FORGOT YOUR DETAILS?

Mojsilović

sreda, 19 septembar 2018 by
zastava Srbije suši se na konopcu za veš

Foto: Predrag Trokicić

Posle tog sastanka, pred mikrofon je korakom Sporog Rodrigeza izašao vrhovni. Pogrebnim glasom je saopštio kako je u vojsci došlo do nekih promena, a o tome je odluku doneo on lično. To je bio neobični, sporogovoreći uvod, koji sam po sebi obeshrabruje. Kao uostalom i svaki drugi. Svoju podzemnu intonaciju, tragajući za prigodnim baritonskim dometima, Vučić je držao tokom čitavog izlaganja, verujući valjda da se povodom vojske mora tako. Svaki raspevani ton mogao bi da naruši spokoj umirućeg giganta.

Da se u vojsci nešto mora promeniti, a naročito vrhovni, skoro da i ne treba dokazivati. Njena operativna moć je na nivou inercije: nešto se kreće, ali malo ko zna šta; tehnološki status je i dalje u vojničkoj praistoriji. Profesionalci pobegnu čim utvrde da ih u bespuće vode amateri. Njihove su plate na nivou Jure, ministru odbrane veruje još samo familija kojoj je obezbedio skup stan. Potporučnici, koji su pre dve nedelje završili akademiju, već grozničvo traže ozbiljan posao.

Generali se još dobro drže. Dikovića su teškom mukom oterali u penziju. On se zabrojao i za godine starosti, pa i za staž, lepo mu je bilo. Mada je njegovo ponizno statiranje ipak bilo skupo, davao je loš primer oficirima koji još drže do ostataka svog dostojanstva, a usput je vojsku i zanatski i operativno potpuno zaparložio. Ćutke je pristao na njeno ruiniranje, teškom mukom, ali za inat je preživeo skoro svakodnevnu prozivku vojnog sindikata. Nazivali su ga i neznalicom i kukavicom, a on je sve to istrpeo stisnutih zuba, opredelivši se za češkanje i timarenje vlasti, umesto za život trupa.

Na samom kraju službe, koja je navodno okončana po njegovom skromnom zahtevu, Diković je poneo visoko odlikovanje: Karađorđevu zvezdu prvog reda (valjda se tako zove), namenjenu junacima koji su učinili posebna dela za narod i državu. Zapao sam u godine, ne mogu svega da se setim, ali ne pamtim nijedno junaštvo Ljubiše Dikovića, niti pak podvižništvo, niti žrtvovanje, niti čin ili delo po kome bi ga pamtili narod i vojska. Ipak je Ljubiša, kako reče vrhovni, stao uz rame Novaku Đokoviću, koji je sa 14 grend slemova proneo veliku ličnu sportsku moć kroz svet. Ta dva slavna nosioca ordena su, po Vučiću, svaki na svoj način uzdigli Srbiju.

Pred Vučićem i njegovim trustom mozgova istaknuta su dva kandidata. Po čaršijskim aberima, prvi je bio Milosav Simović, general koji je prema vrhu jurio strelovito. U svakom je činu bio najmlađi, ponašao se i kao komandant blizak vojnicima i kao altruista koji se velikodušno odricao svojih vojničkih nagrada. Odbio je da bude zamenik načelnika generalštaba, želeo je samo jedno: da bude načelnik. Umeo je da setnim glasom zapeva stare četničke pesme pred vojnicima. Mnogi misle da je njegova želja bila preterana, da je u njoj izgoreo kao palidrvce. Ko želi samo jedno promaši sve drugo, pa i to. One večeri kad su se u zgradi starog generalštaba delile počasti Simovića nigde nije bilo. Njegovo ime nije ni izgovoreno, čak ni slučajno. Novi načelnik je Milan Mojsilović.

Simović je pomno gradio svoj put ka vrhu, ali je neke stvari prevideo. On je bio čovek od poverenja nekadašnjeg ministra vojnog Zorana Đorđevića. Još pre četiri godine Đorđević je predlagao Dikovića za penziju, a Simovića za vrh. Poznata je Dikovićeva kaplarska replika Đorđeviću: „Marš bre tamo šiljokuranu jedan, ti ćeš da me penzionišeš!“

Umesto Đorđevića došao je Vulin, a Diković je postao tromi, nepotrebni, no omiljeni antikvitet u Vučićevoj arhivi. Suvišan čovek, koji se može najkorisnije upotrebiti. Za sve, osim za vojničke poslove, u kojima Dikovića, inače sklonog naredničkim ekscesima, više niko nije želeo da sluša. Otpisivanje nestrpljivog Simovića ipak je bila poslednja Dikovićeva osveta.

Skromno sudim da je odluka da Mojsilović bude šef Generalštaba VS dobra. Ona je takva, jer nije moglo da bude drugačije. Svi drugi kandidati bili su depresivno inferiorni, a nije ih ni bilo. Milan Mojsilović je izbio na vrh mimo loših principa i pravila državnog rukovodstva, on je incident u njihovom odlučivanju.

Novi načelnik je dobar profesionalac, oficir koji je operativno sasvim solidno obučen za posao koji ga čeka. On je dovoljno obrazovan i ima integritet da podršku za sebe ne mora da traži od kilavih civilnih šefova, nego samo od profesije. Verujem da ima snage da odoli pritiscima, nije od onih koji je pokazivao javno bilo kakvo divljenje Vučiću i Vulinu, a ima se utisak da tome nije sklon. Mada, ko bi ga znao.

Mojsilović će odmah morati da uradi nekoliko stvari: da od države traži pare za operativnu, tehnološku i kadrovsku konsolidaciju vojske. U sve tri oblasti u toku je rasulo. To znači: da sve brigade dovede do ranga neposredne operativne efikasnosti. Da traži neposredno i znatno povećanje plata za oficire i podoficire, koji više nisu u stanju da prežive. Da operativne brigade neposredno budu opremljene lakim i efikasnim borbenim sistemima i da njihova manevarska moć bude usklađena sa krizom u okruženju. Da bude izvršena potpuna revizija davno zastarele pozicije snaga vojske i policije u Kopnenoj zoni bezbednosti. Da prestane zloupotreba vojske u reklamne svrhe stranke na vlasti.

Uveren sam da će Mojsilović bar nešto od ovoga bar pokušati da uradi, jer je inače uzalud došao. Ali nisam siguran u podršku vlasti, skoro da je izvesno da je neće biti. Umesto da mu pomognu svim snagama, oni će tražiti njegovu odanost njima. Hoće li Milan Mojsilović odoleti?

Ako bude više voleo svoju profesiju i svoje vojnike od labave i nedovoljno časne moći koju mu može ponuditi režim, ako se pošteno odupre tamo gde se odupreti mora, ma i po cenu pada, onda će odoleti.

Peščanik.net, 19.09.2018.

The post Mojsilović appeared first on Peščanik.

Deus ex machina ili otac korupcije?

petak, 14 septembar 2018 by
detalj gvozdene ograde

Foto: Predrag Trokicić

Otprilike ovako je Zvonimir Kulundžić (1911-1994), publicista, književnik i istoričar iz Osijeka, opisao karakter vladavine i ličnosti dr Milana Stojadinovića u knjizi “Politika i korupcija u kraljevskoj Jugoslaviji”, Zagreb: NIK “Stvarnost”, 1968, str. 551-748.

Vođa Demokratske stranke ga je javno nazvao “ocem korupcije” dok ga je jedan od starih radikala opisao kao nerazumnog čoveka, neprevaziđenog u nanošenju štete državi, obmanjivanju javnosti i narodnih poslanika, gaženju ustava i zakona. Ipak, kao “moralni invalid i debelokožac” nije se puno osvrtao na kritike i karikature koje su ga ismevale, sve dok nije “tresnuo sa vlasti”.

Ovaj “nabeđeni spasilac dinara”, a zapravo “agent stranog kapitala” koji je na vlast došao kao “engleski čovek” i završio kao farsično lojalni eksponent Nemačke, bio je “najfatalnija politička pojava” na ovim prostorima. Dok su njegovi vršnjaci ginuli u ratu, on je “pravio karijeru” na bezbednoj distanci, uživajući u vožnji službenim limuzinama, razvratu po luksuznim hotelima i kockarnicama, što se nije stideo da i sam prizna.

Intenzitet neukusne i agresivne “autoreklame” ovog bivšeg radikala rastao je godinama dok se njegova sposobnost u izvršnoj vlasti svodila na “veštinu nabijanja poreza”. Izjave, poput one da je rezervoar bogatstva “poreska snaga naroda”, zvučale su u najmanju ruku kao “šegačenje finansijskog apsolutiste koji sprovodi poresko mrcvarenje naroda”. Ponavljao je kako seljak ima para i da je on “izvor bez dna”, pa mu je shodno tome visokim carinskim tarifama opteretio poljoprivredne alate i veštačko đubrivo. Nije krio da mu je glavna doktrina prebacivanje fiskalnih nameta na seljaka: “Predložio sam da se zavede vanredan porez od 500%, što je značilo da se porez na zemlju poveća pet puta. Umesto kokoške, seljak bi imao da proda tele ili dve svinje da izmiri dužan porez”.

Kada je prvi put postao ministar uvećao je za trećinu budžet i broj činovnika. Neprestano je govorio o finansijskim uspesima, “a evo otkako je došao ne objavljuje nikako završne godišnje račune i niko u ovoj zemlji ne zna ni koliko se troši ni na šta se troši narodna zamuka”. Oporezovao je sve što je mogao. Posle drastičnog poskupljenja sudskih taksi obrušio se i na cene saobraćaja zbog čega je prevoz od Beograda do Maribora koštao gotovo isto kao od Njujorka do Beograda. Iz istog razloga, američko žito u Dalmaciji i Sloveniji bilo je jeftinije od vojvođanske konkurencije.

Iako je gotovo svakog meseca podizana cena monopolskih artikala, deficit u budžetu njegovog ministarstva bio je neprekidan. Svejedno, važio je za ozbiljnog stručnjaka solidnog obrazovanja “nasuprot svoj toj vašarskoj reklami koja ga je činila daleko neozbiljnijim nego što je u stvari bio i izazivala odijum”. Savremenici su uzalud pokušavali da proniknu u svojstva njegovog “ekonomskog čuda” s obzirom da je u privrednom smislu zemlja i dalje bila na evropskom začelju: “Zaista nije potrebna nikakva naročita pamet, nikakav financijski genij, da bi na taj način – povećavajući recimo porez pet puta – napunio ne samo državne blagajne, nego i svoj vlastiti džep”.

Pošto je višestruko uvećao poreze, proglasio je politiku stroge štednje tokom koje je stekao više luksuznih vila, deonice u nekoliko banaka i preduzeća a znao je za jedno veče da prokocka i nekoliko desetina prosečnih činovničkih plata. “Njegovi doglavnici, isto tako nekada bedna sirotinja”, postali su bogataši koji kupuju kuće i školuju decu u inostranstvu. Nijedan državni posao nije završavan bez honorara i basnoslovnih nagrada, dok je dnevnica jednog njegovog “ljubimca” bila veća od godišnje potpore za deset invalida.

Od samog stupanja na visoku javnu funkciju (uključujući i ratne godine) koristio je svaku priliku za lično bogaćenje i pljačku državne imovine. Svega mesec dana po stupanju na dužnost kupio je ogroman plac na Topčiderskom brdu gde je počeo da gradi dve vile. Na pitanja javnosti o poreklu novca objavio je “odgovor klevetnicima” u kome je patetično izjavio kako je plac kupio u nekoliko rata “sa još dva druga gospodina, sa komšijama”. Međutim, kasnije se na osnovu kupoprodajnog ugovora ispostavilo da su ta “dva druga gospodina” bili njegov otac i brat te da je suma isplaćena odjednom, a ne na rate. Ni ovoga puta mu nije smetalo što je uhvaćen u laži. Štaviše, na primedbe da je vile opremio luksuznim nameštajem, on je insinuacije na korupciju okrenuo na temu estetike “duhovitom” opaskom kako je uređenje kuća poverio svojoj ženi.

Nerazrešene afere u kojima je učestvovao nizale su se jedna preko druge: malverzacije sa obveznicama ratne štete, opstrukcija isplate čehoslovačkoj firmi za popravku lokomotiva i vagona, uzimanje provizija prilikom tajnih sklapanja državnih kredita, “reketiranje” uprava međunarodnih preduzeća Borski rudnici i Trepča Mines i sl. Bio je učesnik nekoliko afera sa vojnim nabavkama od kojih je najveća bila prevara sa “francuskim konzorcijumom” koji je navodno trebalo da podigne fabriku oružja, a koju su štampa i opozicija u potpunosti raskrinkali. U pitanju je bila namera “konzorcijuma” sumnjivog sastava da se pomoću državnog novca sagradi fabrika na državnom zemljištu u kojoj bi se doterivalo rashodovano francusko naoružanje i potom prodavalo kao “novo”. “On se po svome mentalitetu nije nimalo razlikovao od onih tipičnih Falschspillera, varalica na kartama, koje strast zgrtanja novca toliko opseda da ih dovodi upravo do ludila, u kojem upadaju u totalni moral insanity, u kojem zadovoljavajući tu svoju strast, ne prezaju ni pred kakvim zločinima. Novac, novac i novac; zlato, zlato i zlato – to su jedine njihove opsesije, vrhunac strasti i vrhunska religija”.

Bio je svestan moći medija pa ih je opsesivno zloupotrebljavao praveći “najvulgarniju cirkusijadu” s namerom da sebe predstavi kao “obećanog mesiju”. U kratkoj pauzi između dva ministarska mandata preuzeo je privrednu rubriku vodećeg beogradskog dnevnika, napisavši i nekoliko uvodnih tekstova. Sakriven iza raznih pseudonima, hvalio je svoju “genijalnost” nazivajući se “preporoditeljem države od koga zavisi njena budućnost”. U njegovoj naknadnoj interpretaciji ova saradnja mu je podigla ugled (“jer je pokazala moje znanje i sposobnosti”, kaže on), a u isto vreme navodno i podigla tiraž tih novina. Kako bi prikrio sve svoje malverzacije on je “plaćao novinarska piskarala i prodane mešine” da ga slave i hvale kao finansijskog čudotvorca. Za jedanaest godina iz državnog budžeta je isplaćeno nekoliko miliona dvojici francuskih novinara koji su zapadnoevropsku javnost zatrpavali tekstovima o “ekonomskom geniju” iz Beograda. Stoga ne čudi da su mu “najslađi plen” bile upravo beogradske dnevne novine koje je prisvojio državnim novcem iz dispozicionog fonda kojim je službeno rukovodio. Brat i zet su mu asistirali u opremanju štamparije i poslovnog prostora u novosagrađenoj desetospratnici u centru Beograda.

Njegovo narcisoidno i groteskno samoveličanje išlo je dotle da je, u nepotpisanim novinskim člancima uporno tvrdio kako su za vreme njegovog ministrovanja nastali “polet i blagostanje kakvo narod odavno nije zapamtio”. Kada je u Paviljonu Cvijeta Zuzorić organizovao izložbu o tri godine svoje vlade, luksuzni katalog sa impozantnim grafikonima je sadržao i reprodukciju poznate slike na kojoj je on predstavljen kao Isus Hrist među žeteocima.

Upregnuvši čitav propagandni aparat zajedno sa državnom novinskom agencijom u svoju službu, u javnim nastupima i medijima bio je neumoran: “Ako pogledate na ma koji sektor državne uprave, bilo na spoljnu, bilo na unutrašnju politiku, bilo na finansije ili narodnu privredu, vi svuda možete videti samo napredak i uspeh, kakav do danas nijedna vlada u ovoj zemlji nije mogla zabeležiti”. Prema njegovim rečima, država je za svega tri godine doživela “najnaprednije doba svoje istorije”, “ona nema više straha za svoj unutrašnji mir i granice”, “njen prestiž nikad nije bio veći” dok se “vera u budućnost čita na svim licima”. Drugim rečima, “uradili smo više nego svi drugi zajedno pre nas”, kako je stalno ponavljao.

Čak i dok pokušava da piše memoare zadržao je pozu “prepotentnog političkog hohštaplera koji drži monologe kao na agitacijskom zboru u seoskoj krčmi gde ga niko ne može demantovati”. Pored besomučnog “blefiranja javnosti” pribegavao je izvrtanju istorijskih činjenica pa je u narodu sve češće nazivan krakelerom (fr. craqueur, lažov i hvalisavac), ali i “upropastiteljem Radikalne stranke”.

S obzirom da je još u doba njegovog prvog ministarskog mandata otpočeo “pravu i sistematsku, stručno i kroz zakonske propise regulisanu pljačku državne i narodne imovine”, javnosti je izgledalo da predvodi “konzorcijum pljačkaša” sastavljen od nekoliko bivših i aktuelnih ministara čije su aktivnosti razarale javni moral. Pored toga, osnovao je “karikaturu od političke stranke” sa kojom je pokrenuo otvorenu fašizaciju zemlje. Njegova politička besprincipijelnost bila je posledica lukrativnih motiva koji su ga vodili u političkoj karijeri. Otuda i nekoliko ekstremnih političkih zaokreta – bio je naizmenično “radikal i velikosrbin”, pobornik slobodne trgovine, verni monarhista, pa vatreni republikanac i antimonarhista i na kraju oduševljeni pristalica fašizma. Za svoje zelenokošuljaše je tvrdio da nisu kopija fašističkih falangi već svojevrsna komunalna garda koja je obezbeđivala megalomanske “zborove” njegove partije.

Još više štete državi nanela je njegova nezgrapna i na momente diletantska spoljna politika: od vatrenog, mladog rusofila izvitoperio se u fanatičnog germanofila udaljivši zemlju od tradicionalnih zapadnih saveznika i poremetivši evropsku ravnotežu snaga. Čak i u diplomatiji je “zbog svog duhovnog siromaštva upotrebljavao najvulgarnije tračeve i prostakluke kao argumente”. Evropskim državnicima se naknadno podsmevao tračareći o njihovom “neprikladnom” fizičkom izgledu dok je značaj svojih službenih poseta preuveličavao: “Ja sam u drugim zemljama bio dočekivan počastima, kakve nijedan naš državnik nije imao”. Zvaničnici evropskih država nisu bili njegove kolege, već “prijatelji”.

U poslednjim mesecima svoje vladavine organizovao je parlamentarne izbore koji su po svojoj “nakaradnosti” i falsifikatima bili parodija i “vrhunac šegačenja i lopovluka vladajuće klike”. Na predizbornom skupu je započeo govor obećanjem vlade da će svako moći da glasa slobodno, po svojoj savesti. Pet minuta kasnije je izgovorio: “Ako bi ko od državnih činovnika i službenika gledao u šefu opozicije svoga šefa, a ne u svom resornom ministru, onda ja svakom takvom činovniku poručujem, da mu mesto nije u državnoj službi. Nije data nekim činovnicima stalnost, da bi iza te stalnosti napravili za sebe utvrđenu busiju, da gađaju vladu i državu”.

Na tim, “decembarskim” izborima, zvanično su pobedili kandidati njegove partije iako su na biračkim mestima dobijali višestruko manje glasova od opozicionih kandidata. Usled tako neubedljivog “trijumfa” počeli su ga napuštati najbliži saradnici, sluteći njegov skori kraj. Kada ga je prijatelj, zabrinut zbog naopake kadrovske politike, savetovao da izbegava ljude slabog karaktera “koji ne predstavljaju nikoga i ništa”, on je sa osmehom uzvratio kako su njemu potrebni “baš takvi mangupi”. Dve nedelje pred svoj politički pad samouvereno se poverio šefu italijanske diplomatije “da ga niko i ništa ne može izgurati s vlasti”. Devet meseci kasnije uhapšen je zajedno sa još nekoliko rukovodilaca njegove nove partije, Srpske radikalne stranke.

Peščanik.net, 14.09.2018.

The post Deus ex machina ili otac korupcije? appeared first on Peščanik.

Švedska pred izbore

petak, 07 septembar 2018 by
Ikeino uputstvo za sklapanje stolice bačeno na putu

Foto: Predrag Trokicić

Švedskoj levici se ne piše dobro na izborima 9. septembra. Ankete pokazuju da će dve trećine budućeg parlamenta popuniti partije nesklone radničkim pravima. Pet desnih partija predlažu izmene zakona o radu, smanjenje nadnica i slabljenje uloge sindikata, a očekuje se da će se konzervativna Umerena partija vratiti na vlast. Socijaldemokrati, koji su nekada dobijali 40-45 odsto glasova sada će dobiti svega četvrtinu tih glasova. S druge strane, predviđa se da će Švedski demokrati, ksenofobna populistička partija koja koketira sa nacizmom, dobiti oko 20 odsto. Kao i u mnogim drugim zemljama desni populizam je u usponu. Švedski demokrati su do 2010. bili ispod cenzusa, a danas su jedna od najjačih partija u zemlji.

Predviđanje da će samo trećina švedskih građana glasati za progresivnu politiku (za neku od dve leve partije) deluje kontraintuitivno kada se ima u vidu neprekidni rast dohodovne nejednakosti u Švedskoj poslednjih decenija. Nova istraživanja potvrđuju produbljivanje klasnog jaza u švedskom društvu. Polovina zaposlenih Šveđana pripada radničkoj klasi. To su ili radnici ili državni službenici nižeg ranga, dok oko 41 odsto zaposlenih obavlja poslove tipične za srednju klasu. Preko 90 odsto Šveđana je prinuđeno da svoj rad prodaje za dohodak, dok samo šačica građana pripada tradicionalnoj kapitalističkoj klasi koja živi od renti, dividendi i drugih prihoda koje joj donosi njeno ogromno bogatstvo. Tu se posebno ističe 15 čuvenih preduzetničkih porodica, koje još od 60-ih godina prošlog veka figuriraju u raznim akademskim istraživanjima, biznis časopisima i državnim izveštajima. Ove porodice zajedno kontrolišu 70 odsto švedske berze, što je stanje bez presedana među zemljama članicama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj. Na vrhu piramide je porodica Wallenberg koja kontroliše 40 odsto berze, glavne kompanije industrije naoružanja, jednu od velikih nacionanih banaka i najveće privatno deoničarsko društvo.

Najbogatijih 1% u Švedskoj su 1978. posedovali 20 odsto privatnog bogatstva. Taj broj je 2006. porastao na 40 odsto, a danas je nesumnjivo još veći. Klasni projekat, jedan od izvora ovih informacija, pokazuje da najbogatijih 10 odsto muškaraca živi gotovo deceniju duže od najsiromašnijih 10 odsto. Kada je reč o medijima, oni radničku klasu obično marginalizuju ili je predstavljaju u lošem svetlu u rijaliti programima. U pogledu rase i pola, većina pripadnika radničke klase 21. veka su žene, kao i ljudi rođeni van Švedske i Evrope.

Iako se smatra bastionom egalitarističkih vrednosti, velikodušnom državom blagostanja sa jakom socijaldemokratskom kulturom, u Švedskoj poslednjih decenija, kao i u mnogim drugim zapadnim društvima, jača desnica. U poslednjih 30 godina nije pokrenuta nijedna značajna progresivna reforma. Umesto toga, i konzervativne i socijaldemokratske vlade sprovodile su različite neoliberalne politike. Švedske vlade su ukinule porez na bogatstvo, prihod, nasledstvo i imovinu, a od 90-ih godina 20. veka u zemlji je prevladao fiskalni konzervativizam. Švedska danas ima jedinstveno neoliberalni školski sistem, a Forbs ju je nedavno posebno izdvojio kao “najbolju zemlju za biznis”.

Ove politike imaju svoju cenu. Kvalitet usluga države blagostanja je opao i one se raspoređuju neravnomernije nego ranije. Puna zaposlenost nije ostvarena od 80-ih godina prošlog veka. Sve veći deo populacije je nezaposlen ili ne radi puno radno vreme. Neki tvrde da je odsustvo levih ciljeva mnoge simpatizere udaljilo od socijaldemokrata. Moćni radnički sindikat Konfederacija švedskih sindikata (LO) sa 1,5 miliona članova ima gotovo jednak broj pristalica desnih Švedskih demokrata i socijaldemokrata. Kao i u mnogim drugim zemljama, vodeće teme predstojećih izbora su migracija i kriminal. Buduću vladu će najverovatnije voditi Umerena partija, pošto Švedski demokrati preuzmu glasače Švedske socijaldemokratske partije (SAP).

Socijaldemokratski pokreti i vlade su kroz istoriju svoju retoriku i politiku zasnivali na klasnim pitanjima, ne iz želje za klasnim sukobima već zbog istinskih klasnih kontradikcija. Klasni konflikti koje izazivaju postupci konzervativnih vlada i poslodavci – poput gušenja sindikata, lobiranja da se ne donesu zakoni o minimalnoj zaradi i ostali zakoni povoljni za radnike, kao i protivljenje politici države blagostanja i ideji preraspodele bogatstva i prihoda – nešto su protiv čega su se socijaldemokratski pokreti oduvek borili i protiv čega bi opet trebalo da dignu svoj glas.

Socio-ekonomska pitanja kao što je klasa su u sukobu sa socio-kulturnim pitanjima kao što je odnos identiteta i nacionalnosti. Neke pristalice Švedskih demokrata su nekadašanje pristalice socijaldemokrata. Ankete pokazuju da oko 80 odsto Šveđana svoju zemlju doživljava kao klasno društvo. Kao što se kaže u jednom novijem istraživanju: “Većina zaposlenih pripada radničkoj klasi. Pripadnost klasi i dalje određuje nivo sigurnosti zaposlenja, radne uslove, zdravlje, očekivani životni vek, predstavljenost u medijima, političku moć i udeo u kapitalu i bogatstvu. Pored roda i mesta rođenja, klasa je jedan od činilaca moći i statusa koji utiču na radne uslove žena i pripadnika etničkih manjina, njihovu poziciju na tržištu rada i sigurnost zaposlenja. Na neki način, današnja klasna struktura je jednako nepromenljiva i čvrsta i još više zacementirana nego u klasnom društvu prethodnih decenija.”

Klasno društvo će prevladavati u Švedskoj i svetu i u ovom veku. Kategorije rase, državljanstva i identiteta zasnovane na nacionalnosti danas su zastupljenije teme od društvenog i ekonomskog raslojavanja društva. Ostaje otvoreno pitanje u kojoj meri će partije ubuduće pribegavati klasnoj retorici radi promena u društvu.

Viktor Skyrman, Social Europe, 03.09.2018.

Prevela Lucy Stevens

Peščanik.net, 07.09.2018.

The post Švedska pred izbore appeared first on Peščanik.

Prava i teritorije na Zapadnom Balkanu

četvrtak, 06 septembar 2018 by
iscepana stranica iz knjige u travi

Foto: Predrag Trokicić

Sporazum o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova čini se sve izglednijim. Ovaj dogovor po svemu sudeći uključuje korekciju granica ili razmenu teritorija. Kako su sukobljene strane došle do ovog rešenja? Kakve bi bile regionalne i međunarodne posledice ovakvog dogovora? I kakvi su izgledi da će se on realizovati?

Srbija i ideja o razmeni teritorija

Srpska politika je podeljena po pitanju Kosova bar od sredine 60-ih godina prošlog veka (mada je ova dilema starija i potiče još iz doba Balkanskih ratova početkom 20. veka posle kojih je Kosovo pripojeno Srbiji). U pitanju je zamisao o teritorijalnom odvajanju Srba od Albanaca ili alternativno, određivanju stepena prisustva srpskih vlasti na Kosovu. Potonja opcija podrazumeva ukidanje političke autonomije Kosova ili realističnije, određivanje opsega te autonomije unutar srpske države. U osnovi se radi o dilemi između teritorijalnog rešenja sa jedne i ustavnog, na pravima zasnovanog i političkog rešenja sa druge strane.

Teritorijalno rešenje doskora u Srbiji nije imalo veliku podršku. Pod pritiskom da normalizuje odnose sa Kosovom, koje je proglasilo nezavisnost 2008, srpski predsednik Aleksandar Vučić i njegova vlada usvojili su teritorijalno rešenje kao svoju politiku (ono je prethodno bilo odbačeno od strane ranijih srpskih vlada). Razlozi za ovakav stav su relativno jednostavni: ako bilo koji deo aktuelne kosovske teritorije bude pripojen Srbiji priznanje kosovske nezavisnosti možda neće izgledati kao totalni poraz aktuelne vlade.

Međutim, problem leži u etničkom kriteterijumu teritorijalne podele. Po ovom gledištu, Srbi i Albanci ne mogu živeti zajedno niti naseljavati istu teritoriju, te bi stoga trebalo da se razdvoje. Delovi teritorije južne Srbije su većinski naseljeni Albancima, dok je sever Kosova pretežno naseljen Srbima. Stoga, teritorijalno rešenje podrazumeva razmenu teritorije Kosova, tj. četiri opštine na njegovom severu za tri opštine na jugu Srbije. Prepustiti nešto što je već izgubljeno, tj. Kosovo, a pritom možda dobiti jedan njegov mali deo nazad, za srpsku javnost je jedna stvar. Ali dati u zamenu deo aktuelne teritorije Srbije već je nešto sasvim drugo.

Originalni predlog teritorijalne podele koji je 60-ih godina prošlog veka zastupao Dobrica Ćosić podrazumevao je razmenu stanovništva kako bi se izašlo u susret teritorijalnim interesima. Ćosić je predlagao isto rešenje i tokom raspada Jugoslavije, imajuću na umu ne samo Kosovo, već i Hrvatsku i BiH. Posledice su bile katastrofalne. Čosić je nakratko bio i predsednik Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) tokom prve polovine 90-ih.

Nije nezamislivo da aktuelni predlog korekcije granice uključuje i dogovor o razmeni stanovništva po etničkom osnovu. To bi značilo da će Srbi koji sada žive na jugu Kosova biti preseljeni na sever, dok bi etnički Albanci sa juga Srbije mogli biti koncentrisani u jednu ili dve opštine kako bi se minimizirala teritorija Srbije koju treba razmeniti za sever Kosova. Premeštanje stanovništva sa jednog mesta na drugo iz političkih razloga na Balkanu ima dugu istoriju koja nikada nije bila naročita dobra, niti je dovela do stabilnosti.

Šanse da srpska javnost prihvati ovaj dogovor

Bilo kakav dogovor između predsednika Srbije i Kosova u Srbiji će morati da bude potvrđen na referendumu. Na osnovu dostupnih podataka, Srbi bi možda mogli da prihvate odvajanje Kosova, s obzirom da je ono već nezavisna država. Ako ova ponuda bude zaslađena repatrijacijom dela kosovske teritorije, to bi im moglo dodatno olakšati odluku. Ali razmena teritorija i ljudi će im, međutim, biti mnogo manje prihvatljiva.

Implicitno obećanje bi moglo biti da će Srbija eventualno biti kompenzovana aneksijom Republike Srpske, srpskog entiteta u BiH. Treba primetiti da Milorad Dodik, predsednik RS, već neko vreme zastupa ovakav ishod. Ovo, naravno, ne može biti eksplicitno preuzeta politička obaveza, ali može biti implicitna ponuda glasačima na refrendumu u Srbiji (na bosanskohercegovački aspekt problema ću se detaljnije osvrnuti kasnije u tekstu).

Bilo kakva razmena teritorija činiće, međutim, samo jedan deo dogovora, i takav sporazum će u realnosti naići na mnoštvo prepreka. Javiće se različite vrste prava i zahteva zasnovanih na pravima, koji će morati da budu zadovoljeni. Pre svega, Srpska pravoslavna crkva teško da može biti zadovoljna teritorijalnom podelom, s obzirom da će većina njenih crkava, manastira i imovine ostati na Kosovu.

Odnos Kosova

Ako ostavimo po strain istoriju, dugoročna strategija Kosova bila je osiguravanje nezavisnosti od Srbije kroz učestovanje u širim političkim integracijama poput Jugoslavije i EU. Odnedavno, sve je popularnija i opcija pripajanja Albaniji. Prethodna politička strategija ticala se prava, dok se potonja tiče teritorije. Po svemu sudeći, politika predsednika Kosova Hašima Tačija zasnovana je na toj strategiji. Njen politički potencijal možemo proceniti na osnovu dva faktora. Prvi je aktuelno institucionalno uređenje Kosova. Drugi je legitimnost kosovske vlade (u širem smislu te reči).

Aktuelni ustav Kosova zasnovan je na Ahtisarijevom planu, koji je Srbija odbila i na koji je Rusija uložilo veto u Savetu bezbednosti, ali koji je Kosovo prihvatilo. Ahtisarijev plan je imao tri glavna elementa: nezavisnost Kosova, kolektivna prava za srpsku manjinu i njenu crkvu, i međunarodni legitimet nove države. Poslednji od ova tri elemena podrazumevao je međunarodni nadzor (uslovnu nezavisnost) u prvom stadijumu, a zatim međunarodni ugovor, garantovan od strane Saveta bezbednosti, sa ciljem da se isključi mogućnost pripajanja Albaniji. Ova poslednja odredba je slična onoj koja postoji u BiH (o čemu više ubrzo).

Prema tome, ako bude postignut teritorijalni sporazum sa Srbijom, Kosovo će bit slobodno da promeni svoj ustav, kao i da se pripoji Albaniji ukoliko tako odluči. Ako povrh toga bude i razmene teritorija (odustajanje od severa Kosova u zamenu za većinski albanske opštine na jugu Srbije), ova strategija može izgledati primamljivo kosovskoj javnosti. Ona bi takođe Hašimu Tačiju osigurala političku budućnost.

Ako bi kosovska javnost prihvatila ovaj sporazum, to bi bio značajan momenat tim pre što su sve dosadašnje kosovske vlade patile od manjka legitimiteta. Razlog za to ležao je u činjenici da one nisu imale dovoljnu demokratsku podršku, već su predstavljale tek drugi najbolji izbor u datim spoljnim okolnostima. Najveća opoziciona stranka se iz toga razloga, sasvim prikladno, zove Samoopredeljenje (Vetëvendosje). Imajući to u vidu, predlog teritorijalnog sporazuma sa Srbijom može izgledati primamljivo, ali ne nužno i legitimno. Stoga se može ispostaviti da je na Kosovu neophodno raščišćavanje političke situacije, tj. održavanje izbora, pre nego što bilo kakav poredlog sporazuma bude stavljen na glasanje u parlamentu ili iznet na referendum. A premijer se već izjasnio protiv dogovora, dok će opozicija najverovatnije dobiti izbore.

Potencijalne posledice po region

Potencijalna razmena teritorija između Srbije i Kosova izbacuje u prvi plan dve glavne teme za širi region: moguće ujedinjenje Albanije i Kosova i stabilnost BiH.

Ono prvo bi svakako izmenilo ravnotežu moći u regionu, ali ne bi nužno vodilo destabilizaciji drugih balkanskih zemalja sa albanskom manjinom, i to iz dva razloga. Prvo, kosovski problem će se razrešiti sporazumom, a ne unilateralnim odlukama. Pošto se ne može očekivati da će druge zemlje biti spremne da prepuste svoje teritorije Albaniji, potencijalne etničke i druge teme rešavale bi se u terminima prava i demokratske reprezentacije. U većini slučajeva, npr. u Makedoniji i Crnoj Gori, ta pitanja su uglavnom već rešena. Drugo, nakon ujedinjenja Kosova sa Albanijom, više od 90% Albanaca u regionu živeće u ovoj uvećanoj Albaniji, tako da bi albanske manjine u drugim zemljama, po evropskim standardima, bile relativno male. Shodno tome, neka pitanja koja se tiču prava i političke participacije bi možda ostala otvorena, ali ona teritorijalna ne bi.

Bosna i Hercegovina je već druga priča. Ustav ove zemlje se ne može menjati bez međunarodnog sporazuma, s obzirom da je on deo međunarodnog sporazuma koji je odobrio Savet bezbednosti UN. Ustavom se eksplicitno ukida mogućnost unilaterane secesije bilo kog dela ove zemlje. Stoga, ako bi Srbija i Kosovo postigli dogovor to bi oslabilo izglede da Republika Srpska jednostrano proglasi nezavisnost. Ujedinjenje Kosova i Albanije bi moglo delovati u suprotnom pravcu, ali bi ujedinjenje Republike Srpske i Srbije ipak zahtevalo međunarodni pristanak, kao i pristanak same BiH, a nijedan od ova dva nije izgledan.

Uloga stranih aktera

Pitanje šta će se desiti u BiH prirodno vodi ka pitanju uticaja međunarodnih faktora. Ovde je značajna pozicija Rusije. Neki očekuju da će teritorijalni sporazum između Srbije i Kosova osnažiti poziciju Rusije u Srbiji, a samim tim i na Balkanu. Međutim, sama Rusija to ne vidi tako. U svojoj inicijalnoj reakciji na potencijalni dogovor između Srbije i Kosova, Sergej Lavrov je istakao da se Rusija zalaže za strogo poštovanje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, koju Rusija tumači kao garanciju teritorijalnog integriteta Srbije, uključujući i Kosovo. Ako bude istrajala u ovom stavu, Rusija će zauzeti stranu srpske opozicije.

Računica ruske strane je otprilike sledeća. Ruski uticaj na Balkanu je prevashodno zasnovan na njenoj ulozi u postojećim sporazumima oko Kosova i BiH. Porast njenog uticaja u Srbiji zavisi od veta koji je uložila na nezavisnost Kosova, a u Bosni na tome što je ona jedna od potpisnica dejtonsko-pariskog mirovnog sporazuma. Rešenje kosovskog problema bi oduzelo Rusiji jednu međunarodnu krizu na kojoj zasniva svoj uticaj i ostavilo bi je slabijom za jednu državu-klijenta. Povrh toga, Rusija ne može otvoreno podržati secesiju RS, jer bi to bilo u sukobu sa njenom namerom da se predstavi kao branilac međunarodnog poretka, npr. u Siriji, a ta joj je pozicija potrebna zbog gubitka poverenja koje je pretrpela u Ukrajini. Podržavanje secesije na Balkanu, koja je izvan njenog „bliskog inostranstva“, zahtevalo bi visok nivo posvećenosti balkanskoj politici koji joj se ne bi isplatio.

Uloga SAD i EU

S druge strane, uvećana Albanija kao članica NATO-a ne bi bila u suprotnosti sa interesima SAD (čak bi mogla biti viđena kao povoljna po ove interese). Nije jasno u kojoj je meri aktuelna američka administracija toga svesna, s obzirom da je ona spremnija da misli u etničkim nego u bezbednosnim terminima, ali to bi svakako moralo biti jasno Stejt dipartmentu i NATO-u. Stoga se razmena teritorija može pokazati korisnom za SAD.

Pretpostavljajući da se regionalne posledice mogu kontrolisati, a verovatno će moći, EU nema nikakvog razloga da se protivi ovakvom rešenju. Iako je razmena teritorija daleko od njenog preferiranog načina rešavanja međudržavnih sukoba (bar onih u Evropi), pre svega zato što je u pitanju teritorijalno, a ne na pravima zasnovano rešenje, EU bi ga mogla podržati ukoliko ono predstavlja rezultat bilateralnog sporazuma, a ne spoljnog nametanja. Ukoliko ovaj sporazum ne bude imao nikakve destabilizujuće posledice po BiH, EU bi bila još spremnija da ga prihvati. Zbog toga bi zemljama članicama EU (naročito Austriji) i njihovim političkim predstavnicima bilo najpametnije da se klone podržavanja separatizma ili bilo kakve vrste teritorijalnih promena u BiH.

EU bi mogla pristati na ovakvo rešenje i zbog toga što ona neće imati puno toga da ponudi ukoliko nastavi da insistira na normalizaciji unutar postojećih granica. Sporazum između Srbije i Kosova mogao bi učiniti manje hitnim pridruživanje ove dve zemlje i Albanije Evropskoj uniji, a to što bi implementacija ovog sporazuma potrajala moglo bi biti dočekano sa olakšanjim u nekim EU prestonicama poput Pariza. U svakom slučaju, politika koju je zastupala EU i koja se zasnivala na pretpostavci da će ekonomska integracija dovesti do bezbednosne i političke normalizacije, pokazala se neuspešnom, tako da EU više nije u stanju da ponudi alternativnu strategiju.

Značajno je primetiti dramatično smanjenje uticaja Velike Britanije u regionu u kojem je tradicionalno smatrana jednim od ključnih međunarodnih aktera. Britanija je izgubila svoju reputaciju zagovornika integracije regiona u EU, pošto je u međuvremenu i sama započela proces napuštanja Evropske unije, a kako se u međuvremenu i sama okrenula nacionalizmu, ona više nije u stanju da ponudi liberalnu alternativu. Ovo je samo jedan od mnoštva pokazatelja opadajućeg međunarodnog uticaja postbrexitovske Britanije.

Realnost ovakvog rešenja

U konačnom, šanse za dogovor su male, ali ne zbog protivljenja spolja, već zbog unutrašnje dinamike u Srbiji i na Kosovu. Ako sporazum bude uključivao i razmenu teritorija, a verovatno će morati, onda je on u Srbiji već u samom startu osuđen na neuspeh. Čak i ako u pitanju budu samo kozmetičke korekcije, kako povremeno insinuira Tači, to će opet biti teško prodati srpskoj javnosti, jer neće biti ničega što bi se moglo predstaviti kao naknada za priznavanje kosovske nezavisnosti. S druge strane, ako Kosovo bude odustalo od dela svoje teritorije samo u zamenu za priznanje, to ne bi dobro prošlo u kosovskoj javnosti. Ako bude bilo političke promene na Kosovu, a po svemu sudeći hoće, od sporazuma neće biti ništa. Sporazum bi imao šanse da bude prihvaćen na Kosovu jedino ukoliko bi Srbija pristala da se odrekne značajnog dela svoje teritorije na jugu, tj. ako bi se radilo o supstancijalnoj razmeni teritorija, ali u tom slučaju sporazum neće biti prihvaćen u Srbiji.

Čak i u malo verovatnom slučaju da do sporazuma dođe, mali su izgledi da će on dobiti rusku podršku u Savetu bezbednosti, koji mora da glasa za ukidanje Rezolucije 1244. Ovo još uvek ne znači da sporazuma neće biti, ali su šanse za takav ishod relativno male.

Bolja alternativa bi bila normalizacija odnosa dve države, zasnovana na pravima i podržana od strane međunarodnih aktera, ali je moguće da takvo rešenje nije u interesu lidera Kosova i Srbije. Od ključnog je značaja razumeti da se teritorijalni sporazum predlaže kao zamena za tekući proces političke normalizacije (koji prvenstveno zastupa Nemačka) i da se može ispostaviti kao zaobilazni put do tog cilja.

wiiw (The Vienna Institute for International Economic Studies), 30.08.2018.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 06.09.2018.

TEMA – KOSOVO

The post Prava i teritorije na Zapadnom Balkanu appeared first on Peščanik.

Tagged under: , , ,

Moj ulazak u Zadrugu

sreda, 05 septembar 2018 by
čovek viđen s leđa, sedi pored žbunja

Foto: Predrag Trokicić

Sanjao sam nekadašnju devojku. Vratio sam se u 72. godinu 20. veka. Znate i sami kakav može da bude san. A onda sam se probudio i onako zgužvan i naboran ušao u kupatilo. Upalio sam svetlo, stao pred olinjalu i zamagljenu špiglu i gledao nepoznatog čiču koji je isto tako buljio u mene. Jesam li to ja? Ili nešto mnogo gore!

Moj život je pun paučine i uspomena koje ne pomažu. Čamotinja, kako bi rekli očajnici, u nemoći da razaznaju šta mu je zaista to.

Rešio sam da negde odem. Ranac na leđa, na primer, imam planinarsko iskustvo, sam sa sobom i divljim zverima ako se one ne prepadnu mene. Nikome se ne bih javljao, što je sasvim nevažno, jer me niko ne bi ni tražio. Ali sam odustao od te pustolovne zamisli. Izgubiću orijentaciju, neću umeti da se vratim. Nemam ni gde, zar da se vratim tamo odakle bežim?

Da dižem ustanak protiv nenarodnog režima? Svi moji preci su tako započeli svoje borbe i završili u zatvorima novih vlasti za koje su se borili. Ali ja nikoga ne mogu da povedem, niti znam da li se ta stvar još podiže, niti bi bilo ko krenuo za mojom mlakom pobunom. Više ne posedujem vatrene stvari, teško da bih sabrao dovoljno populacije i čvrstog materijala za ritualno kamenovanje zilkovaca.

Ni vlast ne bi primetila da smo krenuli, niti bi na nas poslala jake vladine snage. A to bi bilo ponižavajuće. Ustanak koji ne bi zapazili ni oni protiv kojih je dignut.

Onda mi je sinulo: prijaviću se za zadrugu br. 2. Pratio sam i zadruge i parove, ranije onog Orvelovog brata u srpskoj verziji. Pisao sam pisma plavuši koja je ostavila muža, jer je on, bednik, u njenom prisustvu naskakivao na drugu. Vezao sam se za nju, nadao sam se da misli na mene, iako me ne poznaje. Nadao sam se da ću biti njen vitez koji je spasava od nevernog muža grubijana. Mlad, snažan, neodoljiv, neumoljiv. Nesavladiv. Tako sam sebe video.

Noćima nisam spavao, gledao sam kako je Miki iz Kupinova, pčelar po osnovnom zanimanju, pred gledalištem zaskočio jednu, izašle slike svuda, pa ga je njena familija skolila da je ženi. Kad je već javno upropastio patrijarhalno odgajanu curu, naivno i nevino stvorenje, Miki mora da ispadne čovek, a ne baraba.

Da priznam, mene u Zadrugu 2 ne vuče izvesnost seksa, više ne pamtim kako se to u moje vreme zvalo. Ja sam to prevazišao još u ranoj starosti. Moja odluka došla je posle nadahnutog govora Željka Mitrovića, koji je uzvišeno besedio, kao da sam mu lično diktirao: „To će biti renesansni barok, sa puno brodova, to će biti rokoko, sa stilom madam Pompadur, tu će biti ritualnih seča nevernih ženskih glava, kao u doba Henrija Osmog, biće razvrata, platonske ljubavi i kurtizanskih replika, gostovaće Madam Bovari, kao i Gargantua i Pantagruel, dolaziće Rističević, Palma i Macura, čitaće se smerna dela Markiza de Sada – 120 dana Sodome, u suštini, pretežno sa svim onim moralnim, čednim i čestitim što obeležava našu pravoslavnu patrijarhalnost, ali i grad kao što je Venecija i život u tom zavodljivom ambijentu. Biće to danonoćni, porodični program, stvoren da uzdiže ono najplemenitije u čoveku!“

Opčinjen tim delom romantičarske i opscene istorije, lascivnim nagoveštajima, podstaknut buđenjem moje voajereske dimenzije, inspirisan negovanjem porodičnih vrenosti, popunio sam prijavu.

Odmah sam dobio ponudu: Baš fino, nemamo takvog zadrugara, onoga koji u sebi sažima ostatke neomeđene lascivnosti i bezvrednih lepih uspomena. Biću starletan senior, zadužen da se 9 meseci krećem u donjem vešu i podstaknem estetiku i konzervativnu seniorsku seksualnost romantičarske epohe. Na svake tri nedelje moći ću da promenim gaće, što je daleko veća učestalost nego kod mojih ispisnika penzionera koji nisu u zadruzi.

Obećano mi je 3.000 dinara nedeljno, što je nešto više od četvrtine moje penzije. Za svaki pokušaj obljubljivanja starlete od 78 godina, koja će mi biti data na staranje, dobijam još 3.000 bonusa, a za uspešan naskok 10.000. Dinara.

Sramota me od dece i unuka, pa sam zamolio da te mučeničke pokušaje izvodim pod jorganom i prigušenim svetlom, da nosim duge smb gaće koje sam našao u transpornom vojničkom rancu. Načele su ih neke bube, ali nijedna rupa nije na nezgodnom mestu, ni spreda ni straga. Sindikat vojnih penzionera mi je iz svog fundusa nabavio još pet pari gaća.

Na dan otvaranja, došao je predsednik lično, navikao da otvara sve što valja otvoriti.

Onda je održao govor. Vi ste slika moderne Srbije, rekao je, i ponosi se što je samo kod nas moguće ovo. Zadruga će, kazao je predsednik, otvoriti Srbiji put u svet, a svet će doći kod nas. Zadruga 2 je svet kulture, umetnosti pristojnosti, postojanosti i veličanstvenosti ljudskog duha. Posle 9 meseci na ovom mestu će ostati najveća septička jama u ovom delu Evrope i to me ispunjava ponosom i podsticajem da takve projekte napravimo svuda po Srbiji.

Oni koji ne razumeju značaj zadruge i njene kosmičke poruke ne misle dobro ovoj zemlji za koju se ja hrabro borim. To su bednici i sa ovog svetog mesta ja im poručujem: sram vas i stid bilo! Želim svima vama da pokažete demokratskoj Srbiji šta imamo, da svetu prkosno pokažete šta umete i da budete svetao primer našoj deci, omladini i radnim ljudima. Tako je rekao.

U tom trenutku, jedan je zadružni, zadrigli dripac snažno pustio vetar.

Ništa, ništa, rekao je predsednik. Dešava se. Čak i meni. Izbegavam sve što nadima, ali ipak sam često nadmen.

Živ nam bio predsedniče, rekao je drugi.

Odakle tebi takve gaće? – počastvovao me je predsednik pitanjem.

Ratni trofej, rekao sam. Pozajmio sam od svoje prošlosti.

Dve starlete su počele da se cerekaju.

Drugi dripac je najpre drapao guzicu, a onda iskopao zakrpu iz nosa i bacio prema plafonu koji je bio nedostižan. Jedna starleta je izvodila svoju varijantu trbušnog plesa. Jedan iza nje je držao za kukove i lizao joj vrat. Jedan ispred nje je skičao kao krmak. Njegov najbolji prijatelj se smejao, pokazujući red kvarnih zuba, a zatim zakukurikao. Bilmez od stotinak kila, Pinkova zvezda, pišao je u vazu sa cvećem.

Željko je ispratio predsednika. Večerali smo grašak.

Otišao sam u jedan ćošak i prilegao. Okrenuo sam se, jer su me žuljale gaće. Gospođa u najozbiljnijim godinama legla je pored mene: „Nema spavanja, macane olinjali, ‘ajde da im uzmemo bonus!“

Lakše mi je da dignem ustanak, rekoh.

Peščanik.net, 05.09.2018.

The post Moj ulazak u Zadrugu appeared first on Peščanik.

Sati je 20. vek i 5 minuta

ponedeljak, 27 avgust 2018 by
bazen ispunjen vodom

Foto: Predrag Trokicić

Ne treba nam da gledamo na sat da bismo videli da je došlo zadnje vreme. Ali nam je potrebno da posle svakih odgledanih vesti bacimo pogled na kalendar. I proverimo koji je vek.

Ne samo da se vlast diči poduhvatima koji su prestali da izazivaju divljenje još sredinom prošlog veka nego čak i rokove za njihovu realizaciju predstavlja kao apsolutni rekord. Doduše, kad nam kažu da će rekonstrukcija (popločavanje) jednog beogradskog trga trajati čak godinu i po dana, dok rekonstrukcija (popravka vlastitog fušeraja) na drugom traje već godinu dana, onda zaista deluje kao podvig što su za „samo“ četiri godine uspeli da izgrade „čak“ dva solitera. (Dok su još sedamdesetih čak tri ista takva sagrađena na Konjarniku – za samo tri godine.)

I da stvar bude gora, ne samo da je vlast opčinjena rekonstrukcijama koje su dušu dale za pranje i krađu para – nego još i zahteva da njihove građevinske manifestacije „najbolje obožavamo“, ko Radovan III seriju o Džordžu i da im se „divimo do imbecilnosti“. I kažemo da je onaj lavor nasred Slavije – koji je odmah procurio a zbog kojeg je taj prometni kružni tok smanjen za jednu, preko potrebnu, saobraćajnu traku – najlepša fontana u Evropi.

Ali, za razliku od ružičaste televizije koja svoje gledaoce poziva da se „sami uvere“ da li je njihov budući program nešto neviđeno na svetu, vlast ne poziva građane da naše velepnosti uporede sa svetskim. Da se domaće velepnosti ne bi iskompleksirale kad vide kakva se čudesa, na kakvim sve visinama, dubinama i na kakvim sve terenima grade po svetu.

Da stvar bude još i gora (da, uvek može još gore) ne samo da vlast pokušava da nas fascinira građevinskim radovima koji su apsolvirani još u dvadesetom veku nego joj čak ni ti radovi ne idu od ruke. Pa ni običan potporni zid nije mogao da dočeka svečano (a da kakvo drugačije nego svečano) otvaranje deonice auto puta nego se urušavao – više puta. Ali resorna ministarka kaže da se nije rušio jedan isti zid nego svaki put neki drugi, kao da je to opravdanje a ne razlog za uzbunu. Na to je nadležni direktor koridora objasnio da je to urušavanje bilo predviđeno (zašto onda ne i sprečeno?), na šta je ministarka optužila loš projekat, ali pošto se predsednik države pred kamerama hvalio da je on sam, lično i personalno, crtao koridore, krivce su počeli da traže u terenu („najteži u Evropi“, stvarno?!), u izvođačima radova, u seči šuma (nisu čuli za pošumljavanje?)… A kad se objašnjenje toliko zakomplikovalo da se čak stiglo i do prokletstva koje je bačeno na koridor jer je posečen onaj „zavetni“ hrast, ministarka za infrastrukturu je pozvala Bezbednosno-informativnu agenciju u pomoć. Jer samo BIA, snajka, BIA može da otkrije razlog. Tačnije – da zataška ili proglasi vojnom tajnom nestručnost, fušeraj i korupciju. Kao da mi već ne znamo koliko je sati. I ne vidimo da je, nasuprot nazivu svevladajuće stranke, zaista zadnje vreme došlo.

Peščanik.net, 27.08.2018.

The post Sati je 20. vek i 5 minuta appeared first on Peščanik.

Pitanje svih pitanja – rod ili pol

utorak, 21 avgust 2018 by
lutkica Dart Vejdera na drvenom štapu

Foto: Predrag Trokicić

U senci intenzivnih letnjih Vladinih zakonskih aktivnosti i javnih rasprava, ostala je neprimećena ponovljena javna rasprava o korigovanom drugom Nacrtu zakona o rodnoj ravnopravnosti. Ovu je raspravu organizovalo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, preuzimajući (od Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost) u svoju nadležnost izradu novog Zakona. Tri teme skreću pažnju – upotreba termina rod (što uključuje i sam naziv Zakona), stavovi o nasilju protiv žena i stavovi o rađanju, seksualnim i reproduktivnim pravima žena. U ovom tekstu osvrnuću se na komentare o upotrebi termina rod i pol, koji su upućeni od strane ekstremnih konzervativnih organizacija i pojedinaca (od kojih se neki predstavljaju kao „analitičari rodne ravnopravnosti“ i autori većih broja knjiga u ovoj oblasti) i krajnje desnih političkih pokreta, pojedinih poslanika i odbornika.

Ključni argumenti ove grupacije kritičara protiv drugog korigovanog Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti su njegovo poreklo, zasnovanost na nenaučnoj „rodnoj teoriji“, odnosno „rodnoj ideologiji“, neusaglašenost sa Ustavom Republike Srbije, potencijalom Zakona da napravi štetu i odsustvom uvažavanja „tradicije i običaja našeg naroda“.

U komentarima na Nacrt zakona napada se njegovo poreklo, konstatacijom da se radi o „radikalno-feminističkom zakonu“ sa pozadinom u „lezbijsko-feminističkom lobiju“. Navodi se da su njegove negativne strane: naučna neutemeljenost, jer se po mišljenju autora ovih komentara on zasniva na neistinitoj „pretpostavci da su muškarci i žene biološki i psihološki isti“; pravna netačnost, jer se zasniva na ideji „da postoji nekakva neravnopravna Srbija“ (zamislite!); štetnost, jer bi njegova primena imala „izuzetno negativne posledice po brak, porodicu i demografiju“. Tvrde da je cilj radikalnog feminizma da „razori porodicu kao prirodnu zajednicu između muškarca i žene”, jer je ona za njih „bastion patrijarhalnog sistema“ (što i jeste). Tako se, obrazlažu, uvođenjem rodnog identiteta „rasklimava i razara prirodna ravnoteža i podela između muškog i ženskog pola“, i stvara „veštačka atmosfera ‘izbora‘ između mnoštva rodnih opcija u okviru tzv. ‘rodnog spektra‘“, a sve to vodi „zahtevanju prava za svaku od tih mnogobrojnih opcija“ (što je pravi problem).

Slično tome je i mišljenje da je Zakon o rodnoj ravnopravnosti „potpuno nepotreban, nepravedena i štetan za Srbiju i građane Srbije“ (štetnost za građanke se ne pominje). U prvi plan se ističu argumenti da on nema utemeljenje u Ustavu Republike Srbije, već da se zasniva na „rodnoj ideologiji“, koja je „nenaučna i proizvoljna sociološka konstrukcija uvezena od strane radikalno feminističkih NVO i drugih organizacija“. Navodi se da Ustav (onaj za kog znamo ko ga je i kako doneo) ne pominje rod, rodni identitet i rodnu ravnopravnost, da propisuje da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa njegovim odredbama (a relevantni za ovu oblast nisu), i da garantuje roditeljima i zakonskim staraocima pravo da svojoj deci obezbede versko i moralno obrazovanje u skladu sa svojim uverenjima.

Iako je sve u vezi sa navodima o Ustavu tačno, trebalo bi imati u vidu da je Srbija (već) ratifikovala međunarodne ugovore kojima se obavezala da će preduzeti sve zakonske i druge mere da spreči sve obilke diskriminacije žena i unapredi njihov položaj u svim sferama javnog i privatnog života, kao i obavezu da promoviše i uključi u sve svoje politike i zakone rodnu ravnopravnost. U tom smeru su i Zakon o zabrani diskriminacije, Startegija prevencije i zaštite od diskriminacije, Nacionalna strategija o rodnoj ravnopravnosti (2016-2020.), kao i formiranje Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost.

Aktuelno, Srbija je podnela dva izveštaja međunarodnim komitetima u kojima simultano upotrebljava termine „ravnopravnost između žena i muškaraca“ i „rodna ravnopravnost“, tvrdeći da je cilj ustavnih odredbi „efikasno sprovođenje garantovanog načela rodne ravnopravnosti“. U njima ističe, da se saglasno Ustavu, prihvataju sva međunarodna pravila u oblasti ljudskih prava i ratifikovani međunarodni ugovor, koji su integralni deo zakonodavstva i koji se primenjuju direktno.

Međutim, kritičari „rodne teorije“ tvrde da ona nema „naučnu zasnovanost, a ni opšte-društvenu priznatost“, te se ne može, tačnije, ne sme koristiti kao polazište za bilo koji zakon, „jer predstavlja opasan presedan koji otvara vrata za svakojake druge teorije i stavove da mogu neometano uplivisati u pravni sistem“. Stoga, zahtevaju brisanje termina „rod“ i njegovu doslednu zamenu terminom „pol“, odnosno „žene i muškarci“, prilažući tabelu sa pregledom svih neprihvatljivih („nenaučnih“) pojmova koje treba zameniti prihvatljivim („naučnim“).

I neki poslanici i odbornici, učesnici javne rasprave, mišljenja su da je izuzetno opasno bazirati ovaj Zakon na pojmu „rod“ jer je on „podložan različitim tumačenjima, a što bi ostavljalo prostora za razne manipulacije i realizovanje skrivenih interesa“, i još, da je „suludo eksperimentisati sa hiljadama godina, pa i milionima godina evolucije“. Dodaje se (ne manje bitno) da treba „obratiti pažnju i uvažiti verska prava stanovništva“, o kojima se u Nacrtu zakona o rodnoj ravnopravnosti nije vodilo računa, čak da bi Zakon trebalo da uvede i običajno pravo i da „vodi računa o tradiciji, kulturi i običajima našeg naroda“.

Neke brine ugroženost prava „više zastupljenog pola“ uvođenjem „kvota i ključeva“. Smatraju da će biti ugroženo, na primer „pravo muškarca da bude biran“. Navode da „socijalni inženjering jednakih mogućnosti“ suštinski ugrožava ravnopravnost, jer se ljudima dodeljuju „unapred definisane uloge“. Ističu, „Ustav ne garantuje prava kolektivima nego pojedincima, a ta prava mogu biti narušena da bi se zadovoljila statistika“. Ne brine ih to što žene, i pored zagarantovanih prava, faktički ne mogu da dosegnu pozicije u javnoj sferi, i što se država obavezala da će preduzeti sve odgovarajuće mere, uključujući i zakonodavne, da unapredi njihov položaj.

Druga grupa kritičara Nacrta zakona naglašava da je on rodno neravnopravan, jer u njemu „ne postoji ravnopravnost za muškarce“, te se predlaže uvođenje „kvota za očeve“ kada je u pitanju „dodela roditeljstva nakon razvoda“, i da se obezbedi „zabrana svake zloupotrebe ovog zakona i korišćenje u svrhe kojoj zakon nije namenjen“. Njima (naravno) ne smeta neravnopravno učešće majki i očeva u korišćenju roditeljskog odsustva i odsustva sa posla radi nege bolesne dece, odnosno ukupna nejednaka uključenost majki i očeva u neposrednu negu, brigu i odgajanje dece, uključujući i obavljanje kućnih poslova.

Negativno je ocenjena i orijentacija mera na „sve oblasti društvenog života“, jer je po mišljenju nekih to preambiciozno. Podsećaju da ima „oblasti gde su muškarci manje zastupljeni“ (mada nije jasno šta je problem u vezi sa tim). Opsednuti strahom od zloupotrebe i negativne upotrebe (baš ovog) Zakona, neki predlažu da se umesto „sve oblasti života“ on usmeri na „realno i racionalno“. Konačno, jedna grupa komentatora zaključuje da su sva pitanja koje predlaže ovaj Zakon već uključena u Ustav i druge zakone, te je „najbolje da se predlog ovog zakona povuče“.

Iako bi se moglo reći da među komentarima i obrazloženjima ima svakakvog neutemeljenog mišljenja, na koja ne bi ni trebalo obraćati pažnju, ona ih ipak zaslužuju – jer nisu ni slučajna, ni loklanog karaktera.

Naime, na međunarodnom planu sve su vidljiviji pokreti snažno usmereni protiv koncepta ljudskih prava, pre svega prava žena i LGBTIQ osoba. Nedavno je Evropski parlamentarni forum o stanovništvu i razvoju izvestio o koaliciji i programu „Agenda za Evropu”, čija je startegija vraćanje na „prirodni poredak“. Postavljajući konzervativne i hrišćanske religijske vrednosti o seksualnosti, reprodukciji i moralu kao prirodne zakone, ova mreža organizacija (navodi se da je čini 100-150 organizacija u 30 država) razvila je program za ukidanje postojećih i uspostavljanje novih zakona i politika u vezi sa temama kao što su brak i porodica, „pravo na život“, antidiskriminacija, protiv „rodne ideologije”. Usmerenost protiv „kulturne revolucije“, strah od „diktata manjine“, označavanje istopolnog seksualnog odnosa kao sodomije, isključivost bračne zajednice muškarca i žene, zabrana veštačke kontracepcije i abortusa u svim okolnostima, protiv kvota, za koje kažu da „imaju istinski orvelovski karakter“, protiv antidiskriminacionog zakonodavstva koje ne odgovara kulturi i slobodi izražavanja mišljenja svih, vrednosti su koje usmeravaju aktivnosti ovih ekstremističkih organizacija i pojedinaca.

Njihov program delovanja sadrži i razrađene strategije koje treba da uvećaju uticaj na donosioce odluka, ne samo u okviru država, već i na internacionalnom planu. To uključuje razvoj agresivne agende (postavljanje ekstremnih ciljeva i zahteva), korišćenje „oružja protivnika“ okretanjem protiv njih (proglasiti sebe žrtvom diskriminacije i netolerancije), postavljanje svojih tema i zahteva u okvir „prava“ (i specifična interpretacija međunarodnih standarda ljudskih prava), „ispravljanje“ rečnika (tako da se zamagli značenje koncepata), proglašavanje protivnika (posebno radikalnih feministkinja, homoseksualnih grupa i radikalnih sekularista) za zlonamerne i nasilne zastupnike ljudskih prava, čije stavove treba javno napadati kao neosnovane, izgraditi mreže i saveze (postati član relevantnih međunarodnih organizacija, uticati na izbor članova u najznačanija tela) i poboljšati potencijal za prikupljanje sredstava.

Dakle, navedeni komentari na Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti deo su istog globalnog vrednosnog, religijskog i političkog pokreta, prisutnog u Srbiji od ranije, organizovanog oko istih tema, sa istom argumentacijom i metodologijom delovanja.

Da ovakve inicijative ugrožavaju dostignuta prava žena, potvrđuje i Radna grupa pri Ujedinjenim nacijama o pitanju diskriminacije žena u pravu i praksi, ističući da se moraju preduzeti hitne akcije da se zaustave procesi i aktivnosti koji prete podrivanju, erodiranju i poništavanju teško osvojenih prava žena, predlažući niz mera državama članicama i sistemu Ujedinjenih nacija.

Za sada je dražava Srbija, oličena u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, odolela pritisku u vezi sa nazivom Zakona i upotrebom termina rod i rodni, ali je (svesno) poklekla u dve oblasti – nasilje protiv žena i rađanje, seksualna i reproduktivna prava žena. Naravno, još uvek je neizvesno kakav će Nacrt zakona biti upućen u skupštinsku proceduru i kakvim će amandmanima tamo biti dočekan. Ovo je svakako tek početak mukotrpnih nastojanja da se odbrane stečena prava žena, koja garantuje i Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti, a koji je, paradoksalno, započeo njihovo erodiranje.

Autorka je programska koordinatorka Autonomnog ženskog centra.

Peščanik.net, 21.08.2018.

The post Pitanje svih pitanja – rod ili pol appeared first on Peščanik.

Kosovska (za)kletva

ponedeljak, 20 avgust 2018 by
balon jednorog na nebu

Foto: Predrag Trokicić

Postalo je normalno – ne, postalo je uobičajeno, kao što i prebijanje u porodici može da se uobičaji ali nikada ne postane i normalno – dakle, postalo je „normalno“ da ne dobijete kaznu za divlju gradnju, ali da dobijete kaznu što ste očistili divlju deponiju, da se lekarski pregled čeka godinama, a inspekcijski nadzor nad svim mostovima dužim od sto metara navodno obavi u samo jednom radnom danu, da vlast ne ruši nelegalni objekat u zaštićenoj zoni, a da se svako malo obruši potporni zid na takozvanom koridoru, da ne možete da odbijete nezakonito nametnutu platnu karticu, ali možete da ozakonite dokazano plagirani doktorat…

A kad stvari tako stoje, onda je „logično“ i govoriti da je narod spreman da ratuje za Kosovo ali ne sme da iskaže podršku vlastima jer se boji odmazde jednog predstavnika crkve, dve direktorke nevladinih organizacija i nekolicine opozicionara. I to opozicionara koji ništa ne rade osim što se brčkaju u skupocenim letovalištima, ali su ipak „naterali“ nemačku kancelarku da bude protiv „razgraničenja sa Kosovom“.

U takvoj zemlji naravno da je onda moguće i zahtevati bezrezervnu podršku za predlog koji se oteže kao Đekna, još ga niko nije obnarodovao, a ka’ će ne znamo. Ali vlast svejedno traži da svi stanemo jedinstveno uz predsednika države iako on sam uporno govori da ne zna „rešenje za Kosovo“. On samo „želi da u istoriji ostane upisano da je pokušao da reši problem Kosova“, što je ujedno valjda i jedino mesto u istoriji koje je već prebukirano – ne samo da su pokušavali svi koji su vodili i Srbiju i Jugoslaviju nego smo i u najnovijoj istoriji imali predsednika koji je to pokušao, ali je njegov pokušaj (Nikolićeva „Platforma za Kosovo“) ostao u fioci tadašnjeg premijera, a sadašnjeg predsednika države.

Predsednica vlade, koja takođe kaže da vlada nema zvaničan stav o Kosovu, isto je zatražila da građani „stanu iza hrabrog i odvažnog Vučića“. (Hrabar i odvažan, zar to nisu sinonimi ili joj se činilo da jače zvuči?) Ona doduše, za razliku od tzv. „gradonačelnika sa Kosova“, ne preti da će „biti primorana da potraži po kućama i vilama“ one koji ne stanu iza hrabrog i odvažnog iako je predsednik države u svom najnovijem zaposedanju TV Dnevnika lepo objasnio da to nije pretnja već samo nespretna izjava. Jer je valjda normalno da banete u kuću onome ko se ne slaže sa vašim mišljenjem. Ili da ga sačekate ispred kancelarije, kao Olivera Ivanovića.

Srećom pa su se mnogi odazvali javnom pozivu da se iskaže blanco podrška. Skoro da nema ko se od podržavalaca vlasti nije zapljunuo, a pri tom i pljunuo po svima koji nisu spremni da obožavaju sami „pokušaj“ da se rešava situacija sa Kosovom. Postalo je „normalno“ ne da predsednik države polaže zakletvu građanima već da je građani polažu njemu. I da ko ne položi zakletvu – dobije letvu u glavu.

Peščanik.net, 20.08.2018.

TEMA – KOSOVO

The post Kosovska (za)kletva appeared first on Peščanik.

Predsedniku s ljubavlju

subota, 18 avgust 2018 by
natpis Tvoja maza urezan na klupi u parku

Foto: Predrag Trokicić

Tim eksperata za stanje emocija u vladajućoj grupaciji ocenio je da ljubav prema predsedniku naglo opada. I on sam, predsednik lično, ne oseća se dovoljno voljenim. Nema javnih izraza masovne ljubavi i vernosti, ne dočekuju ga kad se vraća iz tuđine, ne rasipaju se latice pod točkove blindirane zveri. Pioniri jesu na raspustu, ali mogla bi da se pronađu bar dva balavca da voljenom predaju buket cveća kad nam se vraća. A vraća se stalno. Deca i vrhovni, to je već prizor na granici dirljive tronutosti i suza, inspiracija za umetnike, materijal za biografe i pisce epskih oda.

Ništa od toga, ravnodušnost i pustoš u dušama su nas uhvatili, kao da nam on nije taj jedini. Predsednik ne ubire dovoljno ljubavi od naroda, a toliko čezne za njom. Posustali su i najbliži podanici, baldisali su od udvaranja, ponestaje im savitljivosti. Ohladile se fanatične mase prema njemu, nema vrelih urlika koji uznose naciju: „Vodi nas, o Aleksandre, iako ne znaš gde!“ Ne nude svoje poslednje ostatke bezrezervne predanosti kako bi podigle gospodara iz depresivne letargije i vratile ga u besnu euforiju svojstvenu voljenom vođi: „Sram vas bilo, bednici jedni!“

Ali, kako bi duševni bol zbog emotivne zapuštenosti prvoga među svima bio ublažen, čak lečen i otklonjen, počeli su da stižu telegrami, izjave, pisma, poruke, konfete podrške. Ne može se živeti bez osećanja da si voljen. Tata, mama i bata nisu dovoljni da utaže tu endemsku potrebu. Badava punjene lignje za doručak ako stalno nije hranjen podrškom jedinog naroda koji trenutno ima.

Našli smo neke primerke odanosti, ono što je na najvažniju adresu stiglo ovih dana. Ima tu i neizbežnog patosa, dirljive brige, naivnih saveta, stilskih i drugih potresnih figura, obećanja da će se ići njegovim putem, žalbi na ličnu sudbinu. Takav je narod kad voli, ljubav prema slepcu je slepa, kao kod Domanovića.

Neki Mita, čobanin sa Stare planine, piše: „Da si nam živ i zdrav predsedniče. Ja čuvam ovce, stado od 50 komata, al’ za mene dosta. Moj ovan Arsa, lenština i neradnik, s oproštenjem, nije mario za ženski rod, ovce to jes’. Sve sam prob’o, nabavljao mu rtanjski čaj, krmio ga troduplo, puštao mu filmove za odrasle ovce. Ništa! A onda ga upoznam sa vašim političkim smernicima, razgraničenjem, stopom rasta, i tako to. Ovan, a sve razume. Počeo, s oproštenjem da riplje, ne mog’ da ga skinem sa ženskinja, to jest ovaca. Narajcan je stalno, sve od vaših stavova. Fala vi do boga! Četiri dzviske mi se obliznile, a osam još imam sjagnjastih. Sve ovce sam upisao u SNS. Voli te Mita, mislim, da ne s’vatiš pogrešno.“

Neuropsihijatri iz Gornje Toponice srdačno zahvaljuju predsedniku na pomoći: „Svaka vaša reč, grimasa, osmeh, pa i ljutnja, pomažu nam u našem odgovornom poslu. Samo u vas gledamo i učimo. Čvrsta podrška, čekamo vas.“

Posetioci Bir-festa nisu izostali: „Alek, brate, popij nešto, biće ti mnogo bolje. Ovde smo stigli skroz sjebani, ali posle tri dana potpuno nam je svejedno. Naša ljubav prema tebi nije sporna, ali više volimo pivo. Pivo usrećuje a ti ne! Izvini brate, odosmo na pišanje.“

Podrška predsedniku je stigla i od časnih pučističkih oficira Vojske Srbije: „Gospodine vrhovni komandante, mi znamo ko ste vi, vi ne znate ko smo mi. Naša vojnička ljubav prema vama nema granica, kao što ih nema ni naša otadžbina. Vole vas vaši časni pučisti, najbolji deo vojske. Nadamo se skorom susretu.“

Tajni šef višeslojne agenture je napisao šifrovanu depešu „Vučiću, ne šišti na nas znaš i sam da si naš. Ne boj se, mi te čuvano od pučista. Da bi stvar bila pod kontrolom, ubacili smo Vulina u njihove redove.“

Iz Pomoravlja je stigla kratka poruka: „Uvek uz tebe. Ćurani iz Jagodine.“

Pripadnici farme goveda iz Kule i svinjskog tora Tenis poslali su solidarno pismo podrške sa više od hiljadu potpisa. „Hranimo stoku po čitav dan, goveda i svinje traže vašu punu pažnju. Podržavamo vas iz svih grla.“

Posebno je dirljivo pismo Vučićevih drugova iz vojske: „Stari druže, nikako da se setimo koji ti beše. Ni komandir ne zna, na slikama te nema, bio si faca, nepoznat za najbolje drugove. Nikada te nismo videli. Ali smo ponosni što nisi bio sa nama, niti sa bilo kim ko je služio JNA, i kao takav postao vrhovni. To si mogao jedino ti, čovek koga nigde nije bilo, čak ni u kantini na pivu sa napolitankama.“

Ove godine vođa nije stigao da ode u Guču. Ali su mu trubači poslali poruku sa plaketom: „Iako nisi došao, znamo da si bio sa nama. U znak podrške, proglašavamo te počasnom prvom trubom!“

Svoju podršku poslali su malinari, kupinari, kupusari, pasuljari i borovničari.

Vlasnik zgrade na vrhu Kopaonika napisao je kratko: „Burazeru, uz tebe sam!“

Članovi najužeg rukovodstva došli su lično.

Šef kabineta Nikola Selaković svakome je odredio po dva sata za izlive ljubavi.

Nešto iza ponoći, gosti su se razišli.

„Ej, Nikola“, reče vrhovni. „Pa ovi me stvarno vole!“

„Naravno da vas vole, ali i ja bih…“

„Kaži verni moj Nikola…“

„I ja bih da vas snažno podržim.“

Peščanik.net, 18.08.2018.

The post Predsedniku s ljubavlju appeared first on Peščanik.

Ekonomija nultog zbira

petak, 17 avgust 2018 by
Bolonja, natpis Radnička klasa na zidu

Radnička klasa, foto: Peščanik

Potencijal za automatizaciju u globalnoj ekonomiji je ogroman. Adidasova „brza fabrika“ u Bavarskoj zapošljavaće 160 radnika, koji će svake godine proizvoditi 550.000 pari patika, čime je produktivnost u odnosu na fabrike starog tipa povećana 5 puta. Britanski maloprodajni konzorcijum procenjuje da će u narednih 10 godina broj poslova u maloprodaji opasti sa 3 na 2,1 miliona, ali da će se samo mali broj ovih izgubljenih radnih mesta nadoknaditi novim poslovima u onlajn prodaji. Mnoge kompanije za pružanje finansijskih usluga planiraju veliko smanjenje broja radnika na poslovima obrade informacija.

Uprkos tome, rezultati merenja rasta produktivnosti u razvijenim ekonomijama pokazuju usporeni rast. Jedno od mogućih objašnjenja, o kojem je nedavno pisao Andrew Haldane, glavni ekonomista engleske centralne banke, jeste to što neke kompanije ubrzano uvode novine, dok druge to čine znatno sporije, zbog čega dolazi do disperzije, rasipanja produktivnosti čak i unutar istog sektora. Ali to nije dovoljno objašnjenje za usporavanje rasta produktivnosti: za to bi bio potreban rast stepena disperzije.

Ipak, moguće je da je fokusiranje na uticaj tehnologije na postojeće poslove i radna mesta pogrešno. Možda se rešenje zagonetke produktivnosti krije u aktivnostima na koje radnici prelaze kada ostanu bez starih poslova. David Graeber iz Londonske škole ekonomije tvrdi da čak 30 odsto rada koji se danas obavlja otpada na „nepotrebne poslove“ koji ne stvaraju nikakve zaista vredne robe i usluge, već su proizvod nadmetanja za dohodak i status.

Graeber svet posmatra iz perspektive antropologa, a ne ekonomiste, što je u ovom slučaju korisno. Ipak, fraza „nepotrebni poslovi“ i njegova usmerenost na demotivisane radnike koji obavljaju besmislene poslove možda skreću pažnju sa jednog suštinski važnog trenda: radnici mogu smatrati stimulativnim i vrednim mnoge poslove koji ne doprinose uvećanju ukupnog blagostanja.

Pretpostavimo, na primer, da ste posvećeni ostvarivanju ciljeva određene humanitarne organizacije, da imate talenta za pronalaženje donatora i da ste značajno uvećali količinu raspoloživih donacija za vašu odabranu organizaciju. Verovatno ćete se na tom poslu osećati dobro i motivisano, iako u konačnom zbiru niste učinili ništa osim što ste novac za koji su se nadmetale neke druge organizacije, za koje rade neki drugi, jednako posvećeni ljudi, preusmerili na račune svoje organizacije.

Zato ključno ekonomsko pitanje nije da li su određeni poslovi zaista „nepotrebni“, već koliko se u sve većoj meri takvim poslovima obavlja samo jedna distributivna funkcija nultog zbira, u kojoj ulaganje veština, truda i tehnologija ne može doprineti uvećanju ljudskog blagostanja zbog istog takvog ulaganja na drugoj strani u ovoj konkurentskoj utakmici.

U tu grupu spadaju mnogi poslovi: hakeri i stručnjaci za bezbednost koje kompanije zapošljavaju da odbijaju hakerske napade; advokati (u građanskom i poslovnom pravu); veliki deo finansijskih poslova i upravljanja imovinom; poreznici i računovođe; reklamiranje i marketing da bi se izgradio brend X na račun brenda Y; rivalske kampanje i trustovi mozgova; čak i nastavnici koji traže način da osiguraju bolje relativne rezultate svojih učenika kao zalog uspešne buduće karijere.

Izračunavanje udela ekonomske aktivnosti nultog zbira je po definiciji komplikovano. Mnogi poslovi uključuju i kreativne i distributivne aktivnosti. Aktivnosti nultog zbira ima u svim sektorima; proizvođači mogu angažovati poreske eksperte da obaveze svedu na minimum ili vrhunske rukovodioce koji će se fokusirati na finansijski inženjering.

Ali raspoloživi podaci pokazuju da su aktivnosti nultog zbira značajno porasle. U članku nedavno objavljenom u časopisu Harward Business Review, Gary Hamel i Michele Zanin naglašavaju da oko 17,6 odsto svih poslova u SAD – na koje otpada 30 odsto isplaćenih zarada – pripadaju „menadžerskim i administrativnim funkcijama“ za koje je verovatno da uključuju veliki udeo aktivnosti nultog zbira. U međuvremenu je zapošljavanje u firmama koje pružaju finansijske i „poslovne usluge“ u poslednjih 20 godina poraslo sa 15 na 18 odsto ukupnog broja poslova u SAD, kao i sa 20 na 24 odsto izmerenog učinka.

Hamel i Zimel tvrde da bi izmerena produktivnost značajno porasla ako bismo se oslobodili suvišnih menadžerskih poslova. Ali širenje aktivnosti nultog zbira možda ima dublje korene nego što oni misle. Možda tehnološki napredak koji nas čini sve bogatijim u pogledu količine mnogih osnovnih roba i usluga – bilo da su to kola ili kućni aparati, obroci u restoranu ili pozivi mobilnim telefonom – neizbežno vodi usmeravanju sve većeg dela ljudske aktivnosti na nadmetanje nultog zbira za raspoloživi dohodak i imovinu.

Sa rastom naše sposobnosti da proizvodimo sve kvalitetnija dobra angažovanjem sve manjeg broja ljudi vrednost sve više prelazi u subjektivne brendove, a racionalne firme izdvajaju sve više za analizu tržišta, finansijski inženjering i poresko planiranje. Na kraju bi sav ljudski rad mogao biti usmeren na aktivnosti nultog zbira.

Bez obzira na to da li će roboti dostići ljudsku inteligenciju ili ne, korisno je razmisliti o tome kako bi ekonomija izgledala ako bismo gotovo sav rad potreban da se proizvedu robe i usluge u službi ljudskog blagostanja automatizovali. Imamo dve mogućnosti: jedna je dramatičan rast količine slobodnog vremena; druga je uvećavanje količine rada posvećenog konkurenciji nultog zbira. Imajući u vidu ono što znamo o ljudskoj prirodi, verovatno je da će druga mogućnost dobiti važnu ulogu.

Kao što tvrdim u svom nedavnom predavanju, takvu ekonomiju bi obeležila izrazita nejednakost, sa malim brojem IT eksperata, modnih dizajnera, brend menadžera, advokata i finansijskih stručnjaka koji bi zarađivali ogromne količine novca. Paradoksalno, u takvoj situaciji bi najfizičkija od svih stvari – lokacijski poželjna zemlja – predstavljala najvredniju imovinu, a pravila o nasleđivanju bi bila ključna za određivanje relativnog bogatstva.

Kao što kaže John Maynard Keynes, rešili bismo „ekonomski problem“ dovoljne proizvodnje roba i usluga, ali bismo se suočili sa težim i suštinski filozofskim pitanjem pronalaženja smisla u svetu u kome rad više nije potreban, kao i načina da se urođena ljudska sklonost nadmetanju za status stavi pod kontrolu. Pokušaji da se takvi izazovi reše ubrzanim tehnološkim razvojem i bržim rastom produktivnosti ne vode nikuda.

Adair Turner, Project Syndicate, 15.08.2018.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 17.08.2018.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

The post Ekonomija nultog zbira appeared first on Peščanik.

Spasavanje redova Zeliga

ponedeljak, 13 avgust 2018 by
Natpis na zidu: Na Kosovu božur cveta ne damo te zemljo sveta

Foto: Peščanik

Kad vlast redovno u terminima za vesti prikazuje filmove iz sopstvene produkcije, prirodno je što se mnogi gledaoci ponašaju kao publika na prvim bioskopskim projekcijama – bacaju se pod sedište da ih ne pregazi voz koji ulazi u stanicu.

Znajući za takvu reakciju gledališta, tankoćutna vlast povremeno ipak izbegava preteranu upotrebu specijalnih efekata. Pa se tako predsednik države nije prikazao svojim pristalicama na Kosovu kao hologram (brinući valjda da bi se razbežali?) pa čak ni na ekranu mobilnog, već samo kao glas preko spikerfona.

Mi ostali smo imali prilike i da ga gledamo kada je nonšalantno obznanio da je on za „razgraničenje sa Kosovom“. Štaviše, da je „mnogo puta pričao o tome“ (sa kim kad pred kamerama nije?) „a to što neki zbog svoje savesti u tome vide svakojaka čuda i što imaju pokvarenu maštu, to već ne razumem“.

Naravno da je izjava odjeknula kao auto-bombe koje maltene svakodnevno „odjekuju“ u preostalim srpskim gradovima. I naravno da je izazvala lančanu reakciju koja je detonirala ministre, poslanike i zadušne analitičare koji su eksplozivno nasrnuli na goloruko građanstvo samo zato što nije uspelo da istom brzinom svari „razgraničenje“ (pa ipak to nije pretprošlonedeljna priča o „višeslojnom agenturnom delovanju“ pa da se proguta kao bensedin).

Da bi se potpomoglo gutanje gorke pilule probalo se i milom. Najavljen je novi film: „Predsednik države podnosi ostavku na sve funkcije“. Pri čemu se ne misli na sve nezvanične funkcije već samo na partijsku i državnu.

Ali i pre nego što je ovaj film emitovan (videli smo tek patetične najave tabloida) već je počeo da se prikazuje i njegov nastavak. Nešto kao „Spasavanje redova Rajana“ samo što se spasava Vudi Alenov Zelig (znate onaj filmski lik koji se pretvara u svaku osobu pored koje stane pa pored Kineza postaje Kinez, pored Nemca Nemac, Rus pored Rusa, „sorosevac“ pored Sorosa…).

U početku ovog filma mogli smo da vidimo kako ministri, poslanici i televizijski poslenici objašnjavaju čega sve neće biti (plata i penzija) i čega će biti (rata, naravno) ako se predsednik države povuče sa funkcije ili ga, daleko bilo, parlament opozove (što bi već bila „Nemoguća misija“). A u nastavku ćemo verovatno gledati i rimejk domaćeg filma iz devedesetih – telegrami i skupovi podrške.

Tja, jedan predsednik države se povukao sa tekstom: vidimo se u nekom drugom filmu. Ovaj se povlači sa: taj film nećete da gledate.

Peščanik.net, 13.08.2018.

TEMA – KOSOVO

The post Spasavanje redova Zeliga appeared first on Peščanik.

Štand jednog pisca

petak, 10 avgust 2018 by
iscepana nalepnica Beograd radikalno na oluku

Foto: Peščanik

Iako je Sajam knjiga naizgled daleko, letnji meseci su ključni za raspodelu štandova, odnosno predstavljaju udarničke nedelje onog dela Organizacionog odbora koji je zadužen za donošenje važnih odluka, na osnovu pročitanih prijava koje su im izdavači blagovremeno uputili. Te prijave morale su da sadrže sve podatke o izdavaču, popis izdanja između dva sajma knjiga kao i konkretan zahtev povodom izložbenog prostora koji se od Sajma knjiga traži. Naravno, izdavači ništa ne dobijaju besplatno, već se svaki kvadratni metar zajedno sa pratećom infrastrukturom štanda uredno plaća. Postoje kriterijumi na osnovu kojih izdavači mogu da traže određeni prostor. Ti kriterijumi tiču se kvaliteta izdavačke produkcije kao i broja novih, odnosno ponovljenih izdanja. Novoradikalski Odbor Sajma knjiga, kojim predsedava dr Zoran Avramović, uneo je svojim dolaskom novu klauzulu po kojoj su izdavači dužni da Komisiji za raspodelu štandova dostavljaju i završni račun izdavačke kuće za prethodnu godinu, te podatke o broju zaposlenih i godini osnivanja izdavača. To su nazvali tržišnom prepoznatljivošću izdavača. Međutim, kako na konkursima Ministarstva kulture vrlo često nije bitna takva vrste lične karte da bi se dobili milioni, postoje neki izdavači koji ne moraju da zadovolje nijedan od navedenih kriterijuma, a da pritom dobiju štand kakav god požele. Neki od njih odavno su postali uobičajeni deo sajamskog enterijera, tako da se više niko i ne pita otkud oni tu. Uglavnom je u pitanju tesna sprega sa vladajućim političkim partijama ili njihovim otuđenim delovima moći. Za njih se dosije i ne otvara da bi se utvrdilo šta su uradili između dva sajma knjiga: podrazumeva se da oni imaju svojih 50, 70 ili 100 kvadrata, u zavisnosti od ambicije i raspoloženja. Takav izdavač je i Globosino Aleksandrija, poznatiji kao Štand jednog pisca. Svakako, trebalo bi reći spisateljice, ali to bi narušilo jezičku ideologiju ponosne korisnice 77 sajamskih kvadrata na Vencu Danila Kiša. Reč je, naravno, o spisateljici Ljiljani Habjanović-Đurović, izumiteljki žanra novožitijnog romana, koja je nakon fuzije sa SPS-om, uspela da se poveže i sa Srpskom pravoslavnom crkvom, od koje je oduvek imala veći štand. Ovde, razume se, nije važna ni sama spisateljica Habjanović-Đurović, već princip po kome jedan takav štand opstaje decenijama, što posredno ima veze i sa novonastalom situacijom ekspanzije izdavačke kuće Velika Srbija, u vlasništvu lidera radikala Vojislava Šešelja i njegovih najbližih saradnika.

Svako ko je nakon napisa u medijima o širenju Velike Srbije na račun dve manje izdavačke kuće E-book i Karpos, otišao na sajt Sajma knjiga, mogao je da ustanovi kako se na tlocrtu Hale 1 to pomeranje ne vidi. Zapravo, sve do objavljivanja ovog teksta stajao je stari raspored štandova, gotovo identičan sa prošlogodišnjim, kada su se obe izdavačke kuće sa svojih 25 i 19 kvadrata nalazile između izdavačke kuće Jasen i združenih malih izdavača, s druge strane: Red Boxa, Gradca, Komika i Besne kobile. Šta se to dogodilo u međuvremenu pa su E-book i Karpos, umesto zvaničnog obaveštenja da je sve u redu sa njihovim štandovima dobili ponudu da uzmu ili ostave štandove na drugom, manje atraktivnom mestu? Reč je svakako o političkoj intervenciji, koja je izvršena sa vrha Srpske napredne stranke i to preko predsednika Odbora sajma knjiga (ukoliko nije preko njega; on je svakako tu vrstu političke intervencije morao makar telefonski da odobri). Kako to izgleda, pokušaću da objasnim na primeru iz vremena kada sam i sam sedeo u Odboru Sajma knjiga.

Radilo se o pokušaju svođenja ogromnog Štanda jednog pisca na razumnu meru i njegovog pomeranje iz prstena Hale 1. Ljiljana Habjanović-Đurović je u to vreme, kao verovatno i danas, reciklirala svoje stare naslove, od Ženskog rodoslova i Ana Marija me nije volela, sve do Petkane i Svih žalosnih radost. Tek ponekad bi objavila neki novi naslov, ali je njen štand ostajao netaknut. S druge strane, mnogi mali izdavači, među kojima Karpos, Fedon i Orion Art, bili su prinuđeni da izlažu na galeriji ili u tadašnjoj Hali XIV, odnosno današnjoj Hali IV. Bilo je više nego razumno da se ta slika promeni i da Habjanović-Đurović nastavi da se druži sa svojim čitaocima na nekom drugom, primerenijem mestu. S tom odlukom se složila većina članova Odbora Sajma knjiga, pa smo tako nešto i učinili. Međutim, takvo stanje nije potrajalo duže od nedelju dana, jer je spisateljica povukla svoje tradicionalne veze, koje će se ispostaviti kao presudne u opstanku njenog štanda. Svakako bi se ta linija mogla povući od Mirjane Marković u Moskvi, preko Milutina Mrkonjića i Ivice Dačića, sve do Aleksandra Antića, koji je tada bio koalicioni partner Demokratske stranke u gradu. Tako je alarm iz Moskve vratio Štand jednog pisca a Ljiljana Habjanović-Đurović je nastavila da uživa u svojih 77 kvadrata, zakupljujući usput prostor za bilborde i plakate duž prilaza sajamskim halama.

Vojislav Šešelj, osuđen u Hagu po tri tačke optužnice za progon, deportaciju i druga nečovečna dela, i 2017. je imao svoj štand na Sajmu knjiga; nije morao da poseže za moskovskom vezom (novinar Vremena Dragan Todorović je izvrsno opisao Šešeljev prošlogodišnji nastup). Bilo je dovoljno da okrene Andrićev venac i da se tlocrt štandova u Hali 1 izmeni preko noći. Svi znaju šta Šešelj objavljuje i potpuno je iluzorno suprotstavljati recimo autorku Vjericu Radetu jednom Tomasu Bernhardu, čija je biografija najavljena u katalogu Karposa. Činjenica je da ovakva ekspanzija nije ideja samog dr Avramovića: on je samo provodnik više političke volje i svako isticanje kako je to delo nekakvih SNS kulturnih krugova puko je zamagljivanje istine. Ponekad kvadratura Štanda jednog pisca može ozbiljno narušiti koalicione sporazume, kao što je to bilo između SPS i DS ranijih godina. Danas je Šešelj persona grata, ne samo na Sajmu knjiga nego u čitavoj zemlji. Kada bi se pratio tok novca kojim se on finansira, kao i njegovo izdavaštvo, jasno bi se moglo utvrditi za čiju firmu on radi. Slična je situacija i sa Veselinom Šljivančaninom, kao i ostalim ratnim zločincima koji su sada na slobodi i rado pišu, objavljuju i promovišu svoja dela, ne samo na Sajmu knjiga. Tome u prilog ide i nedavna presuda Prekršajnog suda u Rumi, koji je osudio osmoro aktivista i aktivistkinja Inicijative mladih za ljudska prava zbog kršenja Zakona o javnom redu i miru (prekid Šljivančaninove tribine) na novčane kazne od po 50.000 dinara. U tom smislu, Karpos i E-book su u nezavidnom položaju, budući da im na štandove nije ušao Vojislav Šešelj, već Vučićeva paradržava čiji je Šešelj eksponent.

Peščanik.net, 10.08.2018.

The post Štand jednog pisca appeared first on Peščanik.

TOP