavani u slučaju odbijanja da izvrše neki zadatak, već su oni bili slobodni da u svakom trenutku jedinicu napuste ili da se u nju vrate. S tim u vezi, stav FHP-a je da je Apelacioni sud pogrešio kada je utvrdio da Zoran Alić nije prihvatio svoju ulogu u ubistvima meštana Skočića. Da je Alić prihvatio svoju ulogu u vršenju zločina kao pripadnika jedinice „Simini četnici“ i saglasio se sa radnjama svih njenih pripadnika, govori u prilog i činjenica da je Alić i posle ubistava ostao u jedinici, gde je u Malešiću silovao zaštićene svedokinje, tukao ih i ponižavao, za šta je presudom Apelacionog suda i osuđen.

Ukoliko bi se u sudskoj praksi održao ovakav standard dokazivanja saizvršilaštva u predmetima ratnih zločina, gde je potrebno da se dokaže svaka radnja izvršenja svakog pojedinačnog člana grupe, to bi dovelo do ozbiljnih problema u ionako retkim slučajevima procesuiranja kompleksnih predmeta ratnih zločina. Naime, teško je zamislivo da TRZ dokaže svaku pojedinačnu radnju izvršenja svakog pripadnika grupe koja na određenom mestu deluje duži vremenski period, a u kojem je počinila mnogobrojne zločine. S tim u vezi, FHP smatra da je Apelacioni sud morao ceniti saizvršilaštvo u jednom širem svetlu, sagledavajući sveukupno delovanje jedinice „Simini četnici“ i u odnosu na to psihički odnos njenih članova prema radnjama koje grupa preduzima i njihovo delovanje na bazi podele uloga.

Zauzeti stav Apelacionog suda je takav da u budućoj praksi može dovesti do oslobađanja brojnih počinioca ratnih zločina koji su, po pravilu delujući u grupama sa zajedničkim ciljem, izvršavali masovne zločine. Iz razloga teško ispunjivih standarda dokazivanja saizvršilaštva, postupci koji se trenutno vode pred Višim sudom u Beogradu za masovne zločine počinjene u Lovasu (Hrvatska) i Ćuški (Kosovo) mogu biti okončani oslobađajućim presudama.

Protiv osuđujućeg dela presude Apelacionog suda dozvoljena je žalba, tako da će ovaj postupak, koji i sada već traje duže od osam godina, biti nastavljen, čime se nastavlja praksa sudova u Srbiji da se kompleksni predmeti ratnih zločina vode neprimereno dugo.

Za tako težak zločin kao što je ubistvo 27 romskih civila, među kojima je bilo i devetoro dece i jedna trudnica, ni jedan od pripadnika jedinice „Simini četnici“ nije osuđen. Patnja Zije Ribića, jedinog koji je preživeo streljanje i kojem su ubijeni roditelji, šest sestara i brat, nastavljena je i produbljena. Njemu presuda Apelacionog suda nije donela pravdu niti mu je umanjila bol zbog ubistva najmilijih.

Fond za humanitarno pravo, 03.07.2018.

Peščanik.net, 04.07.2018.

The post Put ka nekažnjivosti appeared first on Peščanik.

Ogledalo, ogledalce

subota, 30 jun 2018 by
Foto: Peščanik

Foto: Peščanik

– Ogledalo, ogledalce: ko je u zajedničkom disanju najbolji na svetu?!

– Vi, časni i neuporedivi sa ostalim ticama orlovi! Vi kad udahnete, svi kao jedan, pa kad vam iz kljunova, kao iz jednog jedinog sprskog kljuna, složno izleti vozduh u rusko nebo – svima ostalima, koji ionako udišu i izdišu kad ko stigne i koliko ko uzmogne, zastane dah u gušama! Kad ste posle nezasluženog peha sa Brazilom podsetili svoje pokunjene sunarodnike da ste disali kao jedan, u milione domova uneli ste radost, podsetili ste navijaštvo na vrednote koje su hiljadu aršina iznad nedostojnog nadgornjavanja na svetskom prvenstvu.

– Hvala ti, ogledalce, na nepristrasnom, časnom i jasnom odrazu od milion giga piksela, ali pazi dobro sada: koja nacija treba najviše da se ponosi svojim najboljim fudbalerima?

– Srpska! Koja možda neće odmah biti svesna vašeg neponovljivog podviga, možda vam vlastela neće prirediti doček na Trijumfalnom balkonu gradske skupštine, možda ni vaši najmiliji neće izići pred vas na aerodrom “Nikola Tesla”, ali vi, orlovi, vaš duhovni vođa i strateg Krstajić, njegov vođa vojvoda Kokeza, i ostala gospoda hrišćanska, treba saborno da dignete nos, i da neodustajno ponavljate kako bi navijači morali biti preplavljeni ponosom! Drugarstvo koje ste u Rusiji dodatno učvrstili, iskustvo koje odonud nosite, uz zajedničko disanje koje je kako rekosmo bilo vrhunsko, učiniće da već na jednom od narednih svetskih prvenstava pokažete mrskoj međunarodnoj zajednici ko su Srbi i čija mati crnu vunu prede!

– Ogledalo, ogledalce: ko je najsporiji na svetu?!

– Vi, časne akvilae! Ono što vas je odvajkada krasilo, fudbalska nebrzopletost, sada je zablistalo, i izmereno je, pogazili ste manje ruske trave nego ijedna druga posada, bili ste dostojanstveni, jakože litija naspram one trke sa bikovima u Španiji!

– Ogledalo, ogledalo, ovo je bilo trik-pitanje, istina je sasvim drukčija! Gledali smo snimke, vidi se da trčimo i duplo više i triput brže nego naši rivali! Povuci reč!

– Zašto?! Treba da se ponosite svojim tempom – stretto e lento! Niste srljali kao muve bez glave, stalno ste imali na umu poslovicu “što je brzo, to je kuso”, i vaši stari, koji su vas gledali na televiziji, ponosni su na vas: u borbi za novac i slavu, vi ste među prvima ispali! Umesto pobede i ovozemaljskog blaga koje ona tobože donosi izabrali ste i vi carstvo nebesko, što je za vas, kao orlove, doduše i prirodna sredina!

– Ogledalo, ogledalce, zar nije tvoja sveta dužnost i zar te nismo poneli u Rusiju da nam držiš stranu? Nemoj da te razbijemo!

– Samo napred, to ste jedino i kadri, još sedam godina nesreće šta je za vas, pregazili su vas Brazilci, tukli vas Šipt…

Tras!

&

Naši fudbaleri koje su novinari, ti majstori pisane i kazane reči, prekrstajili u orlove, predstavili su nas onakvima kakvi jesmo: nehajni prema istini, samoljubivi, orni da se zaklonimo iza prvog mita, ili da zalegnemo iza prve predrasude koja je stanovništvu i vladaru prirasla za srce! Ko može da igra fudbal kad Šaćiri na zadnjoj strani jedne kopačke ima grb da li lažne države ili buduće Velike Albanije, ali velik kao naša dvodinarka, i koji naše rodoljube izaziva, omalovažava i takoreći parališe?! Kako da igraš fudbal kad ti sudi Nemac, koji je Švajcarcima deda-uja, a nama zna se šta je bio u dva rata?! Primiš nesrećno gol od Brazila, i kad ti sad treba da daš dva gola, oni se međusobno dodaju po dvadeset minuta – zloupotrebljavaju to što nisu obavezni, kao u košarci, da posle vremena određenog za napad loptu jednostavno predaju orlovima!

Na sve strane govori se o nepravdi koja se odasvud obrušavala najvećma i bespoštedno na orlove, ni u voljenoj Rusiji nisu prošli bolje nego što njihova mati prolazi u međunarodnoj crkloj dabogda zajednici… Zar nije naš selektor, i zar nisu igrači preslikani naši političari?! Sve što smo od njih čuli nakon neuspeha, koji je oprostiv, očekivan i zaslužen, dokazuje da su fudbaleri i Kuća fudbala dostojan izdanak naše neistinoljubive sredine, i oni sirotani veruju da nema tog promašaja ili te propasti koja se, ako budu iole dovitljivi, ne može prikazati kao uspeh: ne gledaj me šta radim, nego slušaj šta ti govorim!

Biti poražen nije sramota, budi i na to pripravan kad god se upuštaš u odmeravanje snage sa drugim, koji se možda i bolje spremio za taj dvoboj (što takmacu ne služi na čast, jer da nije toliko unapred učio i vežbao, nego da je izišao na megdan kao od majke rođen, onakav kakav je zaista, video bi on ko je viša rasa! ovako…), ali je poražavajuće što istina ne sme da pisne, jer smo mi u Rusiji ne naprosto ispali, nego nismo bili dobri ni u čemu: orlovi nisu bili dobro ni probrani, ni sortirani, nisu nijednom bili u letačkoj formaciji koja obećava plen i koja koliko-toliko jamči bezbednost jata, leteli su sporo, nesposobni za ijedan viraž; njihova igra (ili radije: ponašanje) bila je konfuzna, nemaštovita i nadasve kukavička, gotovo bez ijednog, pa makar i neuspelog, driblinga (Kolarov je istinabog hrabro šutirao i dao gol Kostarikancima iz slobodnog udarca, to je sve što bi valjalo primeniti još koji put).

&

Ne poznajem dobro divna stvorenja koja vode naš fudbal, ali ih osnovano sumnjičim da su prvenstveno želeli da prodaju još kojeg belog roba, na našem štandu su u poslednjoj utakmici izložena bila ne baš deca, ali da kažemo poletarci: “Da i njih vidi svet”, očinski se izrazio selektor. Pa, da, zašto da Tošić igra protiv Brazila? Ko mu je kriv što je pre Rusije prešao u novi klub – za trgovce robljem on i ne postoji.

Može svako da bude pobeđen, ali kad Argentinci izgube od Hrvata, selektor i igrači i ne traže od navijača da se time ponose, Nemci su isto kao i mi otišli kući, ali neće, ubeđen sam, podstrekavati sunarodnike da im se dive i da se diče, a imali bi i oni rašta: izabranike Joakima Leva u sinhronom disanju na svetskom prvenstvu nadmašili su i takoreći naddisali jedino Srbi.

Naš Matić veli da će se možda povući iz izabranog tima, pa ne moraš da se povučeš, čoveče, ja da sam izbornik ne bih te ni zvao, ti koračaš po igralištu kao neki geometar, neka te kuje Murinjo u zvezde, ja neću, ono malo lopti što je nekako doletelo u tvoj domašaj, vratio si našem golmanu, ili si besciljno dodao bilo kome, samo da ti kompjuter upiše još jedan uspešan pas, iako je taj pas mrtvorođen, ne vodi nikuda, ne služi ničemu, otresaš se lopte, i sad ćeš da se povučeš, kao da si ne znam šta uradio, Krstajić je hteo Nemca sudiju da pošalje u Hag, za šta će kod premile desnice, a to smo skoro svi mi ovde, dobiti veliki plus, gvozdeni takoreći krst, o bratiji zvanoj FSS trebalo bi napraviti antropološko i revizorsko istraživanje: nakon tako očevidnog i svestrukog fijaska naše ekspedicije ipak nisam očekivao da će se akteri, da ne kažem vinovnici, tako hrabro suprotstaviti istini; jedan od retkih igrača koji mi je simpatičan, koji je na zelenom kak se veli tepihu bio kuražniji od ostalih, i koji je pravio koliku je mogao pometnju u redovima naših takmaca, rekao je posle utakmice sa Brazilom, da jesmo ispali, ali smo ponosni na ono što smo postigli. Da se barem tu zaustavio, nego je rekao: “Idemo dalje…” Halalio sam mu odmah to, ali ne idemo dalje. Barem ne na ovom turniru, kako se o svetskom prvenstvu izrazio komentator RTS-a kad nas je prosvetlio: ako smo u Rusiju otišli da oprobamo mlade igrače, onda smo stoprocentno uspeli.

Niko nije rekao (priznao) da smo početnika i neznalicu preko noći postavili za selektora, niko nije rekao da smo na svetsko prvenstvo otišli svestrano nepripremljeni, da smo igrali sporo, kukavički, glupavo, i da smo zasluženo dobili po njušci.

Nego nam se govori kako idemo dalje, neznano doduše kud, ni zašto, i treba da se ponosimo našim ranim i posve zasluženim ispadanjem, a još i više ponosom treba da nas ispunjava ispad našeg selektora kojeg je FIFA kaznila jer je kletog Nemca hteo da pošalje u Haag (FIFA još ima verbalni delikt, sram je bilo): svekoliko ponošenje onim što je zabrljano i upropašćeno u Rusiji zar nije fudbalski i fudbalerski pandan pokliču da ne damo Kosovo?

Dobro, pomenuti premda neimenovani fudbaler (Tadić) je naravno hteo reći da nije kraj sveta, život ide dalje, što sa svoje strane pozdravljam, a što sam čuo hiljadu puta na groblju, i svaki put sam pomislio “život ide dalje, ali ne i život ovoga koga smo ispratili; pa ni život njegovih najbližih, iako ide dalje, neće biti isti kao pre ove smrti”. Bilo kako bilo, ide život dalje, to se za sada čini nespornim, ali zar nakon fijaska sa Brazilom ne bi bilo prikladnije kazati: “Prvenstvo teče dalje!…”

&

Sa selektorom ne znam šta će biti, da li će i njegova karijera po uzoru na život ići dalje, da sam ga ja imenovao za direktora našeg prodajnog salona, bio bih njime zadovoljan, iako su uređaji prestajali da funkcionišu pred potencijalnim mušterijama, pa Krstajić možda ipak neće biti ovenčan titulom “prodavac godine”, ali za to kako je aranžirao sprski izlog – kapa dole!

Fudbaleri će se, iako su malko pokvarili utisak, vratiti u svoje klubove, u Engleskoj su, pa i u Italiji, okruženi boljima od sebe, usled čega tamo bolje i oni igraju, kad se međutim blagookupe i susretnu sa braćom iz drugih tuđinskih klubova i kad postanu orlovi, odjednom su preplašeni, kao oni Diznijevi junaci koji kad uoče moguću tučnjavu kažu: “Njih su dvojica, a mi smo sami!”

Peščanik.net, 30.06.2018.

The post Ogledalo, ogledalce appeared first on Peščanik.

Udarna pesnica

ponedeljak, 25 jun 2018 by
Ilustracija: Andrea Ucini za Guardian

Ilustracija: Andrea Ucini za Guardian

Nikada nisam bila politički aktivna. Nikada nisam organizovala protestne marševe ili demonstracije niti pomagala onima koji su to radili. Zadovoljavala sam se učestvovanjem u inicijativama koje su izgledale hitne i neophodne za opšte dobro. U nekim trenucima sam bila istinski uznemirena i strahovala za sudbinu demokratije u Italiji. Ali češće mi se činilo da preterujem.

Nikada nisam strahovala zbog uspona Pet zvezdica i mislim da je termin „populizam“ – koji danas obuhvata različite političke snage, stare i nove – beskoristan. Činilo se da Pokret pet zvezdica okuplja ljude nezadovoljne katastrofalnim načinom na koji se – na levici i desnici, u Italiji i širom Evrope – vlade bave ekonomskom krizom i epohalnim promenama u kojima živimo.

Nikada nisam glasala za Pet zvezdica: njihov zbrkani, ponekad naivni, a ponekad banalni jezik uvek mi je bio stran. Ali i dalje mislim da je krajnje pogrešno predstavljati taj pokret kao opasnost za italijansku demokratiju i Evropu. U otporu prema Pet zvezdica propustili smo pravu opasnost. Mislim na Ligu Mattea Salvinija, mnogo bolje organizovanu i prividno pripitomljenu godinama vladavine uz Berlusconija. Ne marim za Salvinija. Ne volim to što on predstavlja, kao što ne volim ni ono što na ovoj planeti predstavljaju ljudi kojima on veruje: Putin, Trump, Marine Le Pen, Viktor Orbán i slični.

Salvini nastavlja najgore italijanske političke tradicije. Čovek koga često potcenjuju, koga televizije zovu u goste da im podigne gledanost sve je ubedljiviji i sve više odaje utisak dobroćudnog čoveka koji duboko razume probleme zabrinutih građana i zna kada je pravi čas da svojom ksenofobičnom i rasističkom pesnicom lupi o sto.

Ponekad sa strahom zamišljam kako se konsenzus o svemu što Salvini predstavlja (i podstiče) širi i preliva u masovnu brutalnost koja uvek vreba u kriznim vremenima i spaja naizgled nespojivo: profit i velike delove društva demoralisane oskudicom i strahom od budućnosti.

Pokret pet zvezdica je Italiji obećavao oporavak. Ali njegovi članovi danas sede u skupštinskim klupama – s premijerom Giuseppeom Conteom na čelu – i trpe teške optužbe koje sleduju ljudima na vlasti. A prvi će se baciti kamenom, u dogledno vreme, upravo Salvini.

The Guardian, 22.06.2018.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 25.06.2018.

The post Udarna pesnica appeared first on Peščanik.

Makedonski scenario 5

četvrtak, 21 jun 2018 by
Skopje, foto: Peščanik

Skopje, foto: Peščanik

Istorijski sporazum između Skoplja i Atine o novom imenu (Bivše Jugoslovenske Republike) Makedonije u Beogradu je dočekan (s) mukom. I to u oba značenja. Ne zna se samo šta je bilo prvo – da li muka pa muk ili je bilo obrnuto. No, svejedno, poruka je bila jasna i glasna. Dakle, umesto da iz Beograde takoreći istog časa polete pisma i razglednice sa čestikama i najboljim željama zato što je jedan veliki problem, koji je opterećivao čitav region, skinut sa dnevnog reda, Beograd se „pravio lud“. Po principu – kako je to na konferenciji za novinare rekao ministar spoljnih poslova Ivica Dačić – šta se to nas tiče. Jer – nismo „pozvana strana“ i „nema šta da se čestita“.

Zašto se Beograd tako poneo? Da li je u pitanju žal za „južnom Srbijom“? Da li to, zatim, Dačić podmeće klipove u točkove „evropske Srbije“, što on fakat čini, samo je pitanje da li mu te klipove dodaju sa najvišeg mesta? Ili se radi o ličnoj surevnjivosti našeg najdražeg vođe što je sad neko drugi postao omiljeni balkanski političar u Briselu i Berlinu, a bogami i u Vašingtonu. I „garant stabilnost na Balkanu“, ma koliko se ta floskula izlizala. Jer, evo, Zaev je rešio spor sa Albancima oko zajedničke države, sa Grcima oko imena te države i sa Bugarima oko jezika. Dakle, on je čovek koji probleme rešava, dok Vučić sve više postaje čovek koji probleme ne da ne rešava, nego ih gomila. A konflikte zamrzava.

Kad već pomenusmo gde je sve sporazum pozdravljen, recimo i gde nije. Nije teško pogoditi; naravno – u Moskvi. Tako se Srbija još jednom svrstala uz tabor kojem navodno ne želi da pripada.

U stvari, nije da Makedonija nije dobila nikakvu čestitku iz Beograda. Jeste, i to diplomatskom poštom. Tek što je, naime, objavljeno da je istorijski sporazum između (Severne) Makedonije i Grčke potpisan, Srbija je objavila da je za novog ambasadora u Skoplju postavljen Rade Bulatović, bivši šef Bezbednosno-informativne agencije, kolokvijalno rečeno Udbe. Uzgred, dosadašnji ambasador u Ukrajini, veliki Koštuničin „pouzdanik“, hteo je, tada kada su se mesta raspodeljivala, da ide u Istambul, ali je Turska, kao država članica NATO pakta, gde se o tim stvarima pažljivo odlučuje, odbila da primi tzv. „agreman“. Što se, pak, Makedonije i Makedonaca tiče, oni će nesumnjivo shvatiti (n)ovu poruku. Posle Gorana Živaljevića – agenta uhvaćenog u Sobranju tokom pokušaja državnog udara maja prošle godine – kojeg je Beograd morao da povuče, sada se šalje „bezbednosni oficir“ još višeg ranga i na još više mesto.

Uopšte, zanimljivo je da aktuelna vlast svoju „policijsku diplomatiju“ sve više koncetriše na naš region. Tako su pre nekoliko dana nekadašnji šefovi Udbe postavljeni za ambasadore u manje-više bliskom susedstvu: Nebojša Rodić u Beč, a Aleksandar Đorđević, kao i Bulatović, baš u prvi komšiluk, u Sarajevo. I to nešto, tačnije – dosta, govori o strateškim preferencijama ove vlasti.

Upravo u vezi sa tim, na kraju, nije zgoreg primetiti ni sledeće. Ni srpska opozicija se, naime, kada je reč o grčko-makedonskom sporazumu, nije baš proslavila, naprotiv. Ni ona kao da ne vidi mnogo dalje od sopstvenog nosa, koji je, pak, prilično nisko pao. Umesto da održi konferenciju za novinare i pozdravi dogovor dve prijateljske zemlje i postavi se, i predstavi – i u zemlji i u inostranstvu – kao alternativa, ona ogroman prostor spoljno-političkih odnosa benevolentno prepušta Vučiću.

Peščanik.net, 21.06.2018.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Makedonski scenario, novi nastavci

Mijat Lakićević – Makedonski scenario 4

Mijat Lakićević – Makedonski scenario 3

Dejan Ilić – Ko ponižava Srbiju

Dejan Ilić – Još malo o makedonskom scenariju

Mijat Lakićević – Makedonski scenario 2

Mijat Lakićević – Makedonski scenario

The post Makedonski scenario 5 appeared first on Peščanik.

Ivančić na sudu

utorak, 19 jun 2018 by
Viktor Ivančić i Tanja Belobrajdić, foto: Marko Lukunić, Marko Mrkonjić/PIXSELL

Na Općinskom građanskom sudu u Zagrebu jučer je održana posljednja rasprava prije donošenja presude u slučaju tužbe za naknadu štete kojom Tanja Belobrajdić potražuje 50.000 kuna od Srpskog narodnog vijeća, nakladnika Novosti. Ta bivša pripadnica 72. bojne vojne policije i nekadašnja supruga Tomislava Duića, zapovjednika Vojno-istražnog centra Lora, koju niz bivših logoraša tereti da ih je u splitskoj Lori mučila, zlostavljala i ponižavala, Novosti je tužila zbog kolumne Viktora Ivančića ‘Kolac balade‘.

Kolumna, koju je Belobrajdić na sudu proglasila ‘uvredljivom, neistinitom i neprofesionalnom’, nastala je kao reakcija na nagradu ‘Slavić’, koju joj je za najbolji književni prvijenac, roman s opisima mučenja iz srpskih logora, 2016. dodijelilo Društvo hrvatskih književnika. Ivančić je u svom tekstu ukazao na nevjerojatnu sličnost između nagrađenog romana ‘Crni kaput’ i svjedočenja zatočenika splitskog logora, a svoje je opažanje potkrijepio iskazom zatvorenika Gavrila Tripkovića, koji je posvjedočio da je Belobrajdić 1990-ih sudjelovala u njegovom premlaćivanju.

No Tripković, kao ni ostala 23 ratna zarobljenika, čija se imena nalaze u kaznenoj prijavi koju je Tonči Majić iz Dalmatinskog komiteta za ljudska prava 2009. podnio splitskom Županijskom državnom odvjetništvu (ŽDO), svoju stranu priče nikada nisu imali priliku iznijeti pred sudom. Kako su Novosti već pisale, ŽDO je Majićevu prijavu odbacio nakon postupka pod vodstvom tužiteljice Rene Laure, koja je ranije bila odvjetnica jednog od vojnih policajaca pravomoćno osuđenih zbog zlostavljanja u Lori. Nakon niza upita Novosti, Državno odvjetništvo Republike Hrvatske je prije godinu dana zatražilo ŽDO da preispita svoju odluku. Međutim, do današnjeg dana nismo dobili odgovor o daljnjem toku istrage.

Tokom jučerašnjeg svjedočenja Ivančić je istaknuo da je prilikom pisanja kolumne proučio iskaze spomenutih zatočenika, kao i da je izvršio uvid u Majićevu kaznenu prijavu.

– Apsurdno je i skandalozno što se dvije trećine ove tužbe odnosi na moj kritički osvrt na književno djelo tužiteljice. Osim toga, u tekstu sam jasno prenio izjave svjedoka koje opisuju što su doživjeli od gospođe Belobrajdić, pa se pitam zašto tužiteljica ne tuži svjedoke, a ne mene koji ih citiram. Pitam se i zašto svjedoci na koje se pozivam također ne bi bili saslušani u ovom postupku – rekao je Ivančić.

Međutim, sutkinja Dijana Mađerčić odbila je zahtjev Line Budak, odvjetnice SNV-a, da se sedmorica od spomenuta 24 svjedoka saslušaju u postupku u kojem se Belobrajdić požalila da je zbog Ivančićeve kolumne dobila niz prijetnji. Sve to, kazala je, nije se odrazilo samo na nju, već i na članove njene obitelji.

– Kada gledate ljude oko sebe, imate osjećaj kao da vas počinju gledati i procjenjivati prema onome što se piše o vama. Nakon što je objavljen ovaj članak, moja kćer je trebala ići na maturalnu zabavu. To su bile muke da li da ode ili ne. Iako nije htjela ići, na kraju je ipak otišla – posvjedočila je Belobrajdić, koja je još jednom odbacila svaku povezanost s mučenjima zatvorenika.

U svom tužbenom zahtjevu zatražila je da pravomoćna presuda bude objavljena u Večernjem listu. Kako je objasnila, to želi kako bi ‘što više ljudi znalo što je istina’. Na svjedočenju je potvrdila da je podnijela tužbe i protiv drugih medija koji su je povezivali sa zločinima počinjenima u Lori. Za razliku od Slobodne Dalmacije i HTV-a od kojih je već uspjela naplatiti duševne boli, ishodi tužbi koje je podigla protiv Novosti, N1 televizije te portala H-alter.org i Varaždinski.hr tek bi trebali biti poznati. Presuda u slučaju tužbe protiv Novosti bit će objavljena u petak 13. srpnja.

Novosti, 15.06.2018.

Peščanik.net, 19.06.2018.

The post Ivančić na sudu appeared first on Peščanik.

Italija: svetla strana populizma?

četvrtak, 14 jun 2018 by
Foto: Alisa Koljenšić Radić

Foto: Alisa Koljenšić Radić

U poslednje dve decenije Evropa je doživela dve velike krize: izbegličku i krizu evra. Iako su obe još uvek nerešene, one su već duboko promenile političku geografiju kontinenta. Izbeglička kriza je pospešila razvoj populističke desnice u severnim zemljama, a kriza evra je izazvala revolt protiv mera štednje propisanih za spasavanje jedinstvene evropske valute i na kraju dovela do poplave levog populizma na jugu.

Italija je mikrokosmos te dinamiike: ksenofobična Liga (ranije poznata pod imenom Severna liga) dobro se drži u svom tradicionalnom uporištu na severu, Pokret pet zvezdica, nagnut ulevo, sa svojom prepoznatljivom politikom garantovanog osnovnog dohotka za sve građane, najveći uspeh je postigao na južnom delu italijanske čizme. Oni su sada u naizgled neskladnoj koaliciji koja kao da potvrđuje staro pravilo o krajnostima koje se dodiruju. Liberalnu demokratiju istovremeno napadaju levi i desni populisti. Ipak, kao što pokazuju događaji u Španiji, koja je takođe dobila novu vladu prošle nedelje, taj utisak je pogrešan. Nove partije levice u južnoj Evropi nisu znaci sve dublje krize predstavničke demokratije, već pre njeno moguće rešenje. Da li će ovaj zaključak važiti i za Italiju u velikoj meri zavisi od Pokreta pet zvezdica, još uvek nepoznatog i po mnogo čemu novog entiteta, zasnovanog na odbacivanju partijskog organizovanja i profesionalnih medija kao načina povezivanja biračkog tela i politike.

Pokret pet zvezdica u Italiji i Podemos, radikalnu levicu u Španiji, često opisuju kao proizvode mobilizacije gnevnih građana, posebno mladih, posle međunarodne finansijske krize 2008-2009. i mera štednje nametnutih južnim zemljama u doba krize evra. Obe grupe se definišu kao pokreti i ograđuju se od tradicionalnih partija (koje je Beppe Grillo, osnivač Pokreta pet zvezdica, okarakterisao kao „zlo“). One imaju koristi od toga što ih građani povezuju sa idealima neposredne demokratije, posebno sa sistemom neprestane onlajn participacije u odlučivanju kao procesom suprotnim delegiranju moći partijskim profesionalcima. Ali ta priča, „od barikada preko blogova do glasačke kutije“ je ipak donekle varljiva. U Španiji su se veliki građanski protesti protiv politike status kvoa odigrali 2011, ali je Podemos (doslovno „Možemo“) formiran tek 2014. Njegovi osnivači su bili politikolozi koju su shvatili da je glavna pouka protesta da ideje levice više nemaju podršku građana. Umesto podele levo-desno, smatrali su oni, glavna podela treba da bude ona između kaste (la casta) profesionalnih političara i naroda (pueblo), ili prosto: gore (arriba) naspram dole (abajo), ili predstavljeno živopisnom metaforom koju su rado koristili ovi profesori: elite su mačke, a narod miševi. Osnivači Podemosa su čak zaključili: „Ako želite da postupate ispravno, ne radite ono što bi uradila levica“, mada su njihove aktuelne političke ideje, na primer o stambenoj politici i zapošljavanju često bliske ponudi tradicionalne socijaldemokratije.

Taj svesno postideološki pristup je išao zajedno sa neskrivenim naglašavanjem snažnog (i uglavnom muškog) liderstva. Razlog, čini se, nije to što su južni Evropljani nužno skloniji mačizmu, već to što harizmatične ličnosti pomažu uspostavljanju brenda: u ranoj fazi Podemos je na glasačku kutiju stavljao samo portret svog lidera Pabla Iglesiasa, profesora političkih nauka iz Madrida, s njegovim zaštitnim znakom – konjskim repom. Posle izvesnog vremena Iglesiasa su kritičari iz partijskih redova optužili za hiperliderazgo, tj. za „onlajn lenjinizam“, a koristili su i druge epitete da bi opisali autoritarno vođstvo koje manipuliše naivnim aktivistima. On je odgovorio, parafrazirajući čuvenu Marksovu rečenicu, da se konsenzusom ne može jurišati na nebo.

Brendiranje se oslanjalo na kreativno preusmeravanje ili potpuno zaobilaženje tradicionalnih medija. Iglesias je postao poznat zahvaljujući sopstvenoj emisiji na kablovskoj televiziji. Lideri Podemosa su tvrdili da je televizija danas za politiku ono što je barut bio za rat u ranom modernom dobu i da su „televizijski studiji postali pravi parlamenti“. Kao što nas je Alexander Stille nedavno podsetio, Grillo je proteran s televizije zbog svojih grubih šala na račun korumpiranih političara. Zatim je uz pomoć internet gurua i biznismena Roberta Casaleggioa napravio izuzetno uticajan i popularan blog, na kojem je svoja uverenja ojačao nečim što je prikazivao kao ekspertsko mišljenje zasnovano na činjenicama, ali što su njegovi kritičari često videli kao prostu teoriju zavere. Njegov pokret je sebe definisao kao „antipartiju“; obećavao je direktnu demokratiju i oslobađanje „kolektivne inteligencije“ pomoću kontinuirane onlajn participacije građana. Gillo nije kritikovao samo kastu profesionalnih političara već i profesionalne novinare. Uzimajući za primer svoj blog, predložio je da obični građani dele svoja znanja i brige (a on će pojačavati njihove glasove), umesto da se oslanjaju na tradicionalne medije koji se po njemu nikada ne zadovoljavaju prenošenjem informacija, već ih uvek iskrivljuju. Ideja da se isključi posrednik (u tradicionalnoj katoličkoj Italiji i provodadžike su retkost) dalje je ojačala kada je kompanija Cassaleggio, koja je bila zadužena za funkcionisanje Pet zvezdica, razvila sistem onlajn participacije, koji se sada zove Rousseau – što je pokušaj da se prisvoji najradikalnii teoretičar demokratije iz doba Prosvetiteljstva. Sam Grillo je rekao da non c’e web senza piazza, non c’e piazza senza web (nema mreže bez trga, nema trga bez mreže) – drugim rečima, njegov novi pristup politici je bio kombinacija internet aktivizma i ulične politike. Kao i u Podemos, svako se može učlaniti u Pet zvezdica; nema članarine. Ali kao i kad je reč o Podemosu, uskoro su se pojavile prve primedbe da je ova navodna antipartija autoritarna u praksi: Grillo je zadržao autorska prava na simbole Pokreta i nije dopuštao da ih koristi iko ko je, po njegovoj proceni, prekršio pravila partije.

Odavde, međutim, priče o novim partijama južne Evrope počinju da se razilaze. Podemos nije uspeo po sopstvenim standardima: njegovi prvaci su sebe opisali kao „zanatlije koje rade s rečima“, ali novi politički jezik koji su napravili nije uspeo da zameni tradicionalni diskurs levice i desnice. Podemos nije uspeo da dobije više glasova od španske Socijalističke partije na izborima. Prvog juna on je pomogao da na vlast dođe socijalistički premijer Pedro Sánches, nakon što je vlada konzervativnog Mariana Rajoye pala zbog korupcijskog skandala. Podemos je počeo da liči na običnu parlamentarnu stranku. On čak ima i svoje skandale: Iglesias i njegova partnerka Irena Montero, koja je portparolka Podemosa u parlamentu, nedavno su obznanili da su kupili skupu vilu izvan Madrida; suočeni s unutrašnjim kritičarima, njih dvoje su održali plebiscit o tome da li treba da ostanu na dužnosti (koji su dobili s dve trećine glasova). Još 2016. godine jedan od ranih vođa ove profesorske partije, Juan Carlos Monedero, javno je izrazio mišljenje da populistička „hipoteza Podemos“ nije uspela da ostvari svoje težnje i fundamentalno promeni špansku politiku. Miševima ide dosta dobro, ali nisu uspeli da nadmudre mačke.

Ali Podemos i Pet zvezdica, kao i Siriza u Grčkoj, omogućili su da glavni sukob u današnjoj južnoj Evropi – za štednju ili protiv nje – bude uveden u politički sistem. Radikani kritičari bi mogli reći da to nije mnogo. Ali u poređenju sa utiskom, posebno mladih južnjaka, da se partijski sistem sastoji od dva glavna politička bloka koji se smenjuju na vlasti i koji se u praksi mnogo ne razlikuju, kao i da na obe strane vlada korupcija, taj rezultat je važan. Podemos i Pet zvezdica uspeli su da vrate pred glasačke kutije obrazovane mlade ljude koji su bili nezaposleni ili zaposleni daleko ispod svojih kvalifikacija. Ali nije se moglo računati na to da će mladi ljudi čije je životne prilike teško oštetila kriza evrozone najpre protestovati na trgovima, zatim glasati za nove partije – i onda, pošto te partije ne osvoje većinu, odlučiti da ponovo pokušaju. Sedamdesetih godina prošlog veka, na primer, mladi u Italiji su imali vrlo različite ideje – kao što su pokazali terorističko nasilje Crvenih brigada i njihovih fašističkih protivnika. Suprotno uobičajenom mišljenju, nove formacije poput Podemosa i Sirize nisu nužno znak krize predstavničke demokratije, već dokaz sposobnosti partijskog sistema da se prilagođava.

Ova slika je možda previše optimistična: na kraju krajeva, Siriza je vladala više od tri godine i nije uspela da izbegne politiku štednje (mada je to pokušavala u nizu dramatičnih konfrontacija sa Evropskom unijom i moćnim severnim državama u proleće i leto 2015). To pokazuje da obnova nacionalnih demokratija treba da se dopuni novom arhitekturom za EU kako se kriza predstavljanja ne bi prosto reprodukovala na evropskom nivou. Ako građani osećaju da zaista imaju izbor – na primer, na izborima za Evropski parlament – verovatno će lakše prihvatiti da budu na strani koja gubi. Upravo zato što je tako teško izraziti opoziciju unutar EU, neslaganje se često pretvara u protivljenje EU kao takvoj.

Priča je još komplikovanija u Italiji, koja je često opisivana kao laboratorija moderne politike. Najzad, Hitlerov uzor je bio Mussolini; često se kaže da je Berlusconi najavio Trumpa; a sada Steve Bannon promoviše ideju da je populistička koalicija Italije izvanredno važna. Ovde se čini da je „hipoteza“ o prelasku s podele levo-desno na podelu establišment-antiestablišment zaista dokazana. U stvari, ne događa se prvi put da Italija ima populističku vladu: iako Berlusconija sad smatraju predstavnikom desnog centra, zaboravlja se da se njegova vladavina, zajedno sa onim što se tada još zvalo Severna liga, zasnivala na tvrdnji da samo on brani „prave“, „obične“ Italijane od navodno tuđih levih elita.

Međutim, nesumnjivo nova pojava je „antipartija“ čiji lideri smatraju da demokratska politika najbolje funkcioniše bez dve institucije koje su najuverljivije povezivale biračka tela s državom: političkih partija i medija. To je radikalni eksperiment, a ishod je zasad ono što su neki posmatrači nazvali „tehno-populizam“ (koliko god to paradoksalno zvučalo). Glasne izjave Pokreta pet zvezdica o poverenju u građane slažu se sa davanjem ovlašćenja politički neopredeljenim tehnokratima, počev od premijera koji je profesor građanskog prava. Grillo je jednom predstavnike Pet zvezdica u parlamentu nazvao „tehničarima“ (što ga nije sprečilo da se posvađa s mnogima od njih). Ipak, 2012. godine je obećao da na položaj ministra finansija neće postaviti profesora ekonomije, već zaposlenu majku troje dece.

Protivrečnost ovde manje bode oči zato što tehnokratija i populizam nisu potpune suprotnosti, već imaju jednu sličnost: tehnokrata smatra da postoji racionalno rešenje za svaki politički problem; populista tvrdi da govori u ime jedne jedine autentične volje naroda, koja nužno predstavlja zajedničko dobro. Kad se te dve stvari saberu, dobije se nešto poput paradoksa aktuelne italijanske vlade: dva nesvršena studenta – Matteo Salvini i Luigi Di Maio, lideri Lige i Pokreta pet zvezdica, koji su celog života živeli za politiku, u politici i od politike – predstavljaju narod, a nominalno apolitični, visoko obrazovani eksperti su zaduženi za važna ministarstva.

I tehnokratija i populizam su antipluralistički ili čak direktno antipolitični u smislu da nastoje da zaobiđu politički proces i tvrde da za svaki problem postoji jedan pravi odgovor (bilo racionalna politika ili jedinstvena autentična volja naroda). U praksi se čini da Liga, koja ima veliko iskustvo na lokalnom i nacionalnom nivou, nadigrava Pokret pet zvezdica; koalicioni ugovor očigledno daje prednost desnici i obećava zakon i red, a ta obećanja je lakše održati nego recimo obećanja Pokreta pet zvezdica o garantovanom osnovnom prihodu ili jedinstvenoj poreskoj stopi.

I dalje je sasvim moguće da smo svedoci porođajnih muka nečega što će se pokazati kao obnovljeni dvopartijski sistem: Liga će dominirati na desnici a Pokret pet zvezdica na levici, možda u koaliciji sa etabliranim socijaldemokratima, koji su posle teškog poraza na martovskim izborima u potpunom rasulu. U tom slučaju italijanska priča bi na kraju bila slična španskoj. Tada nauk ne bi bio da južna Evropa proizvodi dobar levi populizam, za razliku od autoritarno-nacionalističkih populista koji vladaju u Mađarskoj i Poljskoj. Umesto toga bi se pokazalo da protestne partije mogu da odigraju ključnu ulogu u obnavljanju demokratskih sistema – posebno time što pokazuju da su moguće stvarne alternative. Ali to je moguće samo ako izbegnu iskušenja populizma i tehnokratije.

Važno pitanje o današnjoj Italiji nije, dakle, da li populisti generalno mogu da vladaju – u mnogim zemljama su pokazali da mogu – već da li je novi tehno-populizam jednokratni eksperiment ili vesnik budućih događaja u zapadnim demokratijama. Tu je i jednako zanimljivo pitanje da li će se obećanja Pokreta pet zvezdica o direktnoj participaciji svesti na onlajn plebiscite, kao što predviđaju njegovi kritičari, ili zaista postoje pouzdane alternative političkim partijama kakve danas poznajemo.

The New York Review of Books, 08.06.2018.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 14.06.2018.

Srodni linkovi:

Milutin Mitrović – „Varvari opet osvajaju Rim“

Milutin Mitrović – Italija: Uspon sajber političke sekte

The post Italija: svetla strana populizma? appeared first on Peščanik.

Tagged under: , , ,
TOP