FORGOT YOUR DETAILS?

Kaži dragička

ponedeljak, 21 maj 2018 by
Foto: Đorđe Karan

Foto: Đorđe Karan

To što vlast nema niti jedan realni pokazatelj kojim bi dokazala svoje tvrdnje da živimo u najboljem od svih svetova – ne znači i da vlast laže. Jer ovo jeste najbolji od svih svetova. Za vlast. A postaće još i bolji ako dovrše ubijanje medija i demokratskih procedura i institucija.

Kao što onomad reče današnji predsednik države – neprijatno je koliko nam dobro ide. Evo, po tvrđenju ministarke za infrastrukturu, autoputevi su nam sad kao piste, pa će nas ona (ministarka, ne infrastruktura) častiti povećanjem dozvoljene brzine, makar se time povećale i šanse da se skršimo zbog džombi, rupa, ”kolotraga” i klizišta na ”pisti”. Častiće nas i ministar policije tako što ipak neće nezakonito uvesti još jedan obavezni tehnički pregled za starije automobile. Ali će nas najviše častiti premijerka time što ipak neće povećati penzije. Kako to mislite – pa u čemu se onda sastoji to čašćenje? Pa u tome što su, po premijerkinoj izjavi, ove umanjene penzije u stvari veće nego što bi bile one uvećane kada bi ih uvećali, a penzioneri bi imali manje para nego kada bi im vratili ono što su oteli.

Toliko je ovo čašćavanje zarazno da su sad počeli da nas časte i turisti, takoreći slučajni prolaznici. Ako je verovati TV Dnevniku koji je to objavio kao udarnu vest, a ne kao tek jednu od dokazano neuračunljivih računica čelnika beogradske vlasti (takozvanih fantoma i kompletnih idiota), grad će samo za jedan vikend i samo od jedne sportske manifestacije – zaraditi dvadeset miliona evra. A sa novogodišnjim osvetljenjem bilo bi i duplo više.

Ali, nije sve čašćavanje samo u parama. Skupština će nas častiti time što će njena komisija sada istraživati posledice bombardovanja. Uzroci bombardovanja će i dalje ostati tajna, jer bi se mentalno stanje biračke nacije pogoršalo saznanjem da je ista vlast i uzrok i istražitelj posledica. Još pogubnije po državu bi bilo otkriće da nismo u vrhu po oboljevanju ali jesmo po smrtnosti, a da su voda i zemljište na vjek i vjekov kontaminirani ali iz voljenog Sovjetskog saveza – kišom iz radioaktivnih oblaka posle černobiljske nuklearne katastrofe.

No, po običaju i navici, najviše nas je častio predsednik države. Nećemo ginuti za Kosovo. Možda ćemo masovno umirati od malignih bolesti, ali bar nećemo masovno ginuti u rovovima ”na minus deset i petnaest stepeni”. I to ne zato što je rat loše rešenje nego zato što predsednik države tačno zna da smo mi ”junaci i vajni rodoljubi” koji ne bi menjali tople fotelje za hladne rovove. Dobro, nije to onomad ni on učinio, naprotiv – unosio je tople fotelje u jedan ar stana, ali, da stvar bude gora – sad je sam sebe izuzeo i iz herojske borbe za suficit. Jer su, po njegovom priznanju, ”hrabre reforme junački izneli na svojim plećima radnici i penzioneri”. Srećom, uvek mu ostaju atentati, navijači Torcide i imaginarni oponenti na kojima će moći da nam iznova dokazuje svoju hrabrost.

Peščanik.net, 21.05.2018.

The post Kaži dragička appeared first on Peščanik.

Tagged under: ,

Poreska ili politička policija

subota, 19 maj 2018 by
Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Pred novim ministrom finansija naći će se jedan, možda i najvažniji zadatak. Ne, to nije digitalizacija poreske uprave, mada je njena modernizacija, i ljudska i tehnička, svakako neophodna. To je – depolitizacija.

U proteklom razdoblju ova je služba dobijala uglavnom pohvale, zato što je uspela da znatno uveća državne prihode, iako je zapravo tek prošle godine svoju „efikasnost“ vratila na nivo iz 2012. godine. Druge odlike njenog rada koje su dugoročno gledano, pre svega sa stanovišta privrednog razvoja, možda i važnije, ostale su izvan vidokruga javnosti. A što je najgore, izgleda i izvan vidokruga bivšeg ministra finansija.

Poreznici su, naime, postali „udarna pesnica režima“, čak možda i više nego tzv. obični policajci. Brojni su primeri „upotrebe poreznika“ u obračunima sa političkim protivnicima. Pri čemu, naravno, vlast kao političke protivnike ne vidi samo političke stranke, nego se pod tim podrazumevaju svi, pojedinci i kolektivi, koji joj na ovaj ili onaj način smetaju. U stvari, protivnik je svako ko nije „naš“. „Naši“ kroz poresku kontrolu prolaze „kao pas kroz rosu“, neokrznuti, a svi drugi su izloženi raznim vrstama represalija.

Najbenignije je takozvano džeparenje. Masovna pojava je, naime, da se preduzetnicima skidaju pare sa računa ili šalju računi za troškove koji nisu postojali ili su plaćeni. To nisu velike pare i često sami poreski organi priznaju grešku, ali je procedura „povraćaja“ novca tako komplikovana (i skopčana sa velikim gubitkom vremena) da se samo retki preduzetnici zainate, dok mnogi odustaju. Ne retko i zato da ne bi bili upamćeni, pa da im se poreznici mesecima ne vade iz kancelarije.

To je drugi vid šikane. Mogli bismo ga nazvati okupacijom. On se koristi protiv ozbiljnijih „neprijatelja“ režima, uglavnom nezavisnih medija i privrednika. U „nepodobnu“ firmu šalju se inspektori koji onda tu sede koliko je potrebno – nekad i dok je ne zatvore. Zapravo, njima čak i nije stalo da je odmah zatvore, nego da je finansijski i mentalno iscrpljuju, dok se ona jednog dana „sama“ ne ugasi, dok je oni u međuvremenu „muzu“ novčanim kaznama. To se desilo novinama Vranjskim, Kikindskim, Južnim vestima. Ali to su samo poznati, zbog prirode preduzeća o kojima je reč, u javnost dospeli primeri. Za neuporedivo više građani nikada ne čuju; često ni preduzetnici to ne žele bojeći se da još veću bedu ne navuku na vrat. Jer, greška se uvek nađe. Ne zato što je neko hteo da prekrši zakon, nego zato što su propisi kod nas često (svesnom voljom zakonodavca, razume se) kontradiktorni i konfuzni, tako da preduzetnik i pored najbolje volje ne može sve da ih poštuje. Ili je, pak, diskreciona volja poreznika vrlo široko određena – šire od slobodnog sudijskog uverenja, u fudbalu recimo, koje je kao što ovih dana vidimo odjednom postalo sumnjivo – tako da oni, podjednako legalno, mogu da postupaju i ovako i onako.

Ovde je bitan još jedan momenat. Pod udar poreznika dolaze ne samo neposredno targetirane firme – o čemu je takođe u poslednje vreme bilo dosta svedočanstava – nego i njihovi poslovni partneri. Tako da se dijapazon zloupotrebe poreskih službi širi do neslućenih granica.

Ni tu, međutim, nije kraj. Poreski inspektori dobijaju neposredne zadatke u borbi protiv političkih protivnika. Kao što je ovde pre nešto više od godinu dana pisano, poreski inspektori su tokom kampanje za predsedničke izbore dobijali nalog da kod preduzeća u njihovoj nadležnosti obezbede određeni broj tzv. „sigurnih glasova“. Za kandidata vlasti, razume se, tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića. Tu su udružene ucena i pretnja.

Sve ukupno, to izaziva veliku pravnu i ekonomsku nesigurnost. U takvim uslovima ne samo da se veliki broj ljudi povlači iz privrednog života, odustaje od investicija ili svoj kapital seli u inostranstvo, nego je najveći broj preduzetnika onemogućen da se bavi biznisom. To ima teške, nesagledive posledice, ne samo po kvalitet ekonomskog života, tj. privredni razvoj, nego i po kvalitet kulturnog života i kulturni razvoj. Recimo, od svih blizu 20 zemalja centralno-istočne Evrope i zapadnog Balkana, Hrvatska i Srbija u poslednjih pet godina (2013-2017) imaju najmanji privredni rast. Srbija u proseku 1,3 odsto godišnje, a Hrvatska 1,6 odsto. Zatim dolazi Bosna i Hercegovina sa prosečnim godišnjim rastom bruto domaćeg proizvoda od 2,5 odsto, pa Makedonija sa 2,8 odsto… i tako redom, naviše. Politika, kulturna kao i svaka druga, tu međutim nije samo posledica nego pre svega uzrok.

Peščanik.net, 19.05.2018.

The post Poreska ili politička policija appeared first on Peščanik.

Marks i humanizam

četvrtak, 17 maj 2018 by
Natalia Sedova, Leon Trotsky, Raya Dunayevskaya i Frida Kahlo u Meksiku 1937, foto: NS

Natalia Sedova, Leon Trotsky, Raya Dunayevskaya i Frida Kahlo u Meksiku 1937, foto: NS

Na mutnoj fotografiji Lav Trocki nešto govori u kući Fride Kalo 1937. Levo od njega je njegova žena Natalija Sedova. Desno stoje Frida Kalo i iza nje napola zaklonjena sekretarica Trockog Raja Dunajevska. Ne znamo o čemu razgovaraju, ali znamo da su sve osobe na fotografiji marksisti. Njihove ideje o politici, ekonomiji, moralu i umetnosti oblikovali su spisi čoveka rođenog u Nemačkoj pre 200 godina.

Trocki će biti ubijen 1940. i Sedova će se od tada baviti raskrinkavanjem sovjetske mašinerije. Kalo će postati jedna od najmoćnijih slikarki 20. veka. Dunajevska će obezbediti kariku između klasičnog marksizma i jedinog oblika u kojem on danas može biti relevantan. Ona je kategorična: „Marksizam je radikalni humanizam.“

I 200 godina posle Marksovog rođenja (5. maja 1818) ne posustaje bitka oko njegovih ideja. Američka alternativna desnica maršira kroz Šarlotsvil tvrdeći da je grad podlegao „kulturnom marksizmu“. Guverner Engleske banke Mark Karni upozorava na mogući povratak marksizma zbog uticaja automatizacije na radna mesta i porasta nejednakosti. U međuvremenu, u Kini je oživljen nesumnjivo nekulturni oblik marksizma – kao nova državna doktrina Si Đinpinga. Postavlja se pitanje šta je ostalo od marksizma danas.

U julu 1850. Marks je već teoretičar poraza. U Manifestu Komunističke partije (1848) napisao je da je proletarijat predodređen da ukine privatnu svojinu i uspostavi komunizam, ali već mu je bilo jasno da će za to biti potrebno izvesno vreme. Posle dve godine pokušaja da pogura demokratske revolucije u Francuskoj i Nemačkoj u pravcu postizanja veće društvene pravde, Marks je priznao poraz i vratio se u London.

Ipak, u gornjoj sali paba u Sohou, nad kriglom piva, Marks je uveravao Vilhelma Libknehta da ima nade. Upravo je video prototip električnog voza izloženog u Ridžent stritu: doba parne mašine se završava i počinje novo doba. Libkneht beleži: „Sav rumen u licu od oduševljenja Marks mi je rekao: „Sada je problem rešen – posledice su nesagledive. Posle ekonomske revolucije nužno mora uslediti politička, jer je ova druga samo izraz prve.“

U oblaku duvanskog dima Marks je ocrtao jednostavnu verziju materijalističke koncepcije istorije. Uslediće složenija verzija. U predgovoru Osnovama kritike političke ekonomije (1859) Marks je društvene promene objasnio kao rezultat sukoba između dva sloja realnosti koju je oblikovao čovek: proizvodnih snaga – tehnologije i znanja koji su potrebni da bi se one razvile i koristile – i društvenih proizvodnih odnosa: ekonomskog modela koji zahteva unapređenje tehnologije.

Tehnologija i ekonomski model, govorio je Marks, čine „bazu“ na kojoj počiva „nadgradnja“ koju čine pravo, političke institucije, kulture i ideologije u svakom datom sistemu. Revolucije se događaju kada ekonomski sistem počne da koči tehnološki napredak.

Posle neuspelih revolucija iz 1848. Marks se posvetio komplementarnim projektima: osnivanju i poučavanju snažnih radničkih partija koje će braniti interese radnika i pripremati ih za vlast – i analizi dinamike industrijskog kapitalizma.

Samo jednom, u svesci koja je ostala neobjavljena preko 100 godina, Marks se odvažio da nagađa o obliku tehno-ekonomske revolucije. U „Fragmentu o mašinama“ („Mašine i nauka u službi kapitala“) napisanom 1858. on je zamislio vreme kada će mašine obavljati veći deo rada i kada će znanje postati „društveno“, otelovljeno u onome što je nazvao „opštim intelektom“. Budući da počiva na profitima koje stvaraju radnici, kapitalizam ne može da preživi nivo tehnološkog napretka gde je potreba za radom iskorenjena. Sukob između privatne svojine i zajedničkog društvenog znanja, govorio je, dići će u vazduh temelje kapitalizma. To proročanstvo, tako očigledno relevantno za naše vreme robota i umreženog znanja, ležalo je nepročitano u arhivima do 60-ih godina prošlog veka.

***

U prvih 50 godina posle Marksove smrti (1883) njegove ideje su pretrpele tri reinterpretacije. Najpre je njegov saradnik Fridrih Engels pokušao da sistematizuje Marksove ideje u jednu teoriju, koja više nije obuhvatala samo istoriju već i fiziku, astronomiju i etnografiju. To je marksizam koji su učili čelnici ranih socijalističkih partija. Ali oni su dodali drugu reviziju tvrdeći da Marksove teorije pravdaju miran parlamentarni socijalizam, a ne revoluciju. Onda se od 1899. javio marksizam sukoba i klasne borbe, koji je moć ljudske volje i organizacioni polet uzdigao iznad pojmova istorijske nužnosti i nepromenjivih etapa razvoja.

To je marksizam koji su Trocki i Sedova učili u ruskim ilegalnim krugovima i on ih je odveo u Pariz kao emigrante 1902. Ukratko: Rusija može da postane demokratska zemlja samo pod vođstvom radničke klase; predstoji zadatak organizovanja radnika u partiju koja je jednako beskompromisna, tajna i hijerarhijski uređena kao i države kojima vladaju carevi i kajzeri koje ta partija želi da sruši. Njeno oružje biće masovni štrajkovi i barikade, a ne izbori i horska i planinarska društva.

U to vreme je marksizam već podrazumevao teoriju radničke klase dijametralno suprotnu Marksovoj. On je smatrao da su revolucije iz 1848. bile neuspele zato što kapitalizam još nije bio spreman da bude srušen, dok Lenjin 1902. smatra da nisu spremni radnici – i nikada neće biti ako ih elitna, ilegalna „avangardna partija“ ne natera da se pokrenu.

Lenjin je smatrao da je ukupna kvalifikovana radna snaga razvijenog sveta potkupljena profitima od imperijalizma, pa će na zapadu i u manje razvijenim zemljama revolucija biti zadatak nekvalifikovanih radnika. Negde od 1910. nacionalističke pobune i ratovi za zemlju u Meksiku, pa u Kini, Irskoj i na kraju u Rusiji kao da su potvrdili to predviđanje.

Trocki i Sedova su bar prisustvovali nastanku tog novog, revolucionarnog marksizma. Generacija Fride Kalo i Dunajevske nije znala za drugi.

Dunajevska je rođena u jevrejskoj porodici u današnjoj Ukrajini 1910, a emigrirala je sa roditeljima u Čikago 1922. Stupila je u Komunističku partiju sa 14 godina u vreme jednog školskog štrajka. Izašla je iz partije 4 godine kasnije pošto su je gurnuli niz stepenice zbog protivljenja isključenju Trockog iz Kominterne.

Trocki je učestvovao u revoluciji 1917. Doprineo je ukidanju radničke kontrole u fabrikama i suzbijanju opozicionih pokreta na levici. Tridesetih godina je zaključio da su fašizam i staljinizam „blizanci“ koji se razlikuju samo po svojim ekonomskim bazama.

Posao Dunajevske u prokazanom trockističkom pokretu bio je da iz kancelarije u Njujorku uređuje bilten na ruskom jeziku za distribuciju u Sovjetskom Savezu. Došla je u Meksiko 1937. da radi kao stenografkinja i prevoditeljka za Trockog – baš u vreme kada se velika čistka obrušila na njihovu ilegalnu mrežu.

Kalo se pridružila meksičkom komunističkom podmlatku 1928. kada je imala 21 godinu. „Ja sam komunističko biće“, napisaće kasnije. Za generaciju mladih intelektualaca koje je privlačio meksički komunizam, to stanje je podrazumevalo ne samo seksualne i umetničke eksperimente, već i interesovanje za starosedelačke kulture Meksika i oduševljenje seljačkim ratovima koje je vodio Emilijano Zapata.

Osobe na ovoj fotografiji imaju sledeće zajedničke pretpostavke: revolucije se obično događaju u zaostalim zemljama; one podrazumevaju gerilsko ratovanje, preotimanje zemlje i njeno deljenje seljacima i surovu represiju prema bogatašima; marksistička partija mora da se kloni konzervativizma zapadne radničke klase i da brani starosedeoce i rasno ugnjetene ljude; „revolucionarni subjekt“ je radnička klasa – uprkos tome što je zavedena na krivi put.

To su bili samopožrtvovani ljudi spremni na manipulacije i nasilje za postizanje višeg dobra. Ali svako od njih se na svoj način borio da sačuva marksizam s ljudskim licem: da se odupre organizovanom laganju, masovnim ubistvima i suzbijanju umetničkih sloboda u staljinizmu.

Tragično je koliko niko od njih, sem Dunajevske, nije shvatao u kojoj meri je marksizam u svom začetku bio humanističko učenje.

Marks je oštro kritikovao filozofiju i napisao da su „filozofi samo tumačili svet, a radi se o tome da se on promeni“. Ekonomsko-filozofski rukopisi napisani 1844. u Parizu, a objavljeni tek 1932. u Moskvi – pokazuju kako je on došao do tog zaključka: preko razmatranja filozofije prosvetiteljstva, koja je prožeta humanizmom, zasnovana na pojmu ljudske prirode i koja se može pratiti unazad do Aristotela, preko svetog Avgustina i Hegela.

Svrha ljudskih bića, kaže Marks 1844, jeste da se oslobode. Ljude ne porobljava samo kapitalizam ili bilo koji drugi oblik klasnog društva, već je problem u njihovoj društvenoj prirodi, koja ih primorava da rade u grupama i da sarađuju služeći se jezikom a ne samo instinktom.

Kada prave stvari ili otkrivaju nove ideje, ljudi teže da otelove svoj koncept „sopstva“ u novom predmetu ili ideji – taj proces Marks naziva otuđenje ili alijenacija. Mi dopuštamo da naši proizvodi, duhovni ili fizički, imaju moć nad nama, bilo u obliku religije ili praznoverja ili posredstvom fetišizovanja potrošne robe, ili tako što se pokoravamo rutinama i disciplinama koje smo sami stvorili. Da bi pobedilo otuđenje, čovečanstvo treba da se oslobodi svih hijerarhija i klasnih podela – što povlači ukidanje privatne svojine i države.

Rukopisi iz 1844. sadrže ideju koja je izgubljena u marksizmu: koncept komunizma kao „radikalnog humanizma“. Komunizam, kaže Marks, nije prosto ukidanje privatne svojine, već „naše prisvajanje ljudske suštine… potpuni povratak čoveka samome sebi kao društvenom (to jest ljudskom) biću“. Komunizam, kaže Marks, nije cilj ljudske istorije već prosto oblik u kojem će se društvo pojaviti posle 40.000 godina hijerarhijskog organizovanja. Istinski ciljevi ljudske istorije su sloboda i samoostvarenje pojedinca.

Kada su ovi rukopisi objavljeni 1932. sovjetski intelektualci su ih proglasili za grešku. Postupiti drukčije značilo bi priznati da cela materijalistička koncepcija istorije – klase, načini proizvodnje, tehnologija naspram ekonomije – treba da počiva na dubokom humanizmu s moralnim implikacijama.

Dunajevska je došla do ruske verzije Ekonomsko-filozofskih rukopisa 40-ih godina prošlog veka i provela gotovo punu deceniju nudeći svoj engleski prevod za štampanje; na kraju ga je sama objavila 50-ih godina.

Ona je shvatila da Ekonomsko-filozofski rukopisi dovode u pitanje sva prethodna tumačenja Marksa. Za sovjetske birokrate je suprotnost između Marksove ideje slobode i njihove sumorne, tlačiteljske stvarnosti bila očigledna. Zapadni marksizam, opsednut proučavanjem nepromenjivih struktura, bio je zatečen Marksom koji ne govori o bezličnim silama, već o jasnom i gotovo aristotelovskom pojmu ljudske prirode, autonomije i blagostanja. Da li je moguće, zapitala se Dunajevska, da sve katastrofe koje su snašle marksističku levicu proizlaze iz krutih teorija koje je propagirao Engels? Da li je moguće da surovost boljševičke tradicije, uvek pravdana ciljem radničke vlasti, nije opravdana kada se sameri sa ciljevima komunizma koje je zacrtao Marks? Da li je moguće da marksizam ipak nije odbacio filozofski humanizam prosvetiteljstva, već je zapravo njegov najpotpuniji izraz?

Dunajevska je na osnovu ovih zaključaka izvela nove praktične prioritete. Celokupna politika levice u budućnosti treba da bude zasnovana na iskustvu pojedinaca i njihovog traganja za slobodom. U Americi 50-ih godina to je značilo ne samo pridružiti se radničkoj borbi za kontrolu fabrika, već i zastupati feminizam, građanska prava crnih ljudi, starosedelaca – i podržavati borbu protiv imperijalizma na globalnom jugu. To je značilo pružiti bezrezervnu podršku pobunama protiv staljinizma u Nemačkoj (1953) i Mađarskoj (1956).

Kada je Marksov „Fragment o mašinama“ otkriven i objavljen krajem 60-ih godina 20. veka, Dunajevska je shvatila da je to deo slagalice koji je nedostajao. Tu nije bilo reči o ekonomskoj propasti kapitalizma usled smanjivanja profitne stope; bila je to teorija tehnološkog oslobođenja. Marks je predviđao kako će čovečanstvo, oslobođeno od rada napretkom automatizacije, koristiti slobodno vreme za „slobodan razvoj pojedinca“, a ne za nekakvu kolektivističku utopiju.

***

Frida Kalo je krenula drugačijim putem. Na njenoj poslednjoj slici vidimo je kako sedi ispred portreta Josifa Staljina. Kalo je imala ljubavnu aferu s Trockim, videla ga je ubijenog u njegovoj kući i u slikarstvu je praktikovala oblik nadrealizma koji je Trocki hvalio, a Moskva proglasila izopačenim. Zašto se onda divila čoveku koji je naručio ubistvo Trockog?

Poslednja slika Fride Kahlo: Autoportret sa Staljinom (1954), foto: NS

Umetnost Fride Kalo u stvari je počivala na marksističkom pojmu otuđenja. Nema sumnje da je za nju upravo svest pojedinca bila mesto na kome će se dogoditi oslobođenje; svojim slikama je istraživala otuđenje svog roda, seksualnosti, telesnih mana i etničke pripadnosti. Zbog hrabrog suočavanja sa patnjom i usamljenošću u svom slikarstvu, ona od 70-ih godina prošlog veka postaje svetica zaštitnica feminizma.

Ali ona sama je svoje najpoznatije slike smatrala nemarksističkim i antipolitičkim. Jednom ih je opisala kao „male i nevažne, sa uvek istim ličnim temama koje su zanimljive meni i nikom drugom“. Političkim je smatrala slike svog muža Dijega Rivere; pojam ličnog kao političkog bio je nepoznat njenoj generaciji.

Tokom hladnog rata, kada je svet bio podeljen na tabore, Kalo je izabrala isto što i mnogi drugi levičari: učlanila se u meksičku Komunističku partiju i odrekla se Trockog. Promenile su se i njene slike. Počela je da slika velike društvene alegorije, na primer Marksizam će isceliti bolesne (1954), u kojima nije bilo slojeva misticizma i metafora iz njenih ranijih dela. I to je bio svestan izbor. Godine 1952. Frida Kalo zapisuje u svom dnevniku: „Nikada nisam bila trockistkinja… vrlo dobro razumem materijalnu dijalektiku Marksa, Engelsa, Staljina i Mao Cea. Volim ih kao stubove novog komunističkog sveta.“

Politička putanja Fride Kalo pokazuje šta se događa marksizmu lišenom humanizma. Ona je morala da odvoji svoje umetničko bavljenje psihološkom traumom i seksualnom slobodom od ideolologije koju je shvatala kao „materijalnu dijalektiku“. Njena usredsređenost na nemoćno sopstvo, na lepotu ugnjetene osobe, na neizbežnu moć prirodnog sveta proistekli su iz iste one ideje koju je Marks iskazao 1844. godine. Ali ona to nije uspela da pomiri sa marksizmom iz moskovskih udžbenika.

***

Šta je ostalo od marksizma u našem dobu tehnološke euforije i ekološke pretnje? Nije ostao njegov klasni narativ: iako je globalna radna snaga dvostruko veća, radnici iz sveta u razvoju jednako su ograničeni u buržoaskom društvu kao i nekada njihovi beli, muški, nekvalifikovani drugovi u 20. veku. Radničko nezadovoljstvo će se nastaviti, ali kapitalizam se dosetio kako da radnike udalji od ideje revolucije.

To je tragedija samo ako niste čitali Ekonomsko-filozofske rukopise. Marks iz 1844. najpre je razvijao teoriju komunizma, a tek potom govorio o radničkoj ulozi u njegovom ostvarivanju. On je komunizam video ne kao krajnju tačku istorije već, kako je jednom poetično rekao, kao kraj praistorije. Marks iz ranih rukopisa smatra da uloga radnika u ostvarivanju komunizma počiva na njihovoj spremnosti da se samoobrazuju i stvaraju kooperativna društva – a ne na slepim automatima vođenim čisto materijalnim interesima.

Ranih 60-ih godina prošlog veka prokremaljski francuski sociolog Luj Altiser „rešio“ je problem Ekonomsko-filozofskih rukopisa tako što je izjavio da su oni nemarksistički. Oni sadrže, tvrdio je Altiser, „Marksa koji je najudaljeniji od Marksa“ – humanističkog filozofa koga je najbolje „opet zaboraviti“. Priznao je, ipak, da je njihovo objavljivanje „teorijski događaj“ – i da svi levičari osećaju njegove posledice.

Čim su Ekonomsko-filozofski rukopisi ugledali svetlost dana javila se dilema: ili marksizam govori o oslobađanju ljudskog pojedinca ili o bezličnim silama i strukturama koje se mogu proučavati, ali kojima se retko može umaći. Ili postoji „ljudska suština“, koju možemo ponovo da otkrijemo ukidanjem svojine i klase, ili smo vreće kostiju uslovljene svojim okruženjem i biologijom. Ili ljudi kroje istoriju, kao što je tvrdio Marks, ili su njene žrtve.

Tokom prethodnih 50 godina veliki deo akademskog mišljenja krenuo je antihumanističkim putem koji je popločao Altiser. Kao i većina drugih koji su prigrlili humanizam posle rata i genocida, Dunajevska je uživala poštovanje, ali su se prema njoj odnosili kao prema čudakinji.

Međutim, ona nam je pomogla da otkrijemo Marksa koji je relevantan za budućnost s kojom se suočavamo. Ako treba da branimo ljudska prava od autoritarnog populizma, treba ustanoviti pojam ljudskosti koju branimo – čak i ako insistiramo na ograničenju aktivnosti veštačke inteligencije.

Ako je Marks iz 1844. u pravu, ideali ljudskog oslobođenja i komunizma mogu da prežive atomizaciju klase čija je uloga bila da ih ostvari. Pobune iz 2011. su pokazale da danas velike mase ljudi imaju moć autonomnog delovanja, samoobrazovanja i saradnje kojoj se Marks divio kod pariske radničke klase iz 40-ih godina 19. veka.

Kao što je Dunajevska shvatila, poriv za slobodom ne proizlazi samo iz eksploatacije: on proizlazi i iz otuđenja, potiskivanja želje, poniženja koje doživljavaju ljudi pogođeni sistemskim rasizmom, seksizmom i ksenofobijom. Gde god je okrenut neljudskim prioritetima, kapitalizam pokreće pobunu – to se događa svuda oko nas. U ovom veku, kao što je Marks predvideo, automatizacija udružena s podruštvljavanjem znanja pružiće nam mogućnost da se oslobodimo od rada. To će, kao što je on rekao, potkopati kapitalizam. Ekonomski sistem koji ga bude zamenio moraće da bude oblikovan oko ciljeva koje je on zacrtao 1844: prestanka otuđenja i oslobađanja pojedinca.

Kada bih mogao da se obratim ljudima zamrznutim na ovoj fotografiji, najpre bih im čestitao na čudesnim životima ispunjenim otporom i patnjom, a onda bih im rekao: „Ta skrivena želja da marksizam bude humanistički, želja koju vi potiskujete, taj poriv ka individualnom oslobođenju – sve je to već kod Marksa i čeka da bude otkriveno. Zato slikajte šta hoćete, volite koga hoćete. Dođavola sa avangardnom partijom. Svako od nas je revolucionarni subjekat.“

New Statesman, 07.05.2018.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 17.05.2018.

The post Marks i humanizam appeared first on Peščanik.

Balvani

sreda, 16 maj 2018 by
Foto: Damir Romanov

Foto: Damir Romanov

Šta to znači kada Vučić kaže da je jedina prava prepreka na putu Srbije ka EU – Kosovo? Da li to, recimo, znači da je Srbija u svemu ostalom ispunila uslove za članstvo u EU (ispunjavanje uslova je, inače, daleko precizniji opis pridruživanja od nejasne metafore kretanja po putu), ali se to iz EU-a ne vidi zbog Kosova? Ili – sve drugo je zapravo nebitno i za nas i za EU, izuzev samog Kosova pa je zato Kosovo jedina takozvana prepreka na takozvanom putu? Ni jedno ni drugo očigledno nije tačno, a neko treće smisleno značenje iz dvostruke metafore puta i prepreke nije lako izvući, iz čega bi se onda, opet, moglo zaključiti da Vučić izgovara besmislice – i o EU, i o Kosovu, i inače.

Iako tačan, bio bi to brzoplet zaključak. Iz metafora Kosova kao prepreke i pridruživanja EU kao puta može se zaključiti još ponešto. Prvo, u domaćoj političkoj tradiciji nešto više od dve i po decenije jasno se izdvaja struja kojoj nisu strane – da to tako kažemo – prepreke na putu kao instrumenti politike. Toj struji nedvosmisleno pripadaju stari radikali, kao i novi s Vučićem na čelu. Nazovimo je „balvan strujom“. Podsetimo se, nekada, na početku devedesetih, prepreke su se nazivale i barikadama, a sastojale su se mahom od balvana. Balvani na putu slali su jasnu političku poruku da oko spornih pitanja nema dogovora te da će se ta pitanja rešavati silom, to jest primenom prava jačeg.

Sećamo se i kako se sve završilo – epohalnim moralnim i vojnim porazima. Kada neko danas vidi Kosovo kao prepreku na putu, to dakle možemo tumačiti i preko analogije s devedesetima, tim pre što postoji jasan kontinuitet između ondašnjih i današnjih aktera s preprekama, koliko god se oni trudili da nas uvere u suprotno. Ti, jedni te isti akteri politiku i dogovaranje shvataju kao lukavo, a ako tako ne ide, onda nasilno nametanje i ispunjavanje vlastitih želja i potreba bez obzira na želje i potrebe drugih, a pogotovo bez obzira na jednaka prava koja bi morali uživati i jedni i drugi i koja bi morala biti obavezujuća i za jedne i za druge.

Drugim rečima, i dalje je kod njih na delu shvatanje politike kao realizacije prava jačeg. Jedino što ovaj put Vučić i njegovi poslušnici ne vide sebe kao jače, a sitna lukavstva i trikovi im izgleda više ne prolaze. Ako su nekada oni postavljali prepreke, to jest barikade i balvane po putevima nekadašnje zajedničke države, uvereni da će silom uzeti ono što im ne pripada, danas se žale što je tobože neko drugi njima postavio prepreku i hoće da im uzme ono za šta oni pogrešno veruju da je isključivo njihovo. Tvrdoglavo nepristajanje na politiku kao dogovaranje uz poštovanje jednakih i obavezujućih prava za sve, te strasna privrženost pravu jačeg – konstanta je u poimanju sveta „balvan struje“ domaće politike.

Prave politike tu zapravo onda i nema. Postoje samo pobednici i poraženi. Ovo stoji iza upotrebe reči „prepreka“: pošto se ne može dobiti ono za šta se neopravdano veruje da pripada isključivo nama, potencijalni dogovor unapred se predstavlja kao poraz i time u stvari odbacuje ili preventivno delegitimiše. Što nas dalje vodi ka drugom smislu metafora puta i prepreke: videti Kosovo kao prepreku na putu znači osloboditi sebe od odgovornosti za to što je Kosovo problem. A Kosovo je problem jer smo ga „mi“ („mi“ ovde stoji za članove političke zajednice koja sebe naziva Srbijom; kažem „mi“ jer se ova politika vodi sa „našim“ pristankom i stoga u „naše“ ime; pod pristankom ovde podrazumevam i nedovoljno snažan otpor) takvim napravili.

To nije prepreka koju je neko postavio pred „nas“ na putu do cilja kome navodno težimo. „Mi“ smo postavili tu prepreku, sasvim u skladu s balvanima iz devedesetih, jer do cilja – pristojnog, civilizovanog društva – u stvari ne želimo ni da stignemo. Sve to znači da su metafore puta i prepreke nešto poput sitnih lukavosti (podmuklosti bi bila prava reč) kojima se hoće zavarati druga strana (ko god da se na njoj nalazi – Albanci ili EU, svejedno je) – dakle, verbalni balvani na putu.

Peščanik.net, 16.05.2018.

The post Balvani appeared first on Peščanik.

Tramp i Iranski sporazum

utorak, 15 maj 2018 by
Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Prošle nedelje Donald Tramp je povukao jedan od najopasnijih poteza od kada je postao predsednik SAD-a: izašao je iz Zajedničkog sveobuhvatnog plana akcije (JCPOA), poznatog i kao Iranski nuklerani sporazum. Tom odlukom je poništio višegodišnji teški rad naših diplomata, koji su uspeli da ustanove izuzetno strog skup ograničenja i inspekcija kao garanciju da Iran neće napraviti nuklearno oružje. Istovremeno, Tramp je zalupio vrata pred ranije izglednom mogućnošću detanta između Irana i SAD-a.

Važno je razumeti da JCPOA nije samo sporazum između SAD-a i Irana. To je sporazum sklopljen i s našim partnerima iz grupe P5+1 – Velikom Britanijom, Francuskom, Kinom, Rusijom i Nemačkom. A podržao ga je i Saveta bezbednosti UN-a. Trampovo povlačenje dodatno pojačava napetosti u odnosima s našim najvažnijim demokratskim saveznicama Francuskom, Velikom Britanijom i Nemačkom. Te zemlje i dalje podržavaju sporazum i uporno ponavljaju da je on u najboljem interesu za njihovu sopstvenu nacionalnu bezbednost.

Tramp je takođe odbacio i savete svojih bezbednosnih zvaničnika – generala Džozefa Danforda i ministra odbrane Džejmsa Matisa. Njih dvojica su više puta ponovili da je ugovor u nacionalnom interesu SAD-a. Mnogi profesionalci širom sveta iz oblasti ograničenja nukleranog naoružanja i nacionalne bezbednosti slažu se sa ovom procenom. Kao i u slučaju klimatskih promena i povlačenja iz Pariskog klimatskog sporazuma, Tramp je izabrao da ignoriše stručni konsenzus i svrstao se uz jednu malu ideološku frakciju. Posledice te odluke će biti katastrofalne po globalnu bezbednost.

Izlazak iz JCPOA ozbiljno šteti i američkoj sposobnosti da dogovori buduće sporazume o zaustavljanju širenja nuklearnog naoružanja, recimo sa Severnom Korejom. Zašto bi bilo koja zemlja potpisala jedan takav sporazum sa SAD-om i pristala na ozbiljne ustupke koji se od nje time zahtevaju, ako smatra da nepromišljeni američki predsednik može za par godina da odbaci sporazum?

Da se razumemo, nema sumnje da je iranski režim uključen u mnogo toga lošeg – podržava Asada u ratu protiv sirijskog naroda, kao i nasilne ekstremističke grupe poput Hezbolaha u Libanu i Hamasa u Palestini, a krši i ljudska prava u samom Iranu. Međutim, ako smo iskreno zabrinuti zbog tih iranskih politika, a ja jesam, izlazak iz nuklearnog sporazuma je najgori mogući potez. Posle toga biće mnogo teže suočiti se sa svim ovim problemima. Nažalost, kada je Tramp objavio svoju odluku nismo od njega čuli nikakavu strategiju, već samo uobičajeno hvalisanje.

Samohvalisanje, kao i ponižavanje Irana nisu put u bolju budućnost. Moramo razgovarati sa iranskom vladom ne bismo li uspostavili bolji odnos sa iranskim narodom te oblikovali konstruktivniju ulogu koju bi Iran mogao igrati u regionu. Trampov pristup sve to otežava. On je već ojačao tvrdolinijaše unutar iranskog režima, koji se ionako osećaju udobnije kada je Amerika neprijateljski nastrojena prema Iranu, nego kada se ponaša razumno i miroljubivo.

Posle 17 godina rata u Avganistanu i 15 godina rata u Iraku američki građani ne žele da budu umešani u još jedan rat bez kraja na Bliskom istoku. Oni ne žele da budu uvučeni u regionalni sukob između Sunita i Šiita, Saudijske Arabije i Irana. Ali strahujem da će upravo to biti ishod Trampove politike. Svakoga ko je sklon da odmahne rukom na ove strahove podsetio bih da je Trampov novopostavljeni savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton pre par godina napisao članak pod naslovom „Da bismo sprečili iransku bombu, moramo bombardovati Iran“. Utisak je da izlaskom iz nuklearnog ugovora i obelodanjivanjem namere da pojača konflikt, Tramp i njegova administracija pripremaju izgovor da učine upravo to.

Treba se podsetiti da put ka ratu u Iraku nije počeo iznenada 2003. Taj rat se pripremao mnogo godina, odlukama koje su u trenutku kada su donete izgledale relativno nevažno, ali koje su na kraju dovele do najgore spoljnopolitičke brljotine u istoriji naše zemlje. Rat u Iraku je imao ogromne posledice koje nismo predvideli i sa kojima još uvek nismo uspeli da izađemo na kraj, niti ćemo to uskoro uspeti. Zapravo, jedna od tih neočekivanih posledica bilo je i osnaživanje uticaja Irana u Iraku i na drugim mestima širom regiona.

Naivno je misliti da probleme koje smo izazvali upravo nepromišljenom upotrebom sile možemo rešiti na isti način. Međutim, Trampov ratoborni prošlonedeljni govor jasno je usmerio američku politiku ka istom onom cilju koji je ležao u osnovi rata u Iraku – promeni režima. Pravo američko vođstvo i prava američka moć ne ogledaju se u našoj sposobnosti da dižemo stvari u vazduh, već u sposobnosti da povežemo sukobljene strane, izgradimo međunarodni konsenzus oko zajedničkih problema i zatim mobilišemo taj konsenzus da se ti problemi i reše. To je ono što smo učinili kada smo potpisali JCPOA. Nažalost, predsednik Tramp je sada izabrao da povede našu zemlju drugim, znatno opasnijim putem.

The Guardian, 14.05.2018.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 15.05.2018.

The post Tramp i Iranski sporazum appeared first on Peščanik.

Foto: Ne da(vi)mo Beograd

Investitorski urbanizam je koncept koji interese investitora, odnosno njihovu zaradu, stavlja u centar odlučivanja o pravcima urbanističkog planiranja i razvoja grada, uprkos i često protivno potrebama njegovih građana. Novi Beograd je zbog velike tražnje i cene stambenog i poslovnog prostora, zbog velikog broja još „neiskorišćenih“ parcela, zelenih površina i javnih i zajedničkih prostora, kao i specifične gradnje otvorenih blokova koja je ove slobodne prostore sačuvala, mesto na kome možda najbolje možemo videti kako izgleda investitorski urbanizam na delu.

Sveopšta betonizacija Novog Beograd i invazija nove komercijalne gradnje za posledicu ima enorman pritisak na postojeću infrastrukturu koja ne može da odgovori ni sadašnjim potrebama stanovnika ove opštine. Nove zgrade dolaze velikom brzinom i zauvek menjaju kvalitet života građana. Popunjavanje prostora ne samo da vodi novim opterećenjima za naše saobraćajnice, javni prevoz, vrtiće, škole ili domove zdravlja, već nam i zauvek oduzima mogućnost izgradnje nekih javnih sadržaja na njima u budućnosti. Velikom brzinom ostajemo bez poljana, igrališta, obala, šetališta, zelenila, javnih prostora, a umesto njih ne dobijamo ono što nam treba, već ono što će nam dodatno onemogućiti korišćenje javnih dobara ili nam ih nepovratno oduzeti.

Primer benzinske stanice u bloku 45 koja je čak peta u ulici Jurija Gagarina na manje od dva kilometara jasno govori kakva budućnost nas očekuje. U šezdesetim blokovima skoro potpuno je popunjen pojas oko Jurija Gagarina, nove poslovne zgrade niču na potezu oko Milutina Milankovića ili oko Airport cityja, u blokovima 70a ili 44 na udaru su velike zelene površine i generalno gde god je na mapi Novog Beograda i najmanje zelenila, postoji namera vlasti da to popuni. Ni zaštićene oblasti poput Savskog nasipa ili obala reka nisu sigurne. Na nasipu se toleriše preko 200 nelegalnih objekata koji ugrožavaju odbranu od poplava i vodoizvorišta. Nedavno je u Zemunu prodat deo obale sa mogućnošću izgradnje višespratnih objekata, a sve priobalno zemljište je misteriozno postalo građevinsko. Izgleda da su i obale i reke na prodaju.

Interes investitora za zaradu ne bi trebalo da bude ostvaren tako što će ugroziti potrebe građana. Vlast bi morala da bude ta koja u skladu sa zakonima čuva javni interes. Ali ona sve češće otvoreno staje na stranu investitora, omogućavajući im da grade često uprkos očiglednoj povredi procedura i zakona, što omogućava i dodatno iskorišćenje i popunjavanje fizičkog prostora, ali i ostvarivanje dodatnog profita za njima bliske osobe.

Sistemsko protivljenje ovakvim projektima i planovima ograničeno je na učešće u javnim raspravama koje su samo simuliranje učešća građana i ne ostavljaju prostora da se na namere vlasti utiče, a sprovođenje ove politike uprkos nezadovoljstvu građana vlasti pravdaju pobedom na izborima.

Građani su u najvećoj meri neobavešteni o planovima grada čak i za svoje najuže okruženje, a takođe i nesvesni šire slike i štetnosti ovakvog planiranja i razvoja grada za profit investitora. Vlastima veoma odgovara da građani ostanu neobavešteni i pasivni. Posledice, iako lako predvidive i logične, građani osete uglavnom kada je već kasno za reakciju i kada je gradnja već počela.

Lokalni otpori negde su uspeli da privremeno odvrate vlasti od uzurpiranja javnih prostora kao u blokovima 44 ili 70a, ali negde su bahati nasilnici na vlasti potpuno zanemarili protivljenje građana pa je tako ipak izgrađena benzinska stanica u bloku 45. Uprkos tome što nema upotrebnu dozvolu ta stanica počela je da radi. Slično je i u bloku 9a gde počinje gradnja na poljani, odnosno rušenje jednog od najstarijih objekata na Novom Beogradu, bivše upravne zgrade fabrike aviona Ikarus.

Ipak, brojni protesti koje su građani organizovali zbog specifičnih pitanja i problema koji su im istovareni u dvorište i pod prozore u prošlih godinu dana imali su ključnu ulogu u kakvom-takvom podizanju svesti i senzibilisanju javnosti za to da imamo pravo da odlučujemo u kakvom gradu želimo da živimo, a ne da nam se ovi procesi prikazuju kao jedino mogući i prirodni. Bitno je da razumemo da to nisu izolovani problemi pojedinih blokova i krajeva već da su svi delovi grada na udaru. Mi ne branimo samo pravo da se pitamo šta će se dešavati u našem dvorištu, već hoćemo da učestvujemo u svim pitanjima planiranja grada.

Zbog toga protesti i akcije koje su građani u poslednjih godinu dana organizovali bez obzira na to da li su se završili uspešno ili ne, od ključnog su značaja za ukazivanje na „investitorske“ trendove, podizanje svesti, informisanje građana, razvijanje solidarnosti i upozoravanje kakva nas budućnost čeka ako se ne organizujemo da je osujetimo.

Autor je član inicijative Ne da(vi)mo Beograd

Peščanik.net, 12.05.2018.

The post Investitorski urbanizam na delu: betonizacija Novog Beograda appeared first on Peščanik.

Zašto je važan 9. maj?

četvrtak, 10 maj 2018 by
Foto: Konstantin Novaković

Foto: Konstantin Novaković

Dana 9. maja 1945. fašističke falange, koje su opustošile dobar deo planete do tog datuma, konačno su poražene. Do sloma vojne moći fašističkih država i njihovih satelita i saradnika bilo je potrebno da prođe gotovo šest godina tokom kojih je živote izgubilo više desetina miliona ljudi (procene se kreću od 50 do 80 miliona ukupnih žrtava, a neke procene su čak i veće). Iako je rat na jugoslovenskom bojištu nastavljen i posle 9. maja, ovaj datum nam je ipak važan zbog svog univerzalnog odjeka. Naše lokalne specifičnosti na globalnom nivou nisu bile od većeg uticaja, premda su rečito svedočile o dubini sukoba unutar jugoslovenskog društva.

S druge strane, ni sam 9. maj nije tako univerzalan kako se često pretpostavlja, a još manje je lišen kontroverzi. Naime, 8. maja 1945. snage Trećeg rajha potpisale su kapitulaciju pred mešovitom sovjetsko-savezničkom vojnom delegacijom u Berlinu. Iako je prethodnog dana u Remsu potpisana kapitulacija nemačkih trupa na zapadnom frontu, pojedine jedinice na istoku su nastavile da pružaju otpor. Za SSSR bilo je neprihvatljivo što je kapitulaciju nemačkih snaga u Remsu primila saveznička vojna delegacija u kojoj je SSSR bio zastupljen sa nižerangiranim oficirom, koji nije ni imao ovlašćenje da bude tu. Zato je naknadno bilo upriličeno potpisivanje u Berlinu.

I događaj u Remsu i potonja kapitulacija potpisana u Berlinu svedoče o rivalstvu među pobednicima. Ne treba posebno naglašavati koliko je sam čin kapitulacije bio značajan, najpre kao završetak krvoprolića, a potom i u simboličnom smislu: čitava stvar postala je i pitanje prestiža. Štaviše, za SSSR je bilo osobito važno da se dan pobede obeležava 9. maja, a ne 8, zbog vremenske razlike između Berlina i Moskve: kapitulacija je potpisana u Berlinu 8. maja, u trenutku kada je u Moskvi već bio 9. maj. Sa stanovišta SSSR-a kapitulacija je morala biti potpisana u središtu fašističke agresije – Berlinu, ali se trenutak njenog stupanja na snagu morao računati prema vremenu u središtu pobede – Moskvi.

Sve navedeno uticalo je na to da 9. maj ne bude u hladnoratovskoj epohi naročito uvažavan na svim pobedničkim stranama. Tek je posle sloma socijalizma, u srazmerno kratkom periodu u kom odnosi Zapada i Moskve nisu bili zategnuti kao u prethodnom periodu ili kao što je to danas, 9. maj doživeo svojevrsnu reafirmaciju. Obeležavanju Dana pobede u Moskvi 2005. prisustvovale su visoke delegacije iz velikog broja zemalja, uključujući i SAD, Veliku Britaniju, te Nemačku, koje su predstavljali najviši zvaničnici. Univerzalni značaj 9. maja, koji je nesporan kao istorijska činjenica, tada je u izvesnom smislu i formalno priznat. Međutim, sa zahlađenjem odnosa Zapada i Moskve, sa zanemarivanjem antifašističkog nasleđa u Evropi, sa svojevrsnom monopolizacijom pobede nad fašizmom od strane savremene Rusije (što mnogo više dolazi iz antizapadnjačkih resantimana ruske politike nego što ima ikakve veze sa antifašizmom) – Dan pobede koji se obeležava 9. maja sve je udaljeniji od svoje suštine koju bi inače trebalo da odražava.

Zbog toga je danas, ponovo, potrebno podsećati da je na taj dan, zahvaljujući isključivo zajedničkom naporu svih članova antihitlerovske koalicije, okončano u dotadašnjoj istoriji najveće krvoproliće, čiji je bitan pokretač bilo rasističko divljaštvo i ništa manje divljački nacionalizam, koji su svoj koncentrovani izraz našli u Holokaustu, kao i u čitavom nizu bestijalnih zločina proisteklih iz nacionalizma. Ne sme se, radi današnjih dnevnopolitičkih motiva ili zbog putinovštine u Rusiji, koja na odvratan način zloupotrebljava antifašističko sovjetsko nasleđe, zanemariti opštepoznata činjenica da je Sovjetski Savez podneo najveće žrtve u Drugom svetskom ratu, dajući zaista odlučujući doprinos pobedi. U tom smislu su prezira dostojne neke savremene tendencije, prisutne u političkim i intelektualnim krugovima na Zapadu i među kritičarima savremene ruske politike, koje ovu činjenicu olako zanemaruju i bagatelišu kao nešto efemerno i usputno. Neprihvatljivo je, kako čine mnogi rusofili i putinofili, i taj odlučujući doprinos tadašnjeg SSSR-a svoditi na Rusiju, kada je dobro poznato da su u tom pobedničkom naporu i žrtvovanju učestvovali svi narodi tadašnjeg SSSR-a.

Ima smisla obeležavati 9. maj kao Dan pobede jer je baš tog datuma pred najvišom delegacijom koju su činili oficiri svih pobedničkih sila glavnokomandujući ostataka nemačke zločinačke armade potpisao kapitulaciju. Tako je okončan svetski rat na najvećem delu teritorije na kojoj je vođen. Pored toga, proslavljanjem baš 9. maja odaje se pošta upravo ogromnoj žrtvi i doprinosu Crvene armije. Zanemarujući nanose političkih nesuglasica koje su tinjale u antihitlerovskoj koaliciji i tokom rata, te ističući u prvi plan sadržaje bitne za jednu važnu temu kolektivnog sećanja kao što je pobeda nad fašizmom, čini se da je obeležavanje upravo tog datuma kao Dana pobede, uz jednu ponešto komplikovanu kontekstualizaciju, ako ne jedini mogući, onda svakako najpravičniji izbor.

Peščanik.net, 10.05.2018.

The post Zašto je važan 9. maj? appeared first on Peščanik.

Srpska porodica Adams

sreda, 09 maj 2018 by
Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Dok je bio predsednik države, Tomislav Nikolić nije štedeo ordenje. Malo je gostiju koji su uspeli da izbegnu njegovu napadnu milost: tri poljupca po tri puta, i parče metaloida sa lentom. Kovnica novca i drugih metala uvela je treću smenu za njegove posebne potrebe. Priča se da nije odlikovao samo goste, nego i pakovao da ponesu u svoje egzotične krajeve: „Na, izvoli, lebarnik ti lebov, evo šiše tomovače i pet–šes’ medalja pride sa pribadačama, za da podeliš po familiji!“

Ma koliko grčevito se trudio da odbaci svoju lumpenproletersku prošlost, i zaboravi nepismene godine koje su mu pojeli pokojnici, tek je u naslednicima dobio penzionerski malograđanski obol. On je primer kako se u Srbiji uspeh može postići zlim trošenjem male pameti, ali tek je posle pada u senku svog histeričnog političkog sina ili pastorka, svejedno, postigao da njegov biološki sin učini ono što on ipak nije stigao: da odlikuje Dragicu Nikolić. Tačnije, njenu mračnu fondaciju, koja je od nekadašnje prve dame neodvojiva. Rekoh mračnu, pošto se u vezi sa tom misterijom ne znaju bar dve stvari: Ko je davao pare? Gde su pare koje nisu otišle nigde?

Prizor u kome sin odlikuje majku ne može se videti ni u staleškim državama, ni u verzijama privatnih, dinastičkih vladavina. Ne može se videti nigde gde umesto slavljenog prostaštva, vladaju stil, dobro građansko vaspitanje i osećanje za meru.

Gospođa Nikolić je postigla da joj suprug postane predsednik države, a sin gradonačelnik Kragujevca. To je više od vrhunca za familiju mediokriteta, koji ni po čemu nisu bili dostojni onoga što su dobili. Ali, svakako bi hteli još. Da li je to običan, primitivni, provincijalni nepotizam, ili nešto mnogo gore, deo haotičnog sistema vladavine, na primer.

Nikolići su ekstremno bogati, i mogu sebe da smatraju višom klasom. Možda čak visokom. Nikolići visoka klasa? Da, tako je to u Srbiji. Njihov imetak je tajna, kao što je tajna kako su sve to postigli. Kako su sticali? Da li je to samo politika, ono što se iz njenih pogodnosti može izmusti, trgovina uticajem ili korupcijska distribucija moći. Naravno, dok je moć postojala. Za svog priprostog podanika iz Kragujevca, Šešalj je rekao: „Toma je u Beograd došao sa jednom rasklimatanom zastavom 128. A sada je jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji!“

Nikolić se uzdizao čitajući Šešeljeva sabrana dela. Nikada nije stigao da ih pročita. To niko nije postigao. U ovom času, pred dnevnom slikom svog mahnitog učitelja, Nikolić se doima kao prevejani gedžovan maskiran u gospodina. Ali to je samo privid. Kao što je zabluda da je Vučić ipak raskrstio sa njima i ostavlja ih da se zlopate, svaki sa svojim sudnjim mukama.

U stvari, tu nikakvih unutrašnjim mučenja, niti rasprava sa savešću nema. Svi su oni uvereni da rade prave stvari: Šešelj da nije završio svoju pogromašku misiju smrtonosnog klovna, Nikolić da mu pripada sve ono što još nije dobio. Vučić, da je njegovo sumorno kumstvo ipak neuništivo, i da je on mladi don, gospodar svoje užasne prošlosti – čuvar zajedničkog mraka. Samo je na njemu da spreči da neko neoprezan ne upali svetlo i prikaže ruglo na vrhuncu raspadanja.

Vučić rado neguje sve privide o tome da se izvukao iz radikalske ludačke košulje, i da može slobodno da poleti, ne obazirući se na ono što ga je stvorilo, ali pomno čuvajući svoje tvorce. Bez njih, on bi bio ubogi sirotan, jadnik lišen korena i sećanja. On ne može niti želi da se otrese sebe iz vremena u kome je bio ono što zaista jeste i sada. U suštini, to je nerazdvojna sijamska trojka, sa zavezanim crevima i drugim zajedničkim organima, i sa istovetnim umom, koji je konačno zaliven betonom.

Vučić je pustio Tomu da radi poslove koji nikome nisu potrebni, zabranio istragu o putevima inficiranog novca prema Dragičnom fondu. Dozvolio mu da uzurpira državnu vilu, da dosađuje Kinezima sa budalastim predlozima o rečnom prokopu Beograd-Solun. Dopustio je mlađem Nikoliću da devastira čitav jedan grad, i pretvori ga u onu vrstu provincije koja je u vrhove vlasti izbacila upravo ćaleta Tomu, mastera lopate.

Bez reči je posmatrao Šešeljeva orgijanja i nove zločinačke pretnje, pokazujući da ima razmevanja za sve što on govori, ali mu se ipak neće pridružiti. Neće odmah. Samo će delegirati Nebojšu iz Beograda, da blokira stvar. I Nebojša je blokirao, ali je Šešelj ipak junak svog nauma: navukao je čitave kordone na svoju golemu mešinu, odigravši savršeno rđavo smišljenu zabludu: da je režim protiv njega.

Naravno da nije, jer je vojvoda deo vlasti, onaj važni šraf koji pomno podmazuje mehanizam za očuvanje neotklonjive zle ćudi. Da, to smo mi, srpski radikali! Ili naprednjaci, sasvim svejedno.

Lebdeći iznad stvarnosti, ostavljajući svoje političke pretke da budalasaju po Srbiji i čuvaju mu vlast pošto se svima čine još gorim od njega – predsednik SNS-a je malo u Istanbulu, malo u Moskvi. Priča se da je skoknuo i do Rima, gde se bez telohranitelja, kako kaže, sreo sa ekstremnim hrvatskim navijačima. A oni su mu, prema ličnom svedočenju rekli: „Svaka ti čast, imaš petlju veću nego svi drugi ovamo!“

Šta nam ostaje, nego da slavimo hrabrost naprednjačkog predsednika, ako je već on prvi počeo da je slavi. Kad se vrati, čekaju ga Sarapa i Marić, da im se ispoveda, ispriča kome je šta rekao, koga je molio a kome odbrusio, drže li ga još nesanica nejelica i grčevi. I da svima pokaže tu huligansku petlju, ako mu je zaista veća od svih drugih petlji u susjedstvu.

Peščanik.net, 09.05.2018.

The post Srpska porodica Adams appeared first on Peščanik.

Ustavno sparingovanje

četvrtak, 03 maj 2018 by
Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Ministarka pravde Nela Kuburović je tokom prošle nedelje obznanila da nije čula tako glasne zamerke na revidirani tekst amandmana na Ustav u oblasti pravosuđa. Podsetimo, ministarstvo pravde uputilo je Venecijanskoj komisiji Nacrt amandmana na Ustav i to pošto je neznatno revidiralo prethodni Radni tekst ustavnih amandamana. Kako su reakcije nakon objavljivanja revidiranog teksta bile naizgled manje burne nego posle objavljivanja Radnog teksta, ministarka je zaključila da su primedbe „utihnule“, da je to zato što „predlog poštuje sve evropske standarde“ i zato što je „veći broj primedbi iz javne rasprave usvojen“.

Međutim, stvarnost je – kako smo i navikli – sasvim drugačija. Prvo treba ukazati na taktiku iscrpljivanja kojom se ministarstvo pravde služi. Takozvani postupak promene Ustava je u svojoj petoj godini i to prema konzervativnijim procenama, računajući od osnivanja Radne grupe za izradu analize ustavnog okvira u novembru 2013. godine (stvarna agonija promene Ustava Srbije traje praktično od 2006, odnosno usvajanja Ustava koji je na snazi). Tokom ovog perioda, koji je kulminirao objavljivanjem Radnog teksta amandmana u januaru i Nacrta ustavnih amandmana u aprilu ove godine, stručna javnost uporno i saglasno upućuje iste sugestije i primedbe. One se podudaraju i sa primedbama koje dolaze sa međunarodnog nivoa i svode se na to da je potrebno uspostaviti podelu vlasti i omogućiti da se zakonodavna i izvršna vlast ne mešaju u rad pravosudnih organa. Odnosno, potrebno je uspostaviti sistem izbora sudija i tužilaca koji isključuje odlučivanje zakonodavne, izvršne vlasti i političkih stranaka o predlaganju i izboru na pravosudnu funkciju; potrebno je omogućiti samostalan i nezavisan rad najviših pravosudnih organa (Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca); ukinuti političke pritiske na sudije i tužioce u konkretnim predmetima. Ovo je ujedno i okosnica postupka evropskih integracija u koji je Srbija, makar deklarativno, dobrano zagazila.

S druge strane ovog postupka imamo ministarstvo pravde koje se, uz fascinantnu istrajnost, ponaša kao učenik koji ne odgovara na postavljeno pitanje, već priča ono što mu odgovara – ne bi li ispunio neprijatnu tišinu. U našem slučaju, umesto na pitanje o uspostavljanju nezavisnosti pravosuđa i podeli vlasti, ministarstvo odgovara na pitanja o pooštravanju disciplinske odgovornosti sudija i tužilaca, njihovoj nestručnosti, potrebi za unapređivanjem mehanizama za razrešenje zbog nezakonitog rada, itd. Paralelno sa tako promašenom temom, ministarstvo od stručne javnosti iznova zahteva nove sugestije i primedbe – usmene, pa pisane; čas u ovoj, čas u onoj formi. U poslednjih godinu dana su se posebno množili okrugli stolovi koje su predstavnici ministarstva nazivali javnom raspravom, a na kojima su vređali i ignorisali sagovornike. Sve se završava time da primedbe nisu razmatrane, da nisu smatrane važnim i da su služile isključivo tome da se protivnik iscrpi (i možda da simuliraju razmenu mišljenja). Ako postoji neko smetlište nepročitanih i neshvaćenih pravnih primedbi, onda na njimu sigurno leže one o promeni Ustava koje su uputile sudije, tužioci, advokati i uopšte pravnici Srbije. Na to smetlište su ih bacili Vlada i ministarstvo pravde, u svim svojim mandatima.

U opisanim okolnostima bile su sasvim predvidive dve stvari – da će oni koji upućuju primedbe konačno shvatiti da je besmisleno da po ko zna koji put pišu i govore isto, te da će ono malo medija koji o tim primedbama smeju profesionalno da izveštavaju prestati da zovu sagovornike koji iznova mogu da konstatuju da ministarstvo pravde podriva podelu vlasti i nezavisnost pravosuđa, da nikoga ne sluša i radi po svom. O tome da Srbiju očekuje oktroisani Ustav, nametnut samo voljom vladara, već je bilo reči na Peščaniku.

Dakle, to što ministarka po objavljivanju Nacrta amandmana nije čula tako glasne zamerke, nikako ne znači da je Nacrt ustavnih amandmana prihvatljiv. To samo znači da je višegodišnja taktika iscrpljivanja dala rezultate.

Osvrnimo se sada i na tekst Nacrta amandmana za koji ministarka tvrdi da uvažava veći broj prethodno upućenih primedbi. Tačnost ministarkine izjave najbolje možemo proveriti jednostavnom vežbom – poređenjem važećeg Ustava i mišljenja Venecijanske komisije o tom Ustavu iz 2007. godine, te Radnog teksta amandmana i Nacrta amandmana koji je nedavno poslat Venecijanskoj komisiji na ocenu. Slede dve ilustracije koje dovoljno govore o prihvatljivosti Nacrta u celini.

Izbor sudija i sudskog saveta

Važeći Ustav Srbije omogućava da Narodna skupština bira sudije na prvi (trogodišnji) mandat, a da izbor na trajnu sudijsku funkciju vrši Visoki savet sudstva. Takođe, predsednike sudova i predsednika Vrhovnog kasacionog suda bira Narodna skupština, koja ima i presudni uticaj na sastav Visokog saveta sudstva – Narodna skupština u Visoki savet delegira svih 11 članova (ministra za pravosuđe, predsednika skupštinskog odbora za pravosuđe, predsednika Vrhovnog kasacionog suda, 6 članova iz redova sudija i po jednog iz redova advokata i profesora).

Ovo rešenje je kritikovala Venecijanska komisija u mišljenju o Ustavu Srbije iz 2007, gde je zaključila da „uključivanje Skupštine u izbor sudija vodi politizaciji“ i da bi izbor sudija morao biti zasnovan „na objektivnim kriterijumima i pravednim sistemima odabira, a ne na političkim razmatranjima“, posebno imajući u vidu „da su odluke predstavničkog tela diskrecione prirode“.1 Kritikovan je pristup prema kome predstavnike pravnika različitih profila u savetu – sudije, advokate i profesore – ne biraju njihove kolege već upravo Skupština. Zbog toga je predloženo da izbor sudija ubuduće vrši nezavisno pravosudno telo, izmenjenog sastava. Sastav Visokog saveta sudstva Komisija je ocenila kao „manjkav“ i „samo prividno pluralistički jer sve njegove članove posredno ili neposredno bira Narodna skupština“. Začarani krug predlaganja sudija za izbor na prvi mandat i zatim njihov izbor u trajni mandat od strane tako politički kontrolisanog tela komisija je definisala kao „recept za politizaciju pravosuđa“.2

Prvi, Radni tekst ustavnih amandmana je izbor sudija izmestio u pravosudni organ – Visoki savet sudstva, po preporuci. Međutim, brojne kritike su upućene na sastav predloženog saveta u kome polovinu čine tzv. istaknuti pravnici koje bira Narodna skupština, dok drugu polovinu čine sudije koje biraju njihove kolege. Posebna meta kritika je bila zabrana izbora sudije za predsednika saveta kao i posedovanje duplog, odnosno odlučujućeg glasa predsednika u slučaju nerešenog glasanja (5:5). Time uloga Narodne skupštine u radu Visokog saveta nije svedena na deklarativnu, već je ostala suštinska. Takođe, istaknuti pravnici izabrani od vladajuće većine dobijaju mogućnost da suštinski kontrolišu postupak izbora sudija, ali i sve druge važnije odluke u sudstvu.

U drugom tekstu Nacrta amandmana, ministarstvo čini neverovatno – ukida kritikovani dupli (ili zlatni glas) i umesto povećanja broja članova organa na neparan, odlučuje se da zadrži odnos od pet sudija i pet istaknutih pravnika. Međutim, u slučaju nemogućnosti postizanja većine predviđa prestanak mandata svim članovima najvišeg sudskog tela tela. Dodatno, ukoliko u bilo kom krugu izbora članova saveta ne bi bilo većine za izbor istaknutih pravnika u Skupštini, njih bi birala petočlana komisija u čijem sastavu većinu imaju politički predstavnici. Ovakav predlog ne samo da potencijalno dovodi do mogućeg haosa i produbljivanja političkih pritisaka u funkcionisanju treće grane vlasti, već i najbolje ilustruje kako ministarstvo pravde postupa sa upućenim primedbama – tamo gde je moguće, loša rešenja zameniće još gorim.

Izbor tužilaca i tužilačkog saveta

Važeći Ustav Srbije omogućava da Republičkog javnog tužioca i sve druge javne tužioce (koji su mu podređeni i postupaju po njegovom nalogu) bira Narodna skupština većinom glasova svih narodnih poslanika, na predlog Vlade. Put razrešenja tužilaca je isti, dok javno tužilaštvo za svoj rad istovremeno odgovara Narodnoj skupštini.

Ovakvo rešenje je kritikovala Venecijanska komisija koja je konstatovala da navedeni izbor javnih tužilaca stvara rizik od „neopravdanog političkog uticaja na postupak izbora“,3 dok je odgovornost za rad javnog tužilaštva Narodnoj Skupštini komentarisala kao „uznemirujuće političko mešanje u krivično gonjenje“.4

Prvi, Radni tekst ustavnih amandmana je izbor Republičkog javnog tužioca (prema novom nazivu organa – Vrhovnog javnog tužioca) ipak zadržao u Narodnoj skupštini, dok je izbor drugih javnih tužilaca prepustio današnjem Državnom veću tužilaca (prema novom nazivu Visokom savetu tužilaca). Time je samo donekle ispunjen zahtev za izmeštanjem izbora iz Narodne skupštine. Stručna javnost je rešenje kritikovala zbog toga što u telu kome se poverava izbor tužilaca nesumnjivu većinu imaju članovi koje je izabrala Narodna skupština – tzv. istaknuti pravnici, zajedno sa ministrom pravde i Republičkim javnim tužiocem. Time je izigrana prvobitna namera izmeštanja izbora tužilaca iz ruku politike, jer je izbor svih tužilaca ostao u zoni direktnog ili indirektnog uticaja političke većine u Skupštini ili tužilačkom savetu. Takođe, tužiocima je zabranjeno članstvo u tužilačkom savetu, već je ono omogućeno tužilačkim zamenicima – što zajedno sa manjinskim prisustvom u savetu dovoljno govori o marionetskom položaju ovog organa.

Nakon brojnih negativnih komentara, ministarstvo objavljuje drugi tekst amandamana, odnosno njihov Nacrt, u kome ne samo da se ne otklanja problem političke dominacije u sastavu tela koje bira tužioce, već se izbor tužilaca ponovo vraća u Narodnu skupštinu. U oba teksta javno tužilaštvo je u celosti odgovorno Narodnoj skupštini, uprkos zaključcima Komisije.

Kada imamo u vidu ove jednostavne i proverljive činjenice – jedino možemo da zaključimo da ministarka laže kada govori da je „usvojen veći broj primedbi iz javne rasprave“, a naročito laže kada tvrdi da su ispunjeni svi evropski standardi u oblasti pravosuđa. Očigledno je da ni u prvom, a posebno ne u drugom tekstu amandmana, nisu ispunjeni čak ni minimalni zahtevi Venecijanske komisije iz 2007. godine. Istina je da izvršna vlast ne odustaje od namere da kontroliše izbor i ključne odluke u sudstvu, a posebno tužlaštvu.

Navodni pozitivni pomaci

Navodni pozitivni pomaci, na koje ministarka verovatno misli kada kaže da je usvojen „veći broj primedbi“, već spadaju u domen ne tako maestralnog političkog šibicarenja. Primera radi, kada jednom prilikom predložite da se iz važećeg teksta Ustava izbriše zabrana uticaja na sudiju u vršenju sudijske funkcije, a drugom prilikom predložite da se ovakva odredba ipak ne briše – da li se tako nešto može smatrati neslućenim pomakom? Ili ako u jednom tekstu predložite da sudije i tužioci ne mogu obavljati „privatne funkcije, zakonom određene delatnosti i poslove“, a drugim definiciju vratite u važeće ustavne okvire – da li je to taj veliki pomak koji očekuje srpsko pravosuđe? Ili kada ipak odustanete od toga da sudije premeštate kako vam se prohte bez njihove saglasnosti, pa rešite da premeštaj ostavite u važećim okvirima, ali „prošvercujete“ to da nije zabranjeno privremeno upućivanje sudije u drugi sud bez njegove saglasnosti? Koliko ste samo velikodušni kada ukinete pravo ministra pravde da pokreće disciplinske postupke i postupke razrešenja sudija, ali zadržite predlog da to isto čini tužiocima? Ovakvi „pozitivni pomaci“ teško da zaslužuju pažnju. O očekivanim pohvalama i da ne pričamo.

Na sve ovo treba dodati činjenice koje se očigledno i dalje moraju ponavljati kako se ministarka ne bi žalila da nema dovoljno ustavnih sparing partnera: za oba teksta koje je predložilo ministarstvo nisu ponuđena obrazloženja prema važećim propisima; ministarstvo pravde sprovodi postupak promene Ustava protivno samom Ustavu – jer nije ovlašćeni predlagač izmena, a Narodna skupština nije dvotrećinskom većinom donela odluku da Srbija pristupa promeni Ustava, što je neophodno za sve dalje radnje na ovom putu.

Sve rečeno će ministarka sigurno baciti na već pomenuto smetlište pravnih primedbi. U ovom trenutku je pak važno šta će sa njima uraditi Venecijanska komisija čije se mišljenje o poslatom tekstu očekuje u junu. Mišljenju će prethoditi majska poseta predstavnika Komisije Srbiji. Kakvu stranicu istorije, kako svoje tako i srpske, će ispisati – ostaje da se vidi. Zadržavanje solidno napumpanog autoriteta u srpskoj javnosti bi moglo da opstane ako se Komisija bude držala stavova o Srbiji koja je sama izrekla pre deset godina. Sve drugo bi bilo saučesništvo u cementiranju pravno-političkog puta Srbije na autoritarni istok.

Peščanik.net, 03.05.2018.

TEMA – USTAV SRBIJE

The post Ustavno sparingovanje appeared first on Peščanik.

Košmarni gost Angele Merkel

subota, 28 april 2018 by
Foto: Asja Dimitrijević

Foto: Asja Dimitrijević

Više od sto dana je prošlo od ubistva Olivera Ivanovića, najboljega među kosovskim Srbima. Šta se događa kad nestane najbolji? Najgori opstaju kao jedini izbor sebe samih, tvorci nove istorije. To su oni koji i postaju atentatori da bi je sami pisali.

Danas nema traga ubicama, jer moguće ubice i na jednoj i na drugoj strani uzele su sebi da istražuju zločin. Mislim i danas, kao i 16. januara, da je to bio bratski rafal, jer Oliver nije pristajao na sever Kosova kao srpski divlji zapad, sa Vučićevim opskurnim gaulajterom Đurićem na začelju bande. U njeno ime, Marko Đurić je proglasio Olivera Ivanovića neprijateljem Srba.

Ivanović je govorio da teror nad Srbima tamo čine Srbi i da je taj prostor pretvoren u kriminalnu korporaciju, koju kontroliše srpska mafijaška država. Vučić je ubijenog odmah proglasio svojim posmrtnim prijateljem, uz neukusnu samohvalu da ga je pomagao kad god je trebalo, a i kad mu pomoći više nije bilo.

Nema nade da zločinci budu uhvaćeni, jer bi tragovi vodili ka samom političkom vrhu, ako u ovom haosu uopšte možemo razaznati gde je elita a gde dno. To je svakako na istom mestu, jer srpski krem iz kaljuge već čvrsto veruje da je „slučaj Ivanović“ rešen, to jest pao u zaborav, gde je i poslat. I da je taj izuzetni čovek već postao pitanje prošlosti, a da je njegov život pretvoren u arhivsku prašinu.

Juče je Rada Trajković poslala otvoreno pismo nemačkom ambasadoru u Srbiji, Akselu Ditmanu, zabrinuta za sudbinu Srbije pod sadašnjim režimom. Trajković je predsednica Evropskog pokreta Srba sa Kosova i traži pomoć Nemačke u privođenju pravdi ubica Olivera Ivanovića. Ona za Danas podseća da je posle februarske posete severu Kosova tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel otišao veoma besan zbog ubistva Ivanovića i drastične kriminalizacije tog područja.

Isti izvor navodi da je Rada Trajković zabrinuta zbog snažne podrške nemačke administracije Aleksandru Vučiću i zbog toga što je on pred svake izbore gost Angele Merkel. To, po njenoj oceni, predstavlja neposredno mešanje u izborni proces. Ona smatra da Nemačka treba da prestane da podržava ovakvu vladavinu predsednika Vučića, koja je neizdrživa i koja razara naše društvo. I koja će ostaviti trajne posledice na građane Srbije i odnose u regionu.

Autori Peščanika već mesecima, na sasvim neposredan način, obrazlažu teze iz aktuelnog pisma Rade Trajković, idući i dalje u poimanju posledica Vučićeve sumanute autoritarnosti. Ali ovo otvoreno pismo nemačkom ambasadoru i prekori njegovoj kancelarki za balkansko kokošje slepilo imaju dramatičnu konotaciju.

Navedena otvorena pošiljka više je izraz očaja zbog stanja stvari, zbog beznadne vladavine haosa i zločina, nego nade da će nemački ambasador da se štrecne zbog nečega što odavno zna. Pre svega, da Vučić i njegov bratsko-kumovski gang razaraju Srbiju, da on guši ljudska prava i medijske slobode, da ga nije briga ni za šta što jeste evopska vrednost. Ali ipak, kao takav on je neka vrsta miljenika nemačke kancelarke, pa ovde izgleda da tamo može da odleti kad mu se ćefne.

Sigurno je da i Angela Merkel zna ko je njen košmarni gost: besprizorni nasilnik koji je na vlasti i panično se boji svog kukavičluka u projekciji gubljenja te čudovišne pozicije. Ona sasvim dobro zna šta sve njen česti posetilac čini građanima po Srbiji. Zna naravno da mu se ništa ne može verovati na reč, jer ga je teško zateći u istini i da se na njega ne može računati, da se sa njim ne može biti prijatelj, bez obzira koliko bile strastvene njegove izjave ljubavi Nemačkoj.

Ne bih se ovde potpuno složio sa natuknicom da ga „zapad trpi dok ne prizna Kosovo“. Ta je formula suviše uprošćena i deo je čaršijskog stereotipa, pa se ni njegov odnos sa vladarskim simbolom Nemačke ne može tako simplifikovati. Stvari su ipak nešto složenije. Vučićeva arogancija prema građanima Srbije izraz je opasnog defekta, koji je suviše daleko od svoje javne suštine da bi bio samo politički.

Dakle, predsednik SNS-a je toliko nepouzdan kao pregovarač da ga valja uzeti ozbiljno jedino tamo gde je podvrgnut punoj kontroli. To je paradoks samo na prvi pogled; njegova endemska neuravnoteženost, bolesno vlastoljublje i stalni neurotski ispadi idealne su osobine, ne za pregovore nego za podleganje pritiscima u iznuđivanju pristanka.

Zbog svega toga on srpskoj javnosti stalno ponavlja kako nikada neće pristati na ono na šta je inače već pristao. To je manje od političke inteligencije, a nešto više od instinkta opstanka. Na njegov opstanak (na vlasti) zasad računa Berlin, jer on pristaje na sve uzdajući se u ezopovska obećanja da potom ipak neće biti pušten niz bujicu. I svakako neće učiniti ni to, niti će ga rušiti, niti brinuti o njemu, a neće ga primati ni vršioci dužnosti zamenika pomoćnika. Niko.

Biće im svejedno za njega. Ali, to ne mora nužno da znači i negov neposredni pad, jer je on uveren u spasonosnu jednačinu: svaku katastrofu će trijumfalno objaviti kao svoj istorijski uspeh. Što je najgore, to objašnjenje će ovde opstajati još neko vreme, sve do konačnog, skoro izvesno neslavnog pada.

Zbog svega toga, a i nekih drugih okolnosti, Nemačka neće mariti za Radina pisma i vapaje iz Srbije. Ali bit nije samo u onome što Vučić mora „da potpiše“. Da li je to eksplicitno priznanje nezavisnosti Kosova ili stolica Tačiju u UN-u potpuno je svejedno. Kosovo jeste okončana stvar, pa koristeći taj fragment hronične nacionalne krize vladar čini zlodela u sferama koje ostaju izvan centralne pažnje. A to su, uz ostalo, i zločini, pad svih civilizacijskih standarda, siromaštvo i beda, sunovrat kulture i umetnosti, rast državnog i opšteg nasilja, gradnja fontana, jarbola i praterskih točkova, primitivni agitprop i gomila glupih laži kao zamena za život.

Pored sveg pesimizma, pismo Rade Trajković ohrabruje; ona skoro i da ne traži pomoć, osim za Ivanovića. Ona javno prekoreva Nemačku i gospođu Merkel, uz logično pitanje: zašto svog neuglednog ljubimca čuva kao zaštićenu vrstu i dopušta mu da razara život u Srbiji? Nećemo dobiti odgovor od Nemačke. Njih se život i smrt u Srbiji ne tiču. Taj koji će pasti i kako će to učiniti – naša je unutrašnja stvar.

Peščanik.net, 28.04.2018.

The post Košmarni gost Angele Merkel appeared first on Peščanik.

Foto: Predrag Trokicić u Beču

Foto: Predrag Trokicić u Beču

„Muškarci moraju da očvrsnu“, piše Džordan B. Piterson u knjizi Dvanaest životnih pravila: lek protiv haosa / 12 Rules For Life: An Antidote to Chaos. „Muškarci to zahtevaju, a žene priželjkuju“. Prvo pravilo glasi „zabaci ramena i uspravi se“ i ne zaboravi da „pospremiš svoju sobu“. Uzgred, „svest je od pamtiveka simbolički muška“. I još, „duša pojedinca večno je gladna heroizma autentičnog Bića“. Slične mudrosti – didaktičke, kao i metafizičke, u rasponu od apsurdnosti političke korektnosti do ‘tereta Bića’ – pretvorile su Pitersona, profesora psihologije na Univerzitetu u Torontu, u YouTube senzaciju i najprodavanijeg autora u nekoliko zapadnih zemalja.

Dvanaest životnih pravila je tek druga Pitersonova knjiga u poslednjih 20 godina. Namenjena generacijama odgojenim na BuzzFeed ‘listiklima’, Pitersonova marka intelektualnog populizma je u zapanjujuće brzom usponu. Kao i političkim populizmima našeg vremena, tome doprinose zaluđeni sledbenici, pretežno muškarci, uvek spremni na obračun s Pitersonovim kritičarima na društvenim mrežama. Moramo se zapitati zašto i kako je ovaj malo poznati kanadski profesor, koji insistira na tome da su rodna i klasna hijerarhija prirodom dane i naukom potvrđene, preko noći postao najuticajniji javni intelektualac na zapadu. Njegova apoteoza je znak krize, po ozbiljnosti slične onoj koja je slobodnom svetu neočekivano dala za vođu Donalda Trampa.

Piterson tu krizu objašnjava gubitkom vere u drevne istine: „Na zapadu smo odustali od kultura zasnovanih na našoj tradiciji i religiji, pa čak i od nacionalnih kultura“. On predlaže da trenutno „beznađe besmisla“ ublažimo povratkom „drevnoj mudrosti“. Moguće je izbeći „nihilizam“, tvrdi on, i „pronaći smisao u individualnoj svesti i iskustvu“ uz pomoć „velikih mitova i religijskih priča iz prošlosti“.

Po uzoru na Karla Junga, Piterson u mitovima, snovima i religijama prepoznaje ‘arhetipove’ koji navodno još od početaka istorije nude istine o ljudskom stanju. „Kultura je“, glasi njegov tipični argument, „simbolički, arhetipski i mitski muška“ – i zato je otpor muškoj dominaciji neprirodan. Muškarci predstavljaju red, dok je „Haos – tj. nepoznato – simbolizovan ženskim“. Drugim rečima, muškarci koji se opiru zauvek datim arhetipovima muškog i ženskog i koji ne uspevaju da očvrsnu su jadni gubitnici.

Te večne istine više se ne uče na savremenim univerzitetima; Jungove pretpostavke mahom su diskreditovane. Ali Piterson, opremljen svojim ‘mapama smisla’ (naslov njegove prethodne knjige), pokazuje samo prezir prema kolegama koji ukazuju na privremenu prirodu naših društveno konstruisanih shvatanja. Kao i Jung, on podmeće nekoliko idiosinkratičnih, kvazireligijskih stavova kao empirijsku nauku, često u pomoć pozivajući evolutivnu psihologiju da potvrdi njegovu drevnu mudrost.

Međutim, pažljiva analiza nam otkriva da su Pitersonova svevremena shvatanja tipičan, ako ne i arhetipski proizvod našeg vremena: desničarski pijeteti zavodljivo mitologizovani da privuku današnje izgubljene generacije.

Sam Piterson pripisuje svoje intelektualno buđenje Hladnom ratu, dobu kad počinje ozbiljno da proučava „zla povezana s verom“, oličena u Hitleru, Staljinu i Maou, i kad postaje pažljivi čitalac Solženjicinovog Arhipalaga Gulag. To je uobičajena intelektualna putanja zapadnih desničara. Oni se kunu u Solženjicina i imaju običaj da aludiraju na to da vera u egalitarizam vodi pravo pod giljotinu ili u Gulag. Nedavni primer toga je engleski polemičar Daglas Mari koji je osudio mlade zato što ih privlače Bernie Sanders i Elizabeth Warren. On bi više voleo da je na ideju jednakosti „sručeno ideološko đubre poput onog koje se baca na koncept granica“. Piterson potvrđuje svoju pripadnost toj krajnje desničarskoj sekti tako što nijednom ne imenuje zla koja je prouzrokovala vera u profit, to jest mamona: ropstvo, genocid i imperijalizam.

Reakcionarni beli muškarci sigurno će biti oduševljeni Pitersonovom odvratnošću prema „borcima za društvenu pravdu“ i njegovom tvrdnjom da 60-ih godina 20. veka nije trebalo liberalizovati zakone o razvodu braka. Borci protiv političke korektnosti na univerzitetima oberučke će prihvatiti Pitersonovu tvrdnju da su „čitave naučne discipline direktno uperene protiv muškaraca“. Islamofobe će ohrabriti njegovo umovanje o tome da „feministkinje izbegavaju da kritikuju islam zato što nesvesno čeznu za muškom dominacijom“. Libertarijanci će podržati Pitersonovo slavljenje pojedinca koji stremi ka uspehu i njegovu strogu poruku onima koji nisu uspeli („Možda problem nije u svetu koji te okružuje. Možda je problem u tebi. Nisi uspeo da ostaviš trag.“) Demagozi našeg vremena nisu ljubitelji knjige, ali dok se nemilosrdno obrušavaju na izbeglice i imigrante, naslovi poglavlja Pitersonove knjige pružiće im svesrdnu filozofsku podršku: „Saosećanje kao porok“ i „Očvrsni, kukavice“.

Pitersonova drevna mudrost je sasvim i nepogrešivo moderna. ‘Tradicija’ koju promoviše ne potiče iz drevnih vremena već iz kasnog 19. veka. Tad se prvi put pojavila zlokobna veza između intelektualnih podsticaja da se očvrsne i snagatorske politike. Bio je to period u kome su intelektualni šarlatani na sav glas prodavali nadu u iskupljenje i pročišćenje, dok su se politička i ekonomska kriza produbljivale, a vera u demokratiju i kapitalizam slabila. Mnogi umetnici i mislioci – od nemačkog filozofa Ludviga Klagesa, člana vrlo uticajnog Minhenskog kosmičkog kružoka, do ruskog slikara Nikolaja Reriha i indijskog aktiviste Aurobinda Goša – nudili su idejne kolaže u Pitersonovom stilu, sastavljane od okultnih, psiholoških i bioloških delova. Kao i Piterson, ti neoromantičari su izašli u susret gorućoj ljudskoj potrebi, proistekloj iz traumatičnog iskustva društvene i ekonomske modernosti, da se veruje u bilo šta što će pružiti sigurnost i utehu.

Novi predmet vere najčešće je bio egzotično i ezoterijski predmoderan. Istok, a posebno Indija, pretvorio se u platno na koje su očajni zapadnjaci projektovali svoje fantazije; Jung, između ostalih, nije prestajao da govori o indijskom bezvremenom ženskom sopstvu. Godine 1910. Romen Rolan je zabeležio široko rasprostranjeno uverenje da je progres postignut pod okriljem liberalizma bio varka; mnogi su nestrpljivo čekali da zamene prosvetiteljski ideal individualnog razuma transcendentalnim odrednicama poput ‘arhetipova’. „Kapije snova su ponovo otvorene“, pisao je Rolan, „i ispod religijskih skuta izašli su teozofija, misticizam, vera u ezoterično i okultizam s namerom da zaposednu komore zapadnog uma“.

Niz intelektualnih preduzetnika, od teozofa i prodavaca azijske spiritualnosti poput Svamija Vivekanande i D.T. Suzukija, ili proučavalaca Azije u liku Artura Vejlija, do fašističkih ideologa kao što je bio Julijus Evola (guru Stiva Banona), otvorio je svoje radnje na novom tržištu ideja. Prilagođavajući indijsku filozofiju ideji ponovnog keltskog buđenja, Vilijam Batler Jejts je propovedao ‘drevno sopstvo’; Jung je ispreo sopstvenu verziju tog predačkog nesvesnog. Konceptualno maglovite kategorije kao što su ‘duh’ i ‘intuicija’ ušle su u svakodnevni govor; Pitersonove omiljene reči, ‘biće’ i ‘haos’ počele su da se pišu velikim slovom. Njegov sopstveni rodoslov među isceliteljima duše modernog muškarca može se pratiti kroz uticaje na koje se redovno poziva: tu su ne samo Jung, nego i rumunski proučavalac religije Mirča Elijade, kao i Džozef Kembel, profesor na koledžu Sara Lorens. Kao i Pitersonova, Kembelova konvencionalna akademska karijera prožeta je razmišljanjima o herojskim pojedincima, namenjenim masovnom tržištu.

‘Beznađe besmisla’, sveprisutno u kasnom 19. veku, bilo je posebno beznadežno u godinama nakon dva svetska rata i holokausta. Jung, Elijade i Kembel, sva trojica overeni univerzitetskim obrazovanjem, odgovorili su na opštu zbunjenost tako što su predložili postojanje tajnog, gotovo gnostičkog znanja o svetu. Oni su stekli ogromne i fanatično odane fan klubove tvrdnjama da bacaju svetlo na zabačene delove ljudskog nesvesnog. Kembelov televizijski intervju sa Bilom Mojersom iz 1988. godine izazvao je posebno neobičnu reakciju. Kao i Piterson, i ovaj je popularizator arhaičnih mitova – koji je verovao da je „marksistička filozofija preplavila američke fakultete“ – bio na talasnoj dužini savremenih predrasuda. „Pratite sopstvenu sreću“, savetovao je Kembel publici koja je, u eri neokonzervativnog uspona, bila spremna da je ubede kako se iza hvalospeva Ajn Rand neograničenom individualizmu krije nekakva suštinski drevna mudrost.

Piterson je, međutim, izgradio svoju javnu personu ne toliko po uzoru na Kembela koliko na Junga. Švajcarski mudrac nosio je prsten ukrašen likom zmije, simbola svetlosti u predhrišćanskom gnostičkom kultu. Piterson tvrdi da je bio primljen u „pleme Kwakwaka’wakw s obala Pacifika”; on je očito ponosan na plemensku kuću američkih domorodaca koju je izgradio u svom domu u Torontu.

Piterson nam možda deluje kao tek poslednji u nizu intelektualaca koji pretenciozno ali bezopasno romantizuju plemenitog divljaka. No, vredi se prisetiti da je Jung bezobzirno generalizovao superiornu „arijsku dušu“ i inferiornu „jevrejsku psihu“ i da je u početku bio naklonjen nacistima. Mirča Elijade je bio pristalica rumunske fašističke Gvozdene garde. Kembelovo gađenje nad „marksističkim“ predavačima na njegovom koledžu prikrivalo je otrovno gađenje nad Jevrejima i crnim ljudima. Pitersonov duboko poštovani mentor Solženjicin bio je strastveni ruski ekspanzionista koji je osudio nezavisnost Ukrajine i pozdravio Vladimira Putina kao istinskog predvodnika dugo očekivanog preporoda Rusije.

Piterson se u objavljenim spisima nigde ne razračunava s moralnim porazima svojih gurua i s njihovim političkim posledicama. Njemu ne smeta činjenica da se razmatranje ljudskih odnosa u kategorijama poput dominacije i hijerarhije vrlo lako može povezati s porastom mizoginije, antisemitizma i islamofobije. Možda bi njegov odgovor glasio da mape smisla treba da pomognu izgubljenim pojedincima, a ne rasistima, ultranacionalistima ili imperijalistima. Ali, s obzirom na njegovo često iskazivano neprijateljstvo prema feminističkoj „ubistvenoj doktrini ravnopravnosti“ i drugim progresivnim idejama, on nema pravo da tvrdi kako se izdigao iznad naših ideoloških i kulturnih ratova.

Moderna fascinacija mitovima uvek se odlikovala netrpeljivošću i nedostatkom demokratije. Rihard Vagner, kao i mnogi nemački nacionalisti, bio je čuven po korišćenju mita za oživljavanje ideje naroda (volk) i podsticanje mržnje prema strancima – mahom Jevrejima – za koje je smatrao da prljaju čistu zajednicu ukorenjenu u krvi i tlu. Do ranog 20. veka etničko-rasni šovinisti na svim stranama – hinduistički suprematisti u Indiji, kao i katolički ultranacionalisti u Francuskoj – uveliko su iskorenjenim zajednicama nudili vizije ukorenjenog, organskog društva u kome su hijerarhije i vrednosti nepromenljive. Kao što to Karla Peve (Karla Poewe) ističe u knjizi Nove religije i nacisti / New Religions and the Nazis (2005), pripadnici političkih kultova su najčešće mešali „delove jogijske i avramovske tradicije“ s „popularnim naučnim, tačnije pseudonaučnim shvatanjima kao što su koncepti ‘rase’, ‘eugenike’ ili ‘evolucije’“. Taj oportunistički amalgam ideja hranio je „nove mitologije budućih totalitarnih režima“.

Piterson se danas bori protiv ‘osećajnosti’ argumentom da su muškarci „pod velikim pritiskom da se feminiziraju“. U svom bestseleru Degeneracija / Degeneration (1892), kritičar cionizma Maks Nordau je više od jednog veka pre Pitersona raspirivao strah od toga da su zapadne imperije i nacije naseljene feminiziranim i degenerisanim muškarcima slabe volje. Francuski filozof Žorž Sorel je ukazao na mit kao neophodan lek protiv dekadencije i kao podstrek podmlađivanju. Intelektualna inspiracija fašistima širom Evrope, Sorel je naročito bio nostalgičan prema patrijarhalnim sistemima drevnog Izraela i Grčke.

Kao i Piterson, mnogi od pomenutih hipermaskulinih mislilaca su videli saosećanje kao porok i pozivali nesigurne muškarce da okamene svoja srca pred slabima (ženama i manjinama) prosto zato što su slabi biološki i kulturno inferiorni. Slaveći mit i snove kao skladište fundamentalnih ljudskih istina, oni su postali popularni zato što su utažili široko prisutnu duhovnu glad: glad muškaraca očajnih za mapama smisla u svetu koji im je nerazumljiv i nad kojim nemaju kontrolu.

Na toj (zabrinjavajuće poznatoj) pozadini „revolta protiv modernog sveta“, kako ga Evola zove u naslovu svoje knjige iz 1934. godine, pojavili su se demagozi u Evropi 20. veka. Oni su uspeli da uzdignu nacionalne i rasne mitove kao istinske izvore inidividualnog i kolektivnog zdravlja. Ispostavilo se da je drastična individualna transformacija koju su ti vizionari zahtevali podrazumevala masovno, prinudno povlačenje iz neuspele liberalne modernosti u idealizovani, tradicionalni svet mita i rituala.

Na kraju su kancelarijski pedanti i fantaste – svojim „obožavanjem nesvesnog“ koje „ne poznaje nikakve vrednosti i etiku, politiku i nauku“ – poslužili kao katalizatori ogromne „moralne devastacije“, kako ju je Tomas Man nazvao 1936. godine. Ni manje ni više nego same osnove znanja i etike, politike i nauke doživele su slom, konačno okidajući kataklizme 20. veka: dva svetska rata, totalitarne režime i holokaust. Bez preterivanja možemo reći da se nalazimo usred sličnog intelektualnog i moralnog sloma. Taj slom sluti na veliku nesreću. Piterson je s pravom zove „psihološki i društveni raspad“. No on je uznemirujući simptom te bolesti, a ne njen lek.

The New York Review of Books, 19.03.2018.

Prevela Neda Radulović-Viswanatha

Peščanik.net, 25.04.2018.

The post Fašistički misticizam Dž. Pitersona appeared first on Peščanik.

Vojo i Njonjo

petak, 20 april 2018 by
Foto: Slavica Miletić

Foto: Slavica Miletić

Hrvatska parlamentarna delegacija, predvođena predsjednikom Sabora Gordanom Jandrokovićem, nakon nepunih šest sati boravka u Beogradu demonstrativno prekida službeni posjet Srbiji, premda je isti bio najavljen kao „povijesni posjet“. Skupštinski poslanik i osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj prilikom dolaska hrvatske delegacije u zgradu Narodne skupštine Srbije uz pomoć poslanika Filipa Stojanovića navodno gazi hrvatsku zastavu i pokušava je pocijepati, a na izlazu članovima hrvatskoga izaslanstva psuje „ustašku majku“. Gordan Jandroković obraća se novinarima pred zgradom hrvatske ambasade u Beogradu, obavještava ih o povratku u Zagreb, jer „preko gaženja simbola hrvatske države ne možemo prijeći“.

Postupak hrvatskoga parlamentarnog izaslanstva odobrava kompletan hrvatski državni vrh. Događaj u Narodnoj skupštini Srbije ocjenjuje se kao „sramotan“, „nezapamćen“, „neciviliziran“ i „neprihvatljiv“. Predsjednica Republike Kolinda Grabar Kitarović u svojoj izjavi konstatira da je „Šešelju i sličnima najveća kazna postojanje neovisne hrvatske države i potpuni slom projekta Velike Srbije“. Predsjednik Vlade Andrej Plenković kaže da je potez hrvatske delegacije bio „jedina primjerena reakcija u ovoj situaciji“, te da „očekuje od Srbije da osudi taj događaj“.

Ambasadorica Republike Srbije u Zagrebu Mira Nikolić poziva se u Ministarstvo vanjskih poslova Republike Hrvatske kako bi joj bila uručena službena prosvjedna nota. Ova notu odbija primiti, pa je ista poslana poštom s napomenom „hitno“. U diplomatskoj noti se od organa vlasti Republike Srbije zahtijeva „nulta tolerancija prema ovakvim incidentima i žurno poduzimanje odgovarajuće mjere“. Ambasadorica Mira Nikolić saopćava da je „predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić prilikom nedavne posete Zagrebu doživio i gore neugodnosti, ali nije napuštao Zagreb“.

Predsjednica Narodne skupštine Srbije Maja Gojković osuđuje incident u toj instituciji i kaže da isti „predstavlja uvredu i za srpski narod koji se diči tradicijom gostoprimstva“. Dodaje kako „provokacije ove vrste, bilo da se događaju u Beogradu ili u Zagrebu, ne mogu i neće dovesti u pitanje…“ Reagira i predsjednica Vlade Republike Srbije Ana Brnabić, tvrdeći da „pokušaj trganja hrvatske ili bilo čije zastave ili državnih simbola nije ponašanje koje predstavlja Srbiju“. Osudama se pridružuje predsjednik Privredne komore Srbije Marko Čadež, riječima: „Mene osobno je danas sramota…“

Predstavnici hrvatske opozicije jednodušno podupiru postupak hrvatske parlamentarne delegacije. Događaj u Narodnoj skupštini Srbije ocjenjuju kao „sramotan“, „nezapamćen“, „neciviliziran „ i „neprihvatljiv“. Većina političkih aktera ističe da organi vlasti Republike Srbije, istina, jesu osudili skandalozan incident, „ali se nisu ispričali“. Isprika je utoliko nužnija, naglašavaju, ako je poznato da je predsjednik Republike Srbije Aleksandar Vučić „političko dijete Vojislava Šešelja“. Nikola Grmoja, saborski zastupnik Mosta, inzistira na nepremostivim kulturnim razlikama i tvrdi da „nikome u Hrvatskom saboru ne bi palo na pamet napraviti takvo što“.

Gordan Jandroković po povratku u Zagreb na izvanrednoj konferenciji za štampu naglašava kako mu je misao vodilja prilikom prekida posjeta Srbiji bila „obraniti dostojanstvo Republike Hrvatske“, budući da je nemilim događajem „na jedan ružan i gnusan način narušen dignitet simbola hrvatske države“. Dodaje da je, po njegovu sudu, „službeni Beograd relativizirao incident“. Vrlo rijetki hrvatski mediji iznose stav kako je predsjednik Sabora Republike Hrvatske u Beogradu kukavički podvio rep i pobjegao, te na taj način opravdao nadimak Njonjo po kojemu je poznat u javnosti. U internetskim komentarima ispod tekstova često se spominje i riječ „pičkica“.

Predsjednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, gostujući u bordo džemperu u dnevniku RTS-a, osuđuje „gaženje zastave bilo koje suverene zemlje“. Po toj osudi se, kaže, „razlikujemo od Hrvata“, jer su u Zagrebu palili srpske zastave, njega su nazivali četnikom, jedan saborski zastupnik je za njim „trčao po ulicama“, pa mu svejedno nije padalo na pamet da prekine posjetu i vrati se kući. Naglašava da će Hrvati za koji dan u Zrinu u općini Dvor na Uni podignuti spomenik zločincu Alojziju Stepincu, „u mestu gde su bili nastrašniji ustaški zločini“, dok u deset gradova imaju ulice koje se zovu po Mili Budaku, „ustaškom ministru i zlikovcu“. Režimski mediji ne propuštaju izvijestiti da je Predsjednik tokom historijskog istupa oba jaja smjestio u lijevu nogavicu hlača.

Biskupijski ordinarijat u Sisku, pod komandom biskupa Vlade Košića, oštro reagira na televizijski nastup Aleksandra Vučića. U saopćenju se kaže da je Zrin jedina župa na području biskupije gdje nema ni jednog katolika, „jer su je prije 75 godina razorili partizani i pobunjeni Srbi“. „Stanje je potpuno obrnuto od onoga što tvrdi Aleksandar Vučić“, tvrdi biskup Vlado Košić: „Zrin je mjesto gdje su hrvatski ljudi doživjeli agresiju i genocid“. Navodi i kako se spomenik blaženome Alojziju Stepincu neće podizati u Zrinu, već ispred sisačke katedrale, i to u znak „zahvale za njegova nebrojena dobročinstva“.

Vojislav Šešelj na konferenciji za štampu, okružen s petnaestak marioneta iz Srpske radikalne stranke, potvrđuje da je u Narodnoj skupštini gazio hrvatsku zastavu i psovao ustašku majku članovima hrvatske parlamentarne delegacije. Najavljuje i skup radikala u Hrtkovcima 6. svibnja, gdje će poslati jasnu poruku Hrvatima koji tamo još uvijek žive. Na pitanje novinara kako to da nema snimke njegova gaženja zastave, popuštaju mu živci: „Ma ko nije gazio? Pa i onaj Srbin među njima je čuo kad sam mu jebao majku! Šta hoćete da kažete, da smo sve izmislili? Pa šta bi se onda oni vraćali u Zagreb?“

Predsjednica Republike Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović za vrijeme obilaska otoka šibenskog arhipelaga izjavljuje kako ne zna tko je srbijanskome predsjedniku Aleksandru Vučiću rekao da je tokom njegova boravka u Zagrebu spaljena srpska zastava, ali da „to nije istina“, što može potvrditi i ambasada Republike Srbije u Zagrebu. Ukoliko je, pak, istina da je Vojislav Šešelj gazio hrvatsku zastavu, ističe, „trebao bi za to biti adekvatno kažnjen“.

Brojni političari i javni intelektualci upozoravaju da će se skandalozni događaj negativno odraziti na položaj Hrvata u Srbiji, kao i na položaj Srba u Hrvatskoj. U Hrvatskoj se, uz unisono zgražanje svih aktera, otvara široka debata o tome kako je uopće moguće da osoba osuđena za ratne zločine bude poslanik u Narodnoj skupštini Srbije. Očekuje se da se u raspravu uključi i Branimir Glavaš, saborski zastupnik koji je osuđen za ratne zločine.

Analitičari ocjenjuju da odnosi između „službene Hrvatske“ i „službene Srbije“ nikada nisu bili na nižoj razini. Dobronamjerni među njima apeliraju kako je krajnji čas da se komunikacija između „službene Hrvatske“ i „službene Srbije“ normalizira. Jedino beogradski portal Peščanik objavljuje rečenicu: „Kada ‘službena Hrvatska’ i ‘službena Srbija’ krenu popravljati odnose između Hrvatske i Srbije, to je kao da se ubojice, pljačkaši i silovatelji angažiraju na suzbijanju stope kriminala.“

Premijer Andrej Plenković na sjednici Vlade Republike Hrvatske, sada energičnijim tonom, očito nezadovoljan reakcijama političara u susjedstvu, zahtijeva „od Srbije da oštro i nedvosmisleno osudi ovaj akt“. Predsjednica Vlade Republike Srbije odgovara iz Beograda da njena izjava „ne može biti jasnija“. Objašnjava i kako je Andreja Plenkovića pokušala dobiti telefonom, ali joj se ovaj nije javio, što „nije dobar signal“.

Šefica eurodiplomacije Federica Mogherini, na zajedničkoj konferenciji za štampu s predsjednikom Republike Srbije Aleksandrom Vučićem, kaže da epizode poput one s Vojislavom Šešeljom „ne služe na dobro ni samoj Srbiji“, podsjećajući kako je prošle godine u srbijanskome parlamentu i osobno „imala slično iskustvo“. Naglašava kako je „važno održati dijalog“, jer je to jedini put ka europskim integracijama.

Predsjednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, na zajedničkoj konferenciji za štampu sa šeficom eurodiplomacije Federicom Mogherini, osuđuje događaj u Narodnoj skupštini i ponavlja da su uvrede upućene njemu tokom posjeta Hrvatskoj bile „mnogo teže“, no na njih „ni u Hrvatskoj, ni iz EU-a niko nije reagovao“. Moli da se njegova suzdržanost u izjavama „ne shvati kao znak slabosti, već kao briga za narod“, i dodaje: „Hoćemo li dočekati da neko kaže da je to što se nama događalo i što grade spomenik Stepincu gore nego što je Šešelj učinio? Znam da nećemo!“

A meni se za sve to živo jebe.

Peščanik.net, 20.04.2018.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – P.S. za Običan dan

Nemanja Stjepanović – Radikali napadaju

Dejan Ilić – Običan dan

The post Vojo i Njonjo appeared first on Peščanik.

TOP