FORGOT YOUR DETAILS?

Sigurne kuće

utorak, 20 novembar 2018 by
mete za gađanje u napuštenom dvorištu

Foto: Predrag Trokicić

U nedelju, 11. novembra 2018, nekadašnji predsednik vlade Makedonije Nikola Gruevski preko Albanije, Crne Gore i Srbije stiže iz Skoplja u Budimpeštu ne bi li pobegao od dvogodišnje kazne zatvora na koju je pravosnažno osuđen. U ponedeljak 12. novembra popodne makedonska policija objavljuje poternicu za Gruevskim. U utorak 13. novembra Gruevski se javlja iz Budimpešte i kaže da je u Mađarskoj zatražio azil jer mu se u Makedoniji pretilo smrću. Počinju spekulacije. U sredu 14. novembra na Peščaniku izlazi tekst u kome se nedvosmisleno tvrdi da je Gruevski u Mađarsku stigao preko Srbije. U četvrtak 15. novembra stiže vest da je Gruevski iz Makedonije ušao prvo u Albaniju, pa onda i u Crnu Goru. Ostalo je da se spekuliše kako je iz Crne Gore dospeo u Mađarsku. U petak 16. novembra spekulacije postaju izlišne: policija Crne Gore daje tačna vremena kada je Gruevski prešao granicu Crne Gore sa Albanijom, i par sati kasnije sa Srbijom. U ponedeljak 19. novembra, međutim, javni servis i dalje insistira na „brojnim spekulacijama“ o tome kako je Gruevski stigao u Mađarsku.

Takođe juče 19. novembra Vučić: „Gruevski [je] 11. novembra napustio Makedoniju i identifikujući se ličnom kartom, u pratnji dva mađarska državljanina ušao na teritoriju Albanije, odakle je preko graničnog prelaza Božaj prešao u Crnu Goru. Gruevski je odatle 12. novembra nešto pre 22.30 preko graničnog prelaza Gostun uz ličnu kartu ušao u Srbiju, odakle je otišao u Mađarsku preko graničnog prelaza Horgoš, gde se legitimisao ličnom kartom i pasavanom (propusnica) koji je dobio u Albaniji“. I još: „Tek 13. novembra u 19.35 od strane Interpol Skoplje dostavlja nam se međunarodna poternica. Šta očekujete? Da hapsimo ljude za kojima nije ni potraga raspisana? A kamoli međunarodna poternica“. Kraj vesti: „… pitao je Vučić i dodao da je ono što je kazao prava istina o tome kako je Gruevski otišao u Mađarsku“. Moguće je da je reč o lapsusu ili pogrešci u tekstu vesti, ali tek da zabeležimo: Gruevski, kako kaže izveštaj crnogorske policije, iz Crne Gore u Srbiju prelazi 11. novembra uveče.

Nećemo ovde loviti Vučića u lažima, to je zaludan iako preterano lak posao. Od toga je važnije nešto drugo: bila su potrebna tri puna dana da istina iz Albanije i Crne Gore postane punovažna i u Srbiji. Pritom, za razliku od Albanije i Crne Gore, istinu u Srbiji nisu overile odgovarajuće službe, u konkretnom slučaju domaća policija, nego Vučić lično. Tek kad on kaže da je nešto prava istina, to i postane istina. (Mada, kako vidimo, tada tek počinju prave sumnje, recimo oko datuma.) Ruku na srce, javio je i javni servis, pod senzacionalističkim i delimično obmanjujućim naslovom „Nikola Gruevski: bekstvo ili otmica“, još 16. novembra da je crnogorska policija „navela da je Gruevski 11. novembra iz te države ušao u Srbiju“. Ali, narednih dana Srbija je u vestima o Gruevskom na javnom servisu ponovo nestala, da bi je u priču konačno i zauvek vratio tek Vučić. Pitanje je zašto Vučić nije dozvolio policiji da radi svoj posao: dakle, zašto nije bilo moguće da se domaća policija oglasi kao i crnogorska i dâ tačna vremena kada je Gruevski ušao u zemlju i iz nje izašao?

Kao i sve druge Vučićeve „istine“ i ova sad samo potpiruje spekulacije. Recimo, šta bi to mogao biti „pasavan“, da ne kažem propusnica? Beskrajno je zabavna ta Vučićeva sklonost da zaseni prostotu raznim „pasavanima“. Ali, dok se mi zabavljamo „pasavanima“, ostaje u senci pitanje: zašto bi dokument mađarskih vlasti bio obavezujući za srpske vlasti. Ako je Gruevski sa „pasavanom“ i mogao da uđe u Mađarsku, što je stvar tamošnjih vlasti (i opozicije), zašto bi mu „pasavan“ bio dovoljan da pređe granicu Srbije prema Mađarskoj, pošto mu lična karta svakako nije bilo dovoljna, a znamo da mu je makedonski pasoš bio oduzet još početkom jula 2017.

Dalje, ako crnogorska policija može, istina sa par dana zakašnjenja, da pruži tačne podatke o tome gde je i kad Gruevski prelazio crnogorsku granicu, zašto je srpska policija sa tim oklevala još nekoliko dana, e da bi konačno umesto nje sa (pogrešnim?) podacima izašao Vučić. Ako prelazak Gruevskog preko Albanije i Crne Gore za te zemlje nije velika stvar, pa se time rutinski bavi policija, zašto to postaje velika tema u Srbiji, i to tako velika da nas Vučić, u svojstvu predsednika države, lično izvesti o tome. Ili treba obrnuti perspektivu pa pitati: ima li u Srbiji išta dovoljno sitno a da se Vučić, i samo on, time ne pozabavi. Sve što je domaća policija u prvim danima „kontoverze“ imala da kaže o Gruevskom svelo se na to da on nije imao ni pasoš ni ličnu kartu Srbije.

Za razliku od izbeglica koje na granici Mađarske dočekuje bodljikava žica, Gruevski je iz jedne u drugu balkansku zemlju prelazio lako i bezbedno, a režim u samoj Mađarskoj dočekao ga je raširenih ruku, kao migranta sa statusom VIP-a. Kako smo to čuli od jednog ovdašnjeg navodno dobro informisanog kvaziopozicionara, sličan tretman Gruevski je imao i dok je prolazio kroz Srbiju (u registru kvaziopozicionara: bajoneti srpskih četnika čuvali su Gruevskog od crnogorske do mađarske granice). Zato bi jedan smer spekulacija oko „rute“ Gruevskog morao voditi i ka narodnjačkoj internacionali, to jest savezu evropskih narodnjačkih partija – spone koja povezuje Gruevskog, Vučića i Orbana. Kada se uskoro bude podvukla crta ispod političke karijere Angele Merkel, onda bi se na strani minusa moralo naći i to što je ona svoju Hrišćansko-demokratsku uniju i svoj lični ugled preko saveza evropskih narodnjačkih partija raširila kao kišobran ispod kog se formirao čitav niz kriminalnih – ili, ako hoćete, mafijaških – režima u našem kraju Evrope. Iz tog našeg, specifičnog domaćeg ugla, evropski narodnjački savez liči na mafijaški kartel, a države pod njegovom stegom na sigurne kuće za kriminalce.

Peščanik.net, 20.11.2018.

Srodni link: Mijat Lakićević – Brza pruga za Gruevskog

The post Sigurne kuće appeared first on Peščanik.

Ko laže…

ponedeljak, 19 novembar 2018 by
oglasna tabla na kojoj su izcepane plakate sa likom Vučića

Foto: Predrag Trokicić

Kada su mi 2015. ukrali auto, par prijatelja me je tešilo time da će se lopovi možda javiti i ponuditi mi otkup. Nisam verovao u to, jer ko bi se izlagao riziku da ukrade 5 godina staru fabiju, da kontaktira vlasnika i organizuje rizičnu primopredaju, kada je zarada veća ako se fabija iseče i proda u delovima.

I zaista, niko se nije javio sem dvojice inspektora, koji su me pitali kako je auto bio obezbeđen i onda mi ostavili broj telefona, da se javim „ako se nešto desi“.

Međutim, moji roditelji koji su opljačkani otprilike u isto vreme doživeli su iznenađenje. Dobili su pismo u kojem im se izražava zahvalnost zato što su stoički podneli četvorogodišnju pljačku u kojoj im je oteto nekoliko stotina hiljada dinara. Iznos približan vrednosti moje nesrećne fabije.

U čemu je razlika? Zašto su moji kradljivci bili plašljivi i stidljivi, a oni koji su pokrali moje roditelje toliko drski da im pošalju pismo. Ili neoprezni i lakomisleni da otkriju svoj identitet? Ili, pak, toliko bahati da poruče – evo, opljačkali smo vas i još želimo da vas ponizimo, da poverujete da ste nam vi sami dali novac?

Hajde da odbacimo zlobne tvrdnje da je auto-mafija povezana sa strukturama u državi i da ne bi mogla nesmetano da sprovodi logistički zahtevne operacije (nezapažen prolazak kroz guste mreže video nadzora, izvoženje automobila iz zemlje ili organizovanje centara za preradu: sečenje na delove, nalaženje podataka o vlasnicima kojima se nudi otkup) – kada bi delovala bez podrške iznutra. Bez toga, ostaje nam samo nekoliko običnih lopova.

A kako je mojim roditeljima otet novac? U njihovom slučaju bez sumnje se radilo o organizovanom poduhvatu, i to ne struktura povezanih sa državom, već upravo državnih struktura. Prvo je parlament usvojio zakon kojim je poštaru zabranjeno da im donese deo penzije. Nije, naime, zakonom izmenjen obračun penzija već je jednostavno odlučeno da im se deo penzije neće isplaćivati. Vlada je potom s njihovim novcem postupala slobodno, kao novi vlasnici moje fabije s njenim delovima – delila ga je bez skupštinske kontrole kroz budžetsku rezervu, isplaćivala posebne naknade pretorijancima koji bi se pobunili, trošila ga na tajne javne nabavke. Kao vrhunac, Ustavni sud je otimačini dao romantičnu notu odlukom koja je imala malo dodirnih tačaka sa pravom – odbacio je inicijativu za ocenu ustavnosti, uz obrazloženje u kojem se bavio time koliko ima penzionera kojima penzije nisu umanjene, da li „zaštićeni“ iznos od 25 hiljada dinara obezbeđuje staranje o ekonomskoj sigurnosti penzionera „u realnim ekonomskim prilikama“, kakvo je stanje u budžetu.

Četiri godine kasnije, moji roditelji su dobili pismo od predsednika vladajuće partije, čiji sadržaj nanetu materijalnu štetu upotpunjuje duševnom boli zbog bahatosti otimača sa dva lica – državnog i stranačkog. Poručuje im, valjda, da je uzimala država, ali da partija saoseća, da je „strašno“ doba prošlo, da počinje zlatni period. I šta još poručuje između redova? Da partija lično poznaje svakog penzionera, da ima njegovu adresu, da misli na njega, brine o njemu, da i on treba da misli na partiju kada za to dođe vreme.

I dok su moji lopovi posle krađe navukli masku za zavarivanje, zatvorili se u neku garažu i posvetili rasturanju fabije, oni koji rasturaju državu bez maske u po bela dana, nisu se ustručavali da još jednom otvoreno pokažu da ne haju za zakone. Pisali su svim penzionerima. Što bi moglo da znači da imaju bazu sa podacima o svim građanima koji su u penziji. A te podatke nisu našli u malim oglasima, negde između masaže za gospodu i polovnih delova za fabiju.

Proteklih meseci bezuspešno sam pokušavao da utvrdim kako je SNS došao do podataka o mobilnim telefonima građana koje su zvali u predizbonoj kampanji. Nisam uspeo. Poverenik se tada zadržao na saopštenju, ali je ovoga puta pokrenuo postupak nadzora. Ne bih se kladio da će rezultat biti drugačiji od mog preganjanja sa SNS-om i Telekomom. Ili od policijske potrage za mojom fabijom. Ali važno je da pokušavamo i pokazujemo da se ne mirimo sa zadatim stanjem stvari.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 19.11.2018.

Srodni linkovi:

Ljubodrag Stojadinović – Dragi moj predsedniče

Nadežda Milenković – Izbaci uljeza

Vesna Rakić-Vodinelić – Evropski sud i penzije

Sofija Mandić – Ustani i odbrani se!

Sofija Mandić – Nema mira za građane Srbije

The post Ko laže… appeared first on Peščanik.

Poniženje

utorak, 13 novembar 2018 by
Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Lako je skloniti karikature iz biblioteke u Lazarevcu. Ali kako iz medija izbrisati poniženje iz Pariza? Pa, ni to nije tako teško: ako sklonite karikature, o Parizu možete reći šta god vam padne na pamet – od toga da je reč o grešci u protokolu, do toga da je reč o međunarodnoj zaveri protiv Srbije i Vučića. Dakle, karikature ovde stoje kao metonimija za javni prostor uopšte. Umesto karikatura, u istoj funkciji su mogli biti i elektornski mediji – svejedno je da li pod krinkom privatizacije uzimate pod svoje lokalne elektronske medije, ako ih prethodno niste ugasili, ili to isto radite tako što odlučite da privatni medij, protivno zakonu o malopre pomenutoj privatizaciji, kupi državna firma. Kako god okrenete mediji su i doslovno vaši i držite ih pod strogom kontrolom. Jednom kada to uradite, o Parizu, da ponovimo, možete reći šta god vam padne na pamet.

Pritom, zašto je uopšte važno bilo šta reći o navodnom pariskom poniženju Vučića? I zašto bi to uopšte bilo poniženje? Šta govori o Srbiji, a šta o drugim državama, to što su njihovi predstavnici – mereno domaćom svadbarskom merom – sedeli na sedištima boljim od Vučićevog? Ako bi raspored sedenja – a to zvuči zaista idiotski – bio u bilo kakvoj relaciji sa istorijskim zaslugama ili stradanjima naroda, slika sa pariskih svečanih tribina morala bi izgledati besmisleno, jer takve relacije tamo naprosto nije bilo. Kada bi relacija bila obavezna, umesto šefova protokola imali bismo timove istoričara, a rasprava o sedenju pretvorila bi se u interpetativne sukobe između različitih škola tumačenja. Povrh toga, kako povezati kartografiju Velikog rata sa redovima stolica ili, još gore, kako stolicama rangirati žrtve? U osvrtima na navodno parisko poniženje upadljivo su izostala nabrajanja po redovima i stolicama prisutnih država. Ceo svet sveo se na Kosovo, Hrvatsku, Srbiju, Sjedinjene Države i Rusiju. Tako izgledaju svet i istorija iz sužene domaće perspektive.

Nije verovatno ni da, osim na centralnim mestima, raspored sedenja odražava i trenutne odnose moći. Da je tako, morali bismo pretpostaviti da su se oko Vučića našli sve sami predstavnici protokolom osramoćenih država. Biće zapravo da je poniženje iz Pariza jedan krajnje subjektivan doživljaj u čvrstoj vezi sa ličnim Vučićevim osobinama. Ako Vučić sebe i zamišlja u prvom redu, kao da je po važnosti ravan Trumpu, Putinu, Merkel ili Macronu, to što je stvarnost drugačija (jer on ipak nije Tito, kao što ni Srbija nije Jugoslavija) moralo bi ostati njegova lična, a ne nacionalna frustracija. Beskrajno je zabavno slušati priče o pariskom poniženju koje implicitno podrazumevaju da se države zaista dele na one prvog i ostale drugog reda, te da bi sve bilo u redu da je Srbija upala u prvu grupu, umesto što je dospela – prema uvrnutoj percepciji protokola – u potonju. Drugim rečima, mirno i sasvim radikalski prihvatili bismo diskriminaciju pod uslovom da smo mi ti koji diskriminišu umesto da budemo diskriminisani.

Stoga stvar nije u tome šta se dogodilo u Parizu, jer se tamo naprosto nije ništa dogodilo, već šta se događa u Srbiji, pa nečija uvrnuta pamet i lične frustracije prerastaju u kolektivni problem. Drugim rečima – nije bilo poniženja u Parizu, ali zato žitelji Srbije doživljavaju poniženja iz dana u dan. I dok je ono što se nije dogodilo udarna vest, ono što se svakodnevno događa je zabranjena tema. Ne samo što o tome ne sme da se govori, to se ne sme ni nacrtati. A ako se i nacrta, kao što to rade Corax i Petričić, onda žitelji Srbije – ili konkretno Lazarevca – to ne smeju da vide. Umesto toga, u porobljenim medijima nudi im se jedna druga slika: Vučić je taj koji trpi, a ne žitelji Srbije.

Peščanik.net, 13.11.2018.

The post Poniženje appeared first on Peščanik.

Kraj partije?

petak, 09 novembar 2018 by
Zaštitna ograda gradilišta na Trgu republike, Beograd

Obnova Trga republike i Narodnog pozorišta, foto: Peščanik

Ako bi se uporedila brzina rada odlazećeg direktora Narodnog pozorišta Dejana Savića sa radom (ne)odlazećeg ministra kulture Vladana Vukosavljevića, onda bi se moglo reći da Savić u odnosu na svog šefa radi brzinom svetlosti. Naime, on je smenio svog direktora Drame Željka Hubača samo jedan dan nakon što je ovaj u Politici izneo kritičke opaske na račun planiranja budžeta u toj instituciji, a posredno i u ministarstvu kulture, dok je ministru Vuskosavljeviću bilo potrebno bezmalo mesec dana da dođe u Narodno pozorište, osmotri situaciju i kaže kako on u saradnji sa predsednicom vlade „pravi plan za brze poteze“. Dakle, mesec dana opšteg meteža, krize upravljanja institucijom, pobune glumaca koji nose najvažniji deo repertoara, pisanja medija i baražne paljbe maestra Savića po svojim zaposlenima, nije bilo dovoljno da se resorno ministarstvo pokrene. U međuvremenu, ministar Vukosavljević se bavio „urgentnim“ problemima: gostima iz Maroka pokazivao je rekonstruisani Narodni muzej, posetio je Sajam knjiga na kom je promovisao ediciju „Prvi svetski rat u srpskoj književnosti“, radio je na „zbližavanju srpskog i egipatskog naroda“, otvorio je Dane srpske kulture u Temišvaru i, naposletku, nije zaboravio da povodom Međunarodnog dana borbe protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima izda protokolarno saopštenje kojim osuđuje svaki vid nasilja nad novinarima. Pa šta je u svemu ovome loše, zapitaće se neko. Ministar radi kao švajcarski sat, međutim problem je u tome što ne pokazuje tačno vreme. Poremećaj sa poimanjem vremena kod ministra Vukosavljevića je izražen na više nivoa, jer kako enormno kasni u rešavanju aktuelnih problema u kulturi, tako mu je pomeren i kalendar i tekućoj agendi, jer se ponaša kao da je pozni XIX, a ne kraj prve petine XXI veka. Čitav niz aktivnosti koje je ministar obavio za poslednjih mesec dana, ako se pažljivije istraži, pokazuje i makar jedan slučajni susret sa onima koji su prouzrokovali problem u Narodnom pozorištu. U pitanju je promocija pomenute edicije na Sajmu knjiga, gde se ministar našao u društvu sa predsednikom UO NP Aleksandrom Gatalicom, koji je u tom trenutku nastupao iz pozicije urednika edicije i, naravno, jedinog savremenog zastupljenog autora. (Zapravo, reč je o pomiriteljskoj kolekciji dela partizana, četnika, nedićevaca, miloševićevaca, jednog vučićevca i ponekog istinskog klasika srpske književnosti.) Razume se da tom prilikom ministar nije mogao da razgovara sa predsednikom UO o gorućem problemu u kući, jer niti je bilo vreme niti mesto za to.

U međuvremenu, situacija u Narodnom pozorištu se radikalizovala usled necivilizovanih nastupa upravnika Dejana Savića, koji je nastavio da javno vređa svoje kolege, podmećući im političku pozadinu protesta, optužujući ih za bahatost, dok je sebe proizveo u „instituciju kulture“ koja će konačno početi da „primenjuje zakon“. Ovo pominjanje zakona svakako se odnosilo na sankcije koje je spremio za pobunjene radnike nacionalnog teatra. Zaista, šta treba da radi upravnik pozorišta kada se stotinu glumaca pobuni protiv njegovog rada i preko svog sindikata mu pošalje dopis sa zahtevom za ostavku. Takav zahtev je odmah posle Sajma knjiga predat Aleksandru Gatalici, koji se ponovo vratio jednoj od svojih uloga. Dramski sindikat Narodnog pozorišta SINGLUS je dao razuman rok za podnošenje ostavke upravnika Savića. Međutim, do ponoći 6. novembra to se nije dogodilo. Maestro je na kraju poručio da nema nameru da daje ostavku, već je naglasio da samo vlada može da ga smeni, što je isprovociralo premijerku Anu Brnabić, koja je i njemu i Gatalici poručila da ne mogu više da se kriju iza vlade, već da moraju snositi odgovornost. Ova poruka dobro zvuči, ali deluje kao reakcija osobe kojoj su vezane ruke ili čeka nečiju važniju odluku. Čudno je to, jer osim premijerke, ministra i upravnika Savića ne bi trebalo da ima nikog više u ovoj partiji karambola.

Ministar Vukosavljević je naposletku iskoristio štrajk upozorenja glumaca da bi posetio Narodno pozorište. Tom prilikom je rekao da je veoma zabrinut za jednu od najvažnijih institucija kulture koja bi trebalo „stabilno da preživi krizu u kojoj se nalazi“. Vukosavljevićeva demagogija oduševila je glumce koji su poverovali da će im „temeljna opservacija“ nadležne institucije konačno doneti željenu promenu. Dočekan sa zebnjom a ispraćen aplauzom, ministar Vukosavljević je mogao mirno da se vrati u svoj kabinet i nastavi „zaštićenu“ komunikaciju sa upravnikom Savićem, za koga se spekuliše da je od pretpostavljenih tražio dostojan premeštaj. U medijima se navodilo nekoliko opcija, pre svega odlazak u diplomatiju, ali i visoka pozicija u gradskim političkim strukturama, možda baš u Beogradu na vodi. Činjenica je da vlada u radu Dejana Savića nije videla ništa sporno i da je pobuna glumaca došla kao neočekivana i jedina nezgoda u radu ove institucije. Svi pobrojani problemi koji su se mogli čuti poslednjih mesec dana u izjavama glumaca i već smenjenog direktora Drame, ukazuju međutim na čitavu istoriju permanentnog zapostavljanja ne samo zaposlenih, nego i institucije, produkcije, sve do elementarnih sredstava za rad i higijenu. Takođe, situacija u Narodnom pozorištu govori i o trajnom isključivanju ili marginalizaciji zaposlenih iz procesa odlučivanja o sudbini institucije koju čine. Upravnik i UO, koje postavlja ministarstvo kulture odnosno vlada, kao i u svim ostalim institucijama kulture, funkcionišu kao zid prema zaposlenima i marketinški video bim prema javnosti. Zaposlenima prete da će „konačno početi da primenjuju zakon“ dok javnosti šalju poruku o savršenoj harmoniji i razvijanju institucije, kakvo se samo poželeti može. Slična je situacija i u državi, čiji Upravnik neprestano preti „zaposlenima“, dok Kurcu, Merekelovoj i Junkeru šalje poruke o uspelim reformama. Protest građana i sloboda medija jedini su način da se takav vid upravljanja prekine, samo treba imati u vidu pouku protesta glumaca iz Narodnog pozorišta, koji i dalje veruju da igraju partiju bilijara sa ministrom, odnosno predsednicom vlade. Istina je drugačija i štrajkači bi trebalo da budu svesni da ovaj karambol igraju sa predsednikom države, a da je dolazak ministra Vukosavljevića bio samo kugla koja se nakon sudara sa premijerkom dokotrljala do njih. Partija se nastavlja.

Peščanik.net, 09.11.2018.

Srodni link: Saša Ilić – Opereta na vodi

The post Kraj partije? appeared first on Peščanik.

Crveni sto na kome su crveni kafanfili u čaši za vodu, Barselona

Foto: Peščanik

Mi smo svi bili u dvoru kod mog dida na Šolti. Dida i barba Tonino su skupa čitali novine i sipnili si po bićerin travarice. Tata je sa kacavidom razvidavao staru peglu. Mama je u dobokom pijatu čistila riži. Ja sam na podu vozikao zeleni kamijoncin. Dida je dignijo bićerin uzrak i rekao je: „Za našeg Radu!“ Barba Tonino je sa njim se kucnijo i rekao je: „Za Radu!“ Dida je otpijo guc i nakeserijo se: „Čoviče, kako je skašija onog ustašu! Ka u najboljim danima!“ Barba Tonino se keserijo: „Opasan je naš Rade! Sad se lipo vidi da se sa nama komunistima ne triba zajebavat!“ Mama i tata su kolutačili sa očima. Onda sam ja pitao: „A ko je Rade?“

Moj dida je mene pogledao i rekao je: „Rade je, unukiću, narodni heroj Rade Končar! Sinoć mu je neki ustaški krelac iša srušit spomenik na Bačvicama i onda mu je Rade pa na nogu i spešta je! I sad je ustaša na operaciji u hitnoj! Bude li sriće, možda će mu nogu akupuntirat!“ Barba Tonino se keserijo: „E, nema sa Radom zajebancije!“ Dida je rekao: „Ma kakvi, čoviče, junak ostaje junak! Komunista od glave do pete!“ Barba Tonino je rekao: „Samo za ovi čin otpora mirita da mu se digne spomenik!“ Onda je moj tata uletijo: „Ali to i je spomenik!“ Barba Tonino je rekao: „Dobro, onda triba spomeniku dignit spomenik!“ Dida je rekao: „To bi bilo prva liga! I da lipo piše – spomenik spomeniku Radi Končaru koji je pružio herojski otpor napadima ustaških krvoloka!“

Onda su dida i barba Tonino opet se kucnili sa bićerinima. Mama i tata su vrtili sa glavušama. Dida je rekao: „Ovo je sad pouka svima! Ko se dirne u komuniste i revolucijonare, sustiće ga ruka pravde!“ Barba Tonino je rekao: „Najebaće ka žuti!“ Onda je moja mama uletila: „Pa dobro, di se gasite vi dva fosilca, jebaga svetac? Dosadni ste ka proliv! Ne možete nečemu šta se desilo slučajno davat sudbinski značaj!“ Barba Tonino je rekao: „Kurac ne mogu! Aj baš da vidin ko će sad posli skašenog ustaše ić rušit Končarov spomenik!“ Dida je okrenijo se prema mami i rekao je: „Siti se, ćerce, tako su devedesprve ustaše i četnici išli rušit socijalističku Jugoslaviju! I šta je bilo? Iljade mrtvih i ranjenih! Iljade!“ Mama je iskobečila oči. Tata je zinijo sa ustima. Barba Tonino je rekao: „A šta su očekivali? Da će Jugoslavija past bez otpora?“ Dida je rekao: „Još je ovi na Bačvicama ima sriću šta mu je samo speštalo nogu!“

Onda je mama podviknila: „Jesil ti, čako, ispalija na mozak?! Pa nemoš takve bljuzgarije pričat, čoviče božji, i to isprid malog diteta! Toliki ljudi su dali život za ovu zemlju!“ Dida je rekao: „Dali bi ga oni moj klinac da su znali šta ih čeka! Nego se srušila Jugoslavija i zgnječila ih! Bed lak!“ Tata je zaškarpunijo se po faci ka grancigula. Barba Tonino je otpijo veći guc travarice i rekao je: „Eeee, Jugoslavija, Jugoslavija… Koji je to monumentalni spomenik bija! Ima je miljon tona! Kad te taj poklopi, nema ti spasa!“ Dida je rekao: „A jebiga bože, ne bišedu se dirat u svetinju! Al ništa ljudi iz povjesti ne uče! Sad in je i Rade mora pokazat šta se desi kad se pačaš u znamenja revolucije!“ Onda je barba Tonino mog didu pitao: „A jel se ti sićaš šta je bilo kad su ono prominili ime Ulice maršala Tita u Splitu?“ Dida je rekao: „Kako se ne bi sića! To se ne može zaboravit!“ Tata je uletijo: „Šta je bilo?“ Dida je rekao: „Sutradan frontalni sudar u istoj ulici! Dva mrtva! Oba hadezeovci!“

Tata je piljio u didu i mrmorijo je: „O srceliti irudovo…“ Mama je itnila riži u pijat i stavila je glavu u dlanove. Dida je tati rekao: „E, a šta me gledaš, zete? Jel ja možda govorin nešto glupo?“ Tata je rekao: „Gledan te i mislin se u koju bi te ludaru bilo najbolje smistit! U početku mi je ta vaša spika bila ogavna, al sad mi je već komična!“ Dida je rekao: „Komična, je li? A jel ti uopće znaš koliko je u ovoj usranoj državi dosad srušeno partizanskih spomenika?“ Tata je rekao: „Čini mi se oko tri iljade, tako san pročita u novine!“ Dida je rekao: „Tri iljade dvista osandeset ipet! Vodimo strogu evidenciju! I di su oni sad, pitan ja tebe?“ Tata je rekao: „A šta ja znan di su! U škovacama?“ Dida je zalupao sa kažimprstom po stolu i rekao je: „U ilegali, zete! U ilegali!“

Mama je zinila: „U ilegali?“ Dida je rekao: „I viruj mi da je svaki luđi od Rade!“ Tata je mrmorijo: „Bogte jeba, ovi je skroz puka…“ Onda je barba Tonino didi rekao: „To me sad sitilo, jel se ti sićaš kad se ono u crkvi svetog Ivana Krstitelja u Gornjem Selu srušija Isusov kip?“ Dida je rekao: „Kako se ne bi sića! To se ne može zaboravit!“ Tata je pitao: „Koga je on ranija? Nekog komunjaru?“ Dida je rekao: „Kad se sorija, usput je skršija statuu Majke Božje, polomija oltar, razbija bocun misnog vina, a popa otpremija u bolnicu! Vratija se velečasni iz hitne sa deset punti na ćiverici!“ Barba Tonino se keserijo: „Maksimalni učinak! Specijalac!“ Tati je uletilo čudilo: „Pa šta sa tom pričom oćete reć?“ Dida je nagnijo se prema tati i rekao je: „Bija je naš čovik! Mladi skojevac se priobuka u Sina božjeg!“

Mama i tata su se pogledali. Onda su oni počeli se utiho kikoćat. Mama je tati rekla: „Propuvali su totalikus, jelda jesu?“ Tata je rekao: „Trista smista!“ Onda je barba Tonino rekao: „Samo se vi zajebajite! Al da znate, za svaki je srušeni partizanski spomenik barenko deset klerofašista propišalo krv!“ Mama i tata su zakočili sa kikoćanjem. Dida je rekao: „A šta ste mislili, da ćemo mi komunisti u ustaškoj državi sidit skrštenih ruku? Da ćemo mirno gledat kako se ruše biste naših heroja?“ Barba Tonino je rekao: „Nemoš uništit spomenike revolucije, prika, jerbo su to spomenici revolucije, a ne neke pizdarije!“ Dida je rekao: „Pogleaj malo šta se događa u zemlji, zete, pa će ti sve bit jasno…“ Tata je pitao: „Šta se događa?“ Barba Tonino je rekao: „Juče Agrokor, danas Uljanik, sutra Treći maj, ovde glad, onde neimaština, tu nezaposlenost, tamo očaj, ovamo lopina, onamo kriminalac…“

Moj dida je dignijo prst uzrak i rekao je: „Otkad je srušena Jugoslavija, cila povjest nezavisne Hrvacke mogla bi se kratko opisat ka nizanje katastrofe za katastrofom! Ova zemlja živi od jednog do drugog debakla! Ljudi se ujutro probude sa pitanjem koje će se sranje danas desit u Hrvackoj! Pa nemoš reć da je to normalno, zete! Al bogami nije ni slučajno!“ Barba Tonino je rekao: „Ka šta ni Rade Končar nije slučajno ustaši skašija nogu!“ Dida je rekao: „Predani i strpljivi ilegalni rad! Produmaj malo, zete, tragedija za tragedijom, sabotaža za sabotažom…“ Tata je rekao: „Čekaj malo, onda su znači u pravu ljuti desničari koji govore da Hrvacku jebu ostaci jugokomunističkog režima?“ Barba Tonino je rekao: „Naravski! Oni sve kuže! Al nema in spasa!“

Onda je dida tatu pitao: „Evo, naprimjer primjera, reci ti meni, zete, kako to da se u Hrvackoj nakon rata udeseterostručija broj izbjeglica? Jel ima ijedne druge države di se to desilo? Zamisli ti to, dobiješ rat, oslobodiš zemlju od okupatora, a onda narod spiči u izbjeglištvo!“ Barba Tonino je rekao: „Deboto svakog dana iz Hrvacke ode po jedan Blajburg!“ Dida je rekao: „Ono šta smo radili u NOB-u je pičkin dim prema ovome šta radimo sad!“ Barba Tonino je dodao: „Namistili smo da svi misle kako Hrvatima fali daska u glavi, a ustvari lamperija uzvraća udarac!“ Onda je moj tata dignijo se od stola i rekao je: „A jebiga bože, ako već oćete da popušim bajku o jugokomunističkoj zavjeri, nema druge nego da vam vrhovnog komandanta pošaljen u kurac!“ Dida je pitao: „Kojeg komandanta?“ Tata je rekao: „Onog šta si mu sliku obisija u kužini!“

Onda je moj tata iz dvora ugibao u kuću. Dida je za njim viknijo: „Ne bi ti priporučija da se sa njim ideš zajebavat, zete! Nervozan je u zadnje vrime!“ Samo nije tata njega slušao nego je u kužini stao isprid slike na zidu. Tata je gledao u druga Tita. Drug Tito je gledao u tatu. Tata je gledao u druga Tita. Drug Tito je gledao u tatu. Onda je tata dignijo desnu ruku uzrak i viknijo je: „Za dom!“ Onda se didina kuća srušila tati na glavu.

Robi K. (IIIa)

Peščanik.net, 09.11.2018.

Srodni linkovi:

N1 – Srušio bistu Končara

Sabrana dela Robija K.

The post Bilježnica Robija K.: Spomenici revolucije appeared first on Peščanik.

Tagged under: , , ,

Etika klimatskih promena

četvrtak, 08 novembar 2018 by
deca sede na gradskom bunaru

Foto: Predrag Trokicić

Prikaz knjige Stephena Gardinera “A perfect moral storm: The ethical tragedy of climate change/ Savršena moralna oluja: etička tragedija klimatskih promena”, Oxford 2011.

Za one koji su proteklu deceniju proveli na drugoj planeti, evo odgovora na najčešće postavljana pitanja o klimatskim promenama na Zemlji. Da li je došlo do globalnog zagrevanja? Da, površinske temperature su porasle 0,8 stepeni Celzijusa u odnosu na prediindustrijsko doba. Da li su ljudi uzrok ovog zagrevanja? Skoro sigurno jesu. Poznato je da gasovi proizvedeni industrijalizacijom i poljoprivredom izazivaju efekat staklene bašte i da se njihova koncentracija u atmosferi povećala sa povećanjem temperature, dok su prirodni uzroci globalnog zagrevanja ostali isti. Hoće li doći do porasta zagrevanja? Vrlo verovatno, mada niko ne može predvideti u kojoj meri. Međunarodni panel o klimatskim promenama (IPCC) je 2007. objavio izveštaj u kojem nudi niz projekcija za budućnost, od kojih najoptimističnija predviđa porast temperature između 1,8 i 4 stepena tokom 21. veka, u zavisnosti od nivoa gasnih emisija. Možemo li išta da učinimo povodom toga? Potencijalno da. Kada bismo uspeli da zadržimo emisije na najnižem nivou ovog spektra, globalno zagrevanje bi moglo da se održi ispod nivoa od 2 stepena, čime bi se njegovi efekti minimizirali.

Klimatski skeptici su grupa svojeglavih matoraca, uglavnom bez relevantnog naučnog obrazovanja, koji dovode u pitanje bar jedan od ovih odgovora. Iako njihova kritika uglavnom promašuje, oni nisu u potpunosti lišeni municije. Prva decenija 21. veka možda je najtoplija do sada, ali globalne temperature nisu značajno porasle kao što je bio slučaj tokom 80-ih i 90-ih godina prošlog veka. Za ovo postoji nekoliko mogućih objašnjenja, od kojih je jedno i zaštitni efekat sulfatnih aerosola – koji su i sami rezultat industrijalizacije (u ovom slučaju kineske). Ovim fenomenom se može objasniti i usporavanje svetskog trenda porasta temperatura u periodu od 1940-ih do 1970-ih. Ako je tako, trend i dalje nije dobar jer gasovi koji proizvode efekat staklene bašte znatno duže ostaju u atmosferi, a sulfati samo maskiraju njihov razarajući efekat.

Imajući to u vidu, treba primetiti i da uprkos tome što je kineska industrijalizacija uveliko uznapredovala već tokom 80-ih, njen uticaj na klimatske promene uglavnom nije uziman u obzir, i svako ko baci pogled na projekcije IPCC-a iz 1990, videće da su one značajno precenile povećanje temperature tokom 2000-ih (mada ne i efekat koji su ove promene imale na prirodnu sredinu). To takođe pokazuje koliko je teško predvideti promene u budućnosti, a s obzirom na to da je raspon temperaturnih razlika u IPCC izveštaju iz 2007. dovoljno širok da je najviša vrednost (2,9 stepeni) u scenariju niskih emisija 0,5 stepeni viša od najniže vrednosti u scenariju visokih emisija (2,4 stepena), jasno je da smo još uvek daleko od kvantifikovanja svih relevantnih varijabli.

Iako često priznaju poraz na naučnom polju, skeptici ispravno primećuju da ima nečeg čudnog u diskursu o klimatskim promenama. Debate koje se tiču javnih politika retko se bave mogućnostima koje su toliko vremenski udaljene i čiji je ishod toliko neizvestan, a i kada se bave zaključci su im po pravilu suzdržani. Specifičnost klimatskih promena sastoji se u tome što se na prvi pogled prirodan odnos između javnih politika sa jedne, i vremena i izvesnosti sa druge strane obrće naglavce: upravo zato što su klimatske promene toliko neizvesne treba razmotriti mogućost da će one izazvati katastrofu globalnih razmera, i upravo zato što je njihov efekat dugoročan treba odlučno delati već sada.

Jesu li ovi zahtevi razumni? Mogli bi biti, ukoliko predstavljaju „našu poslednju šansu da spasimo čovečanstvo“ – kao što tvrdi Džejms Hensen, jedan od začetnika klimatske nauke. Ali da li je to zaista slučaj? Svaka promena temperature će neizbežno koristiti nekim vrstama, a naštetiti drugima, tako da je ovo verovatno poslednja šansa da spasimo one vrste koje su prilagođene samo specifičnim ekološkim nišama, zavisnim od postojeće klime. Jedan portal koji zastupa mišljenje da su klimatski promene zapravo dobra stvar objavio je tabelu sa pozitivnim i negativnim posledicama ovih promena: na vrhu liste pozitivnih posledica je porast broja ogrličastih pingvina; na vrhu liste negativnih je izumiranje evropske kopnene pijavice.

Kakve će biti posledice po ljudska bića? I po tom pitanju čini se da su posledice klimatskih promena dvosmislene. Što se tiče samih temperaturnih promena, Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da je promena klime već uzrokovala preko 140.000 smrti godišnje, počev od 70-ih godina prošlog veka. To zvuči zastrašujuće, ali svaka promena temperature rezultira povećanjem broja smrtnih slučajeva, bilo od toplote ili od hladnoće, mada ostaje nejasno da li će neto efekat porasta temperature sam po sebi biti štetan – možda bi čak mogao biti i koristan. Što se tiče rasta nivoa mora, projekcije IPCC-a iz 2007. predviđaju rast između 18 i 59 santimetara – što nije dovoljno da potopi bilo šta osim najnižih područja. Što se tiče slatke vode, svi se slažu da će visoke temperature značiti više nivoe padavina, tako da će biti i više vode. Izveštaj iz 2007. priznaje da klimatske promene smanjuju rizik od nedostatka vode, a jedno nedavno sprovedeno istraživanje pokazuje da će porast temperature od 2,4 stepena do 2100. godine povećati rizik od nedostatka vode za 1,2 milijarde ljudi, ali ga istovremeno i smanjiti za 3 milijarde drugih.

Šta je onda problem? Ima ih najmanje dva: različite posledice na različite delove sveta i neizvesnost ekstremnih scenarija. Većina negativnih posledica osetiće se oko srednjih geografskih širina, koje već predstavljaju najsiromašnije delove sveta u kojima će se sekundarne posledice poput ekonomske nestabilnosti, zaraza, gladi i rata najakutnije osetiti. Klimatske promene će stoga predstavljati disporoporcionalno jak udar na one najranjivije i tako dodatno produbiti već postojeće nejednakosti. Umereno povećanje globalnih temperatura koje će u Kanadi možda biti sasvim prijatno, za stanovnike Bangladeša ili Somalije može biti potencijalno katastrofalno. Podizanje nivoa mora neće uticati na većinu stanovnika planete, ali će čak i umereni porast dovesti do toga da se između 60 i 100 miliona ljudi nađe u opasnosti da njihova naselja budu poplavljena. Već imamo milione ogrličastih pingvina, ali evropska kopnena pijavica je već izuzetno retka.

Međutim, niko ne može sa sigurnošću reći da će se posledice klimatskih promena zaista na tome i okončati. Najniža vrednost ekstremnog scenarija zaista jeste 2,4 stepena, ali najviša vrednost je zapanjujućih 6,4, a pritom mnogi naučnici ovu IPCC-ijevu procenu smatraju prekonzervativnom. Razni mehanizmi (pozitivnog fidbeka: smanjeni albedo ili refleksivnost zemlje, transformacija ugljeničkih rezevoara u izvore ugljenika i oslobađanje metana iz otapajućeg permafrosta) mogli bi da gurnu temperature prema gornjem delu predviđenog raspona i tako započnu ireverzibilne, nelinearne promene poput otapanja polarnih kapa i promene toka okeanskih struja. Ako bi se to desilo, veći deo sveta bi postao nenastanjiv.

Šta je racionalni odgovor na ovu opasnost? Mogućnost da klimatske varijacije nisu antropogene, ili da se situacije neće mnogo pogoršati, ili da će neko danas još uvek nepoznato tehnološko otkriće ublažiti posledice klimatskih promena ne može se u potpunosti isključiti. Kolika je verovatnoća da će doći do ovakvih ishoda u poređenju sa verovatnoćom da će u narednih dvadesetak godina doći do globalne političke inicijative koja će presudno uticati na život budućih generacija? Ovo zavisi od ispunjenosti nekoliko uslova: da su klimatske promene zaista antropogene (što je skoro izvesno); da će se stanje pogoršavati (što je vrlo verovatno); da će se odlučna i pravovremena globalna politička akcija zaista desiti (što je malo verovatno); da će ona biti dovoljno dosledna da proizvede pozitivne efekte (što je takođe malo verovatno, imajući u vidu prethodnih 20 godina).

Čak i neko ko prihvata antropogeno globalno otopljavanje i veruje da je moguće učiniti nešto po tom pitanju, mogao bi da dođe da zaključka da je sa ovako slabim izgledima za globalnu političku akciju fatalizam uistinu najbolji odgovor. Još 90-ih godina prošlog veka Al Gor je priznao da „naučno neophodan minimum“ za borbu protiv globalnog otopljavanja „daleko premašuje maksimum politički ostvarivog“ i čini se da se mnogi danas slažu sa tom procenom. Ako izuzmemo kratkotrajni porast tokom Kopenhagenskog samita 2009, pažnja koju mediji ukazuju problemu klimatskih promena uporno opada još od 2007. Možda bi prosto trebalo da prepoznamo ovaj problem, pokušamo da ga ne pogoršavamo preterano i da se nadamo najboljem. U krajnjoj liniji, to je ono što je većina ljudi odlučila da učini po pitanju noćne more prethodne generacije – nuklearnog naoružanja – i nema pouzdanih sredstava kojima bi se moglo kvantifikovati da li je nuklearni rat manje ili više verovatan od promene klime, ili da li bi njegove posledice bile više ili manje destruktivne.

Pravo pitanje je da li je takav fatalizam etički odbranjiv. Moralni argument u korist sprečavanja daljih kilmatskih promena može se lako formulisati. Stvar nije samo u tome da zaštitimo najranjivije od opasnosti koja im preti, već i u tome da se preuzme odgovornost za ono što smo mi na industrijalizovanom severu ne samo izazvali, već se time i okoristili. Međutim, najgore posledice klimatskih promena će najverovatnije pogoditi bića iz drugih vremena, mesta ili vrsta i, kako ističe Stiven Gardiner, to nam omogućava da racionalizujemo svoje obaveze u skladu sa sopstvenim sklonostima, pomalo poput Džon Dešvuda i njegove supruge Feni, koji u romanu Razum i osećajnost uspevaju da ubede sebe da velika suma novca koju je Džon obećao da će dati za izdržavanje svoje maćehe i svojih polusestara u najboljem interesu svih – treba da se svede na nulu.

Globalne ankete već pokazuju da su ljudi koji žive u zemljama sa najvišim gasnim emisijima po glavi stanovnika manje skloni da veruju da je globalno zagrevanje ozbiljan problem, nego oni koji žive u toplijim i ranjivijim zemljama sa niskim gasnim emisijama. Ali u ovom slučaju to nije samo pitanje sebičnog interesa koji odnosi prevagu nad iskrenošću i vrlinom. Klimatske promene proizvode ono što Gardiner naziva „savršenom moralnom olujom“, u kojoj je teško ostati usidren. Ključni elementi ove oluje, koje Gardiner navodi sa poštovanja vrednom iako pomalo iscrpljujućom jasnoćom, jesu problemi dejstva (agency), iskušenja da se odgovornost prenese na buduće generacije i neprimenjivosti postojećih političkih teorija.

Nije nikakva tajna da Kjoto protokol iz 1997, napravljen kako bi se gasne emisije industrijalizovanih zemalja spustile na nivo na kojem su bile pre 1990 – nije uspeo da postigne svoje ciljeve (a tamo gde jeste uspeo je samo zahvaljujući neočekivanoj pomoći ekonomske recesije), niti da Kopenhagenski samit iz 2009. nije rezultirao nikakvim smislenim dogovorom. Takvi neuspesi, po Gardineru, odražavaju fragmentaciju mogućeg globalnog dejstva: iako je možda kolektivno racionalno da nacionalne države sarađuju po pitanju klimatskih promena, za svaku od njih je individualno racionalno da to ne čine. Još veće teškoće nastaju zbog onoga što Gardiner naziva „međugeneracijskim problemom“. Aktuelna generacija neće dobiti ništa od smanjivanja gasnih emisija, a svaka naredna će biti u sve većoj opasnosti od svojih prethodnika. U terminima teorije igara, ovo znači da aktuelna generacija nema nikakav podsticaj da sarađuje, čak i kada bi svaka naredna generacija bila spremna to da učini, a isto važi i za narednu generaciju ukoliko ova aktuelna ne bude uspela da sarađuje i umesto toga samo prenese odgovornost na potomke. Kada bi generacije bile na ovaj način jasno odeljene jedne od drugih, nikada ne bi bilo racionalno učiniti bilo šta po pitanju globalnog zagrevanja. U praksi naravno one nisu jasno odeljene, ali čak iako se naredne generacije delimično preklapaju sa našom, one ne mogu puno toga učiniti za nas ili nama, tako da u praksi naš odnos sa njima nije recipročan.

Kako je teškoća postizanja saradnje između nacionalnih država povezana sa teškoćom postizanja saradnje između generacija? Gardiner suprotstavlja ove dve teškoće tvrdeći da je sklonost nacionalnih država da štite interese svojih građana u sukobu sa međugeneracijskom saradnjom. Međutim, postoje dobri razlozi da verujemo da je slučaj upravo suprotan. Ljudi se redovno žrtvuju za svoju decu i unuke, a kako pojedinci tako i vlade skloniji su da investiraju svoje resurse u dobrobit ljudi koji su im vremenski udaljeni, ali genetski kulturalno bliski, nego u dobrobit svojih savremenika koji su prostorno udaljeni. U ovom slučaju, mogućnost prepoznavanja budućih generacija (koja se prenosi kroz porodičnu tradiciju ili kulturalno pamćenje) nadjačava mogućnost uzajamnosti sa budućim generacijama. A upravo nacija, koncipirana kao zajednica povezana međugeneracijskim vezama koje se protežu u budućnost, predstavlja primarno sredstvo ovakvog prepoznavanja.

Stoga nas, paradoksalno, međugeneracijska politika klimatskih promena vraća na političku formaciju koja je na prvi pogled najmanje sposobna da sa njima izađe na kraj: nacionalnu državu. Jer dok fragmentacija prostora na prvi pogled zahteva nadnacionalne institucije koje će nadgledati i sprovoditi ono što je dogovoreno, vremenska fragmentacija zahteva insititucije koje su u stanju da se identifikuju sa budućim generacijama i uzmu u obzir njihove interese. Nacionalne države bi mogle da delaju kao samoizabrani predstavnici budućih generacija sopstvenih građana, a zatim (zajedno sa različitim NVO kao što je WWF) lobiraju za njihove interese u nekom nadnacionalnom telu. Po ovom scenariju, ono što klimatske promene najočiglednije podrivaju nije nacionalna država već demokratija, jer one zahtevaju nadnacionalne institucije u trenutku u kojem ne postoji nadnacionalna demokratija i dopuštaju da na nacionalnom nivou interesi budućih generacija odnesu prevagu nad interesima aktuelne generacije. Možda, kako tvrdi Džejms Lavlok, klimatske promene znače da je „neophodno na neko vreme suspendovati demokratiju“.

Gardiner priznaje da je malo verovatno da će demokratske institucije, sa njihovim ograničenim vremenskim horizontom, imati kapacitet da izađu na kraj sa odloženim klimatskim uticajima, ali mu ne pada na pamet da se „tiranija savremenog“ na koju se žali možda poklapa sa samom demokratijom. Nakon Francuske revolucije, Edmund Berk je tvrdio da društvo „nije samo partnerstvo između onih koji danas žive, već između onih koji žive, onih koji su mrtvi i onih koji će se tek roditi“, dok je Tomas Pejn, zalažući se za „prava onih koji danas žive“, tvrdio da „svaka generacija jeste i mora biti kompetentna da odgovori na sve izazove svog vremena“. Ako apsolutna prava onih koji danas žive predstavljaju jedan oblik tiranije, onda se se takođe mora dovesti u sumnju i njihova sloboda da biraju svoju vlast.

Ovo može zvučati bizarno, ali iako mrtvi i još nerođeni ne mogu donositi odluke u sadašnjem trenutku, njihovi interesi mogu biti uzeti u obzir kroz neki oblik onoga što je Berk nazvao „virtualnom reprezentacijom“, u kojoj „postoji jedinstvo interesa i bliskost (sympathy) u osećanjima i željama između onih koji delaju u ime naroda, i naroda u čije ime delaju, čak iako ih on nije birao“. Aktuelna generacija nužno mora birati svoje predstavnike, ali to ne znači da su oni odgovarajući virtualni predstavnici drugih generacija, jer je aktuelna generacija sklona da svoje interese pretpostavi interesima drugih generacija. Druge generacije će biti adekvatnije zastupane od strane manjine koja je najbolje opremljena da dela u njihovom interesu.

Jedna verzija ovog aranžmana bi bila ona berkovska u kojoj je moć poverena prirodnoj aristokratiji, sposobnoj da posreduje između prošlosti i budućnosti, čuvajući ono što je najbolje i predajući ga dalje. Njeni članovi su svesni onoga što pripada potomcima upravo zato što su svesni onoga što su nasledili od svojih predaka, oni ne smatraju „da je njihovo pravo da spiskaju svoje nasledstvo… i ostave svojim potomcima ruinu umesto doma“. Bez ovoga bi, prema Berku, „ceo lanac i kontinuitet zajedničkog dobra (commonwealth) bio prekinut, nijedna generacija više ne bi bila povezana sa prethodnom“.

Kako je primetio Tomas Pejn, ova verzija međugeneracijske politike bila je jako pristrasna prema prošlosti, dopuštajući ljudima da upravljaju iz groba i zauvek obavezuju buduće generacije. Alternativno vaganje prošlosti i budućnosti bilo bi bliže lenjinističkoj ideji revolucionarne avangarde. Formulisan nasuprot onima koji su želeli da se bore samo „za sebe i svoju decu, a ne za neku vrstu socijalizma za buduće generacije“, Lenjinov model partije kao avagarde proletarijata bio je zasnovan na ideji da partija otelotvoruje objektivne klasne interese na način na koji sama radnička klasa još uvek nije bila u stanju da učini. U tom smislu, kako to kaže Đerđ Lukač, „partija, na osnovu znanja o društvu u njegovom totalitetu, predstavlja interese celog proletarijata (i na taj način zastupa interese svih potlačenih – budućnost ljudske vrste)“.

Virtualni predstavnici drugih generacija će neminovno morati da suprotstavljaju njihove zahteve zahtevima onih koji danas žive. U pogledu klimatskih promena, način na koji oni to čine će u velikoj meri zavisiti od težine koju pripisujemo ranijim emisijama štetnih gasova sa jedne strane i budućem prosperitetu sa druge. Treba li veličina ranijih emisija (za koje SAD i zemlje EU snose najveću odgovornost) da ima pozitivan ili negativa uticaj na razmere budućih emisija? I treba li da otpišemo troškove i dobiti koje ostavljamo budućim generacijama na osnovu toga što će usled ekonomskog rasta ove generacije verovatno biti bogatije od nas? Berkovski argument bi verovatno tvrdio da su ranije emisije nebitne i da je razumno otpisati budućnost kako bi se očuvali uporedivost i kontinuitet među generacijama: lenjinista bi mogao da kaže da su ranije emisije izvlačile vrednost iz života prethodnih generacija i da bi svako buduće otpisivanje trebalo da bude ravno nuli. Berkovski argument teži da ojača stisak prošlosti nad budućnošću: on lenjinistički uspostavlja diktaturu budućnosti nad sadašnjošću.

Sam Gardiner tvrdi da ranije emisije jesu važne i da budućnost ne treba otpisati. Ali on nema skoro ništa da kaže o dalekosežnim političkim implikacijama ovih zaključaka. Ukoliko se već odričemo tiranije savremenog mi time prizivamo druge oblike diktature i teško izvojevana pobeda demokratije nad svojim ideološkim rivalima, kojom je sadašnjost ustanovljena kao lokus suverenosti, danas je u opasnosti. Umesto da bude sposobna da preuzme svoju sudbinu u svoje ruke, kako je to predlagao Pejn, aktuelna generacija je u opasnosti da bude pritešnjena u sredini kao žrtva nepromišljenih prestupa prošlosti, a pritom u obavezi da uštedi svoje resurse zarad potreba budućih generacija.

Treba li odoleti ovoj promeni temporalnosti političkog mišljenja ili je potreba za njom pokazatalj da su se političke formacije nastale u periodu industrijalizacije pokazale neprikladnima za izlaženje na kraj sa posledicama ovog procesa, to jest da su prevaziđene? Sa svojim neizbežnim oslanjanjem na virtualnu reprezentaciju i insistiranjem na odgovarajućoj deliberaciji o tehničkim pitanjima koja prevazilaze razumevanje neinformisanog građanstva, politika klimatskih promena sugeriše da je tehnokratska vlast, savremena verzija Berkove prirodne elite, jedino odgovarajuće rešenje. Pa ipak, sa svojim naglaskom na „budućnosti čovečanstva“ i „planiranju unazad“ (koje počinje od vizije poželjnog budućeg stanja, a zatim ide unazad kako bi utvrdilo koje su mere neophodne da bi se ono ostvarilo) – politika klimatskih promena, uprkos svojoj apokaliptičkoj retorici, ima prepoznatljivo utopijsku formu.

Da li je to rezultat činjenice da je nastanak zabrinutosti zbog globalnog otopljavanja koincidirao sa propašću komunizma? Kako su primetili neki klimatski skeptici, ima nečeg sumnjivog u načinu na koji je komunizam napustio scenu samo trenutak pre nego što su se na njoj pojavile klimatske promene kao novi neprijatelj konzumerističkog kapitalizma. Možda bi o klimatskim promenama trebalo misliti kao o savremenoj verziji „Turčina“, mehaničke lutke koji igra šah, koju je Valter Benjamin uporedio sa istorijskim materijalizmom kojim upravlja skrivena ruka teologije, samo što je danas istorijski materijalizam postao onaj naborani čivečuljak koji upravlja lutkom i koji mora ostati sakriven.

Ovo bi međutim bilo preveliko uprošćavanje. Uviđanje da naši činovi mogu imati nenameravane negativne posledice je konstanta ljudske kulture, bilo da je ono artikulisano diskursom teologije, ekonomije ili ekologije. Takve negativne posledice proizvode fantomske protivnike kojima se suprotstavljamo i od kojih se trudimo da učimo. Kontra-hegemonistički pokreti bez izuzetka pokušavaju da upregnu latentnu moć nenameravanih negativnih posledica kako bi doveli u pitanje status quo. Ali oni u tome nisu usamljeni. Moralnost je dobrim delom pokušaj da se mobilišu osećanja kako bi se predupredili negativni ishodi i klimatska nauka je samo poslednje u nizu sredstava kroz koje nam se naši činovi vraćaju u pojačanom obliku kako bi nas naterali da uspostavimo moralnu vezu sa njihovim posledicama.

Jedan pokazatelj specifično moralne prirode diskursa koji okružuje klimatske promene jeste i briga koju Gardiner ističe kada piše o iskušenju da ove promene tretiramo kao čisto fizički problem podložan tehničkom rešenju. Oni sulfatni aerosoli, koji su možda odgovorni za stabilizaciju globalnih temperatura u 21. veku, mogli bi u u teoriji biti ispuštani u atmosferu sa isključivim ciljem ublažavanja globalnog zagrevanja. Svaka država (ili kompanija, pa čak i pojedinac) mogli bi uz odgovarajuće resurse unilateralno pristupiti ovom zadatku na taj način menjanjući atmosferu za sve druge. Budući da i sami sulfati zagađuju životnu sredinu, ovo rešenje bi svakako predstavljalo manje poželjnu opciju od kontrolisanja emisija koje proizvode efekat staklene bašte, ali u odsustvu bilo kakve delotvorne akcije na tu temu, možda bi ovo rešenje ipak predstavljalo manje zlo u poređenju sa potpuno nekontrolisanim klimatskim promenama.

Gardiner čitavo poglavlje posvećuje argumentima protiv ovog rešenja. Manja zla, primećuje on, ipak kaljaju one koji ih čine i ostavljaju mrlju na njihovim životima i životima drugih, onako kako je u Sofijinom izboru Sofijin život bio uništen žrtvovanjem jednog deteta. Analogija je apsurdna ali rasvetljujuća, jer ono što Gardiner naziva „osujećujućim zlom“ jeste metaetičko zlo koje nastaje ne iz samog čina, već iz rezultirajuće negativne moralne procene samog delatnika. Po ovom gledištu, moralni neuspeh sulfatnih inekcija i drugih oblika geoinženjeringa potiče ne toliko od samog rezultata, koliko od neuspeha samog ovog čina kao prikladnog moralnog odgovora na datu situaciju.

Ovo nam otkriva činjenicu da klimatske promene danas nisu konstruisane pre svega kao naučni problem koji stvara neočekivane moralne dileme, već kao etički problem koji nužno zahteva moralna rešenja. Skeptici su s pravom sumnjičavi prema ovome, a kako ističe Bjorn Lomborg, mi uopšteno gledano nismo toliko moralni koliko to pretpostavlja etika klimatskih promena, jer da jesmo možda bismo klimatske promene već učinili svojim prioritetom. Da smo zabrinuti za polarne medvede počeli bismo od toga što ih više ne bismo ubijali, a ne od brige o tome koliko im je leda preostalo za kretanje. I da smo zaista zabrinuti za globalno siromaštvo mogli bismo siromašnima pomoći već sada, umesto da pomažemo njihovim potomcima na kraju veka, kojima će ionako verovatno biti bolje nego njihovim precima.

Ovo su u mnogim pogledima validni argumenti, ali promašuju poentu da bismo da nije klimatskih promena još manje razmišljali o polarnim medvedima ili globalnoj sirotinji i da bi nam promakla povezanost između naših postupaka i njihove sudbine. Kako je pokazao Piter Unger u svojoj knjizi Živeti bogato i pustiti druge da umru / Living high and letting die, naše uobičajene moralne intuicije jedva da obuhvataju siromašne strance, a još manje njihove potomke ili arktičku faunu. Upravo zahvaljujući klimatskim promenama pojavio se čitav korpus političke misli koji naše svakodnevne postupke dovodi u direktan odnos sa njihovim najudaljenijim posledicama.

Adam Smit je svojevremeno primetio da nas mogućnost smrti stotina miliona ljudi u zemljotresu na nekoj udaljenoj lokaciji uznemirava manje nego mogućnost gubitka našeg malog prsta, ali da bi nas uprkos tome užasnula ideja da ih pustimo da umru kako bismo spasili svoj mali prst. Klimatske promene zapravo transformišu onaj prvi scenario u ovaj drugi i na taj način nameću do sada neviđene zahteve našoj moralnoj imaginaciji. Skoro svaka mala stvar koju učinimo doprinosi našem ugljeničkom otisku stopala koji povećava gasne emisije, koje opet prete smrću stotinama miliona ljudi u nekom udaljenom vremenu i mestu – neizvesnost koja samo dodatno otežava uzvišenu strahovitost naših odgovornosti.

Suprotno Gardinerovim brigama o moralnoj iskvarenosti, klimatske promene nas ne dovode u iskušenje da budemo manje moralni nego što bismo inače bili; one nas pozivaju da budemo moralniji nego što smo ikada mogli da zamislimo. Za razliku o Dešvudovih, mi nikada nismo znali koliko rođaka zapravo imamo. Klimatska etika nije primenjena moralnost, već otkrivena moralnost, novo poglavlje u moralnom obrazovanju čovečanstva. Ona će nam možda otkriti stvari koje ne želimo da znamo (na primer o demokratiji), ali budućnost čovečanstva zavisi od toga šta ćemo do nje naučiti.

Malcolm Bull, London Review of Books, 24.05.2012.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 08.11.2018.

The post Etika klimatskih promena appeared first on Peščanik.

Tagged under: , , ,

Ulaz za nuždu

subota, 03 novembar 2018 by
Klozet, Brač

Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Na vratima klozeta piše Jutarnji list. Martina Dalić uđe, zatvori se u jednu od kabina i posere po Ivici Todoriću.

Iako tekst može početi i drugačije. Da je, primjerice, nastao prije dvije godine, na vratima klozeta bi pisalo Jutarnji list. Ivica Todorić uđe, zatvori se u jednu od kabina i posere po Martini Dalić.

Iako Ivici Todoriću u ta doba nije bila nužda činiti išta slično. Sasvim je vjerojatno da nije ni znao tko je Martina Dalić, jer se takvim formalnostima bavilo administrativno osoblje kompanije. S druge strane, i Martina Dalić se ponašala bitno drugačije. Prilazi vratima na kojima piše Jutarnji list i obraća se osobi što kraj njih stražari, Vresniku, Đuli ili nekome sličnom. ‘Oprostite, je li to toalet?’ ‘Jeste’, kimne glavom Vresnik, Đula ili netko sličan, ‘pa piše vam na vratima.’ ‘Može se, znači, ući?’ ipak pita Martina Dalić. ‘Slobodno’, potvrdi osoba na stražarskome mjestu. ‘Uz uvjet da ne serete protiv Ivice Todorića.’

Iako je Martini Dalić to pravilo u ta doba bilo savršeno dobro poznato. ‘Bože, odakle vam uopće ideja da bih ja ulazila u Jutarnji list da kenjam protiv Ivice Todorića?!’ ljutne se na Vresnika, Đulu ili koga sličnog. ‘Sve okej, samo upozoravamo’, staloženo kaže pripadnik straže, ‘za slučaj da vam nije poznato.’ ‘Pa nisam ja neka neinformirana guska, molim vas lijepo’, nafunjeno reče Martina Dalić. ‘Svi u Hrvatskoj znaju da su lik i djelo Ivice Todorića pod posebnom zaštitom u Jutarnjem listu. Pa nismo u 2018. godini, zaboga!’

Iako se u to vrijeme, dok još nije 2018. godina, pred vratima na kojima piše Jutarnji list uopće nije morala zateći Martina Dalić, nego netko peti ili šesti, potpuni neznanac. ‘Je li zahod slobodan?’ upita neznanac stražara kraj ulaza. ‘Jeste, izvolite’, potvrdi Vresnik, Đula ili netko sličan. ‘Samo vas molimo da se suzdržite od bilo kakvih sranja protiv Ivice Todorića.’ ‘A zašto?’ iznenadi se neznanac. ‘Kako zašto?’ začudi se lice na straži. ‘Pa gdje vi živite, gospodine? Svi u Hrvatskoj znaju da su lik i djelo Ivice Todorića pod posebnom zaštitom u Jutarnjem listu. Nismo u 2018. godini, pobogu!’

Iako neznanac ne mora spadati među ‘sve u Hrvatskoj’ kojima je ta stvar poznata, štoviše, ne mora ni biti iz Hrvatske, već iz neke druge državne jazbine, te se u Hrvatskoj zatekao na proputovanju. Stoga želi raščistiti slučaj: ‘Čekajte malo, zar ovaj klozet ne radi u sklopu medijske kompanije čija je nominalna svrha da istinito i objektivno informira javnost?’ ‘Radi’, odgovori stražar. ‘Pa što onda znači da su lik i djelo Ivice Todorića u Jutarnjem listu pod posebnom zaštitom?’ pita neznanac. ‘Znači da o dotičnome objavljujemo isključivo hvalospjeve, normalna stvar.’

Iako neznancu to uopće nije moralo zvučati normalno. On inzistira: ‘Ali kako je to moguće? Čak i izvan Hrvatske je poznato da se radi o beskrupuloznom tajkunčini koji živi u dvorcu s četrdeset soba, koji uspostavlja monopol na tržištu, koji se obogatio kroz pljačkašku privatizaciju, koji je u koruptivnom savezu s političkom vlašću, koji je…’ ‘Slušajte, gospodine’, prekine ga Vresnik, Đula ili netko sličan, ‘ako u Jutarnjem listu nije dopušteno srati po Ivici Todoriću, to se odnosi i na bližu okolinu. Molimo vas da se udaljite!’

Iako neznanac nije morao poslušati nalog. On smiruje tenzije: ‘Oprostite, nije mi namjera da osuđujem, već da čujem objašnjenje.’ ‘Vidite, gospodine’, reče primireni stražar, ‘i ovaj zahod mora od nečega živjeti. Treba nabavljati toaletni papir, plaćati osoblje WC-a, čistačice, novinare, urednike, a i vlasnik klozeta računa na neki profit. Gospodin Todorić to podmiruje kroz marketinško ortaštvo. On nama keš, mi njemu ditirambe. I tako godinama.’

Iako je neznanca i dalje mogla mučiti znatiželja. On pita: ‘A istinito i objektivno informiranje javnosti?’ ‘Objektivno je ono što mi kažemo da je objektivno’, kaže lice na straži. ‘A objektivno je Ivica Todorić hrvatski velikan. U ovoj smo medijskoj kući odlučni napiti se krvi svakome tko sere protiv njega. Sjećate se kako je u tome smislu moj kolega Đula sastavio onu legendarnu reportažu o vlasniku Agrokora koji je preko sedam ofenziva izgradio čitavu Hrvatsku, ljubeći bikove među rogove… Ili sam možda ja Đula? Oprostite, ne mogu sad biti siguran.’

Iako nema razloga da se dalje zadržavamo u prošlosti, ako danas, 2018. godine, Martina Dalić prilazi vratima na kojima piše Jutarnji list i obraća se osobi što kraj njih stražari, Vresniku, Đuli ili nekome sličnom. ‘Mogu li se poslužiti zahodom?’ ‘Smijemo li znati kakve su vam namjere?’ upita Vresnik, Đula ili netko sličan. ‘Posrala bih se po Ivici Todoriću’, kaže Martina Dalić. ‘Samo naprijed!’ ozareno će pripadnik stražarskoga osoblja. ‘Vrata Jutarnjeg lista su vam širom otvorena!’

Iako Martina Dalić možda ima i dodatnih zahtjeva. ‘Mogu li dobiti koju rolu papira viška? Samo par stotina paketa.’ ‘Kako da ne, izvolite se poslužiti’, odgovara lice na straži i obavještava posjetiteljku: ‘Ako se slažete, vaše ćemo sranje umnožiti u četrdeset i pet tisuća primjeraka i distribuirati ga besplatno čitateljima.’ Martina Dalić se osmjehne: ‘Hvala vam, vrlo ste ljubazni.’ Stražar pita: ‘Treba li vam možda ghostwriter? Da ono što namjeravate kenjati protiv Ivice Todorića bude profesionalno uobličeno. Moj kolega Vresnik je u tome vrlo vješt… Ili sam možda ja Vresnik? Oprostite, ne mogu se sad sjetiti.’

Iako će se malo nakon Martine Dalić pred vratima na kojima piše Jutarnji list možda pojaviti netko peti ili šesti, potpuni neznanac. ‘Može li se u kondut?’ upita stražara kraj ulaza, otkrivajući svoje dalmatinsko podrijetlo. ‘Zauzeto’, kaže mu Vresnik, Đula ili netko sličan. ‘Što, sve?’ iznenadi se neznanac. Osoba na stražarskoj poziciji slegne ramenima: ‘Maloprije je ušla Martina Dalić. Sere po Ivici Todoriću u svim raspoloživim kabinama. To će vjerojatno potrajati, možda je bolje da potražite drugo mjesto.’

Iako takav odgovor neznanca ostavlja bez daha. On gotovo krikne: ‘Martina Dalić sere po Ivici Todoriću?! U Jutarnjem listu?! Vi me zajebavate?’ ‘Zašto bih vas zajebavao, gospodine?’ čudi se pripadnik stražarske službe. ‘Pa do jučer je u Jutarnjem listu bilo najstrože zabranjeno srati protiv Ivice Todorića!’ uzvikne neznanac. ‘Jučer je bilo jučer, a danas je danas’, pouči ga Vresnik, Đula ili netko sličan. ‘Vrijeme leti, i to takvom brzinom da sve pred sobom izvrće naglavce. Ovo je 2018. godina, gospodine!’

Iako neznanac i dalje ne može suzbiti zaprepaštenje: ‘Sad se, dakle, po Ivici Todoriću u Jutarnjem listu regularno sere? Premda ste do neki dan njegove kriminalne poslove pretvarali u herojska djela?’ ‘Ne samo to’, kaže stražar, ‘nego svi koji nisu spremni kenjati protiv Ivice Todorića, nisu ni dobrodošli u Jutarnji list. Ovo sranje Martine Dalić, primjerice, umnožit ćemo u četrdeset i pet tisuća primjeraka i besplatno podijeliti čitaocima. Razumijete?’

Iako neznanac to baš i ne razumije. Stoga pita: ‘Ali što je izazvalo takav preokret?’ Vresnik, Đula ili netko sličan kaže: ‘Ivica Todorić izgubio je moć i više financijski ne opslužuje ovaj zahod, pa nemamo razloga prema njemu biti servilni. Ako nema keša, nema ni ortaštva. Naprotiv, sve one godine kroz koje smo se suzdržavali i kovali ga u velikana sada nadoknađujemo tako što protiv njega neumjereno seremo. Nosi nas postopstipacijski entuzijazam.’

Iako neznančeva znatiželja time nije utažena. On pita: ‘A što je s istinitim i objektivnim informiranjem? I što nakon svega ostaje od vaše profesionalne i moralne vjerodostojnosti?’ Stražarsko lice odgovara: ‘Medijska kuća u sklopu koje djeluje ovaj klozet inzistira na aktualnosti sadržaja koje nudi. Što god nije aktualno, nas ne zanima, uključujući to što smo još jučer bili plaćenici Ivice Todorića, što smo strateški obmanjivali javnost i što smo, kao ortaci u zločinu, njegove prljave rabote predstavljali kao epohalna postignuća spasitelja Hrvatske. Što tu ima nejasno?’

Iako neznanac ne može odgovoriti, jer je već odmaglio prema drugome sanitarnom čvoru, gdje će se pošteno izbljuvati, a kroz vrata na kojima piše Jutarnji list izlazi Martina Dalić. ‘Ja sam svoje obavila’, kaže. ‘Nakon sranja ste oprali ruke?’ provjerava Vresnik, Đula ili netko sličan. ‘Apsolutno.’

Iako se na licu Martine Dalić razaznaje blaga sjena sumnje. Pogleda u pripadnika stražarske službe i kaže: ‘Nešto se mislim… Hoće li ljudima biti sumnjivo što knjigu pod naslovom ‘Agrokor: slom ortačkog kapitalizma’ objavljuje i besplatno dijeli novinska kuća koja je bila u ortačkome odnosu s vlasnikom Agrokora?’ Lice na straži je obavijesti: ‘Dok ste vi prali ruke, gospođo, naklada je razgrabljena.’ Martina Dalić vikne: ‘Nemoj srat?’

Novosti, 03.11.2018.

Peščanik.net, 03.11.2018.

The post Ulaz za nuždu appeared first on Peščanik.

Najgora generacija

četvrtak, 01 novembar 2018 by
Krovovi Petrovaradina

Foto: Neda Radulović-Viswanatha

The lonesome friends of science say
“The world will end most any day”
Well, if it does, then that’s okay
‘Cause I don’t live here anyway.

John Prine

Vladika Teodosije: „(D)a nikako ne budemo najgora generacija u srpskom rodu.“ Kako to izbeći? „Treba živeti kosovski zavet.“

Da je ova – pretpostavljam da se misli na generaciju samog vladike i Matije Bećkovića, jer su ove reči izgovorene na predstavljanju novog izdanja Bećkovićeve knjige „Kosovo – najskuplja srpska reč“ – dakle, da je ova generacija najgora u srpskoj istoriji, do sada bar, to je nažalost stvar činjenična. I kako je reč o istorijskim, to jest činjenicama prošlosti, to je konačna ocena, popravnog ispita nema. Ukoliko neka sledeća generacija ne bude još gora.

Generacija koja je preuzela odgovornost za Srbiju krajem osamdesetih godina prošloga veka, sa Bećkovićem kao jednim svojim istaknutim predstavnikom, nije samo odgovorna za dug i dubok pad zemlje i naroda, već ponajviše za moralnu stranu toga pada. To se ne može promeniti pozivanjem na doslednost kosovskom zavetu ili na obaveze prema prethodnim generacijama. Moralno bi bilo prihvatiti odgovornost.

Deo toga je intelektualna odgovornost. Šta je tačno kosovski zavet i koja je njegova obaveznost? Gospodin Bećković, sada, u Prizrenu, kaže: „(T)rebalo je odavno, a nije kasno ni sada, da Srbi i Albanci sede jedni naspram drugih i da vide kako da urede svoj život. I kako da garantuju prava Srbima na Kosovu i njihovim svetinjama i njihovim granicama, a da opet Srbija garantuje njihova ljudska i demokratska prava.“

Trebalo bi pomisliti, znači, da je to zapravo uvek bilo ono što su zagovarale vodeće ličnosti najgore generacije, ali znamo da nije. I to ne samo živeći, kako kaže vladika Teodosije, Kosovo i sledeći kosovski zavet na Kosovu već i pogotovo u Velikoj Srbiji. Zato je to najgora generacija, a ne zato što je bila neuspešna: zbog namere i na njoj zasnovanog opravdanja da se nasiljem ostvare politički ciljevi, sve sa pozivanjem na kosovski zavet.

Mogle bi se ove reči vladike Teodosija i gospodina Bećkovića shvatiti kao neka vrsta priznanja i upozorenja budućim generacijama, što bi bilo dobronamerno i stoga i poželjno tumačenje. Ostaje, međutim, problem samog kosovskog zaveta. Koja je njegova obaveznost, nezavisno od njegovog sadržaja? Obično, savremena generacija ne obavezuje buduće da sprovode njene i zavete prethodnih generacija. Čak i ako postoji spremnost da se sadržaj zaveta menja u skladu s okolnostima.

Na primer, slično kao sada gospodin Bećković, u vreme kada je najgora generacija preuzimala vlast, intelektualnu a ne samo političku, propagirala se antijugoslovenska politika ukazivanjem na grešku iz 1915. godine kada je navodno umesto Velike Srbije izabrana Jugoslavija. Pa onda, hajde da tu grešku ispravimo promenom te odluke. Da sada prihvatimo ponudu iz 1915. Što je trebalo odavno, kako sada kaže gospodin Bećković. Što onda da ne kažemo Albancima da bismo bili spremni da se vratimo tridesetak ili više godina unazad i dogovorimo se o pravima i demokratiji?

Crkva možda može da savetuje da ljudi danas zahtevaju od svoje dece i od svih budućih potomaka da žive kao što su živeli njihovi preci, ali se obično od svake generacije očekuje da živi tako da budućim generacijama bude bolje u skladu sa onim što će one same smatrati za dobro, za njihovu sopstvenu dobrobit. Generacija za koju vladika Teodosije kaže da je najgora u srpskoj istoriji je činila upravo suprotno – nije mislila na buduće genracije već na to kako bi interpretirala kosovski zavet što je bezobzirnije moguće iz najsebičnijih pobuda. Zato je najgora, a ne zato što je bila neuspešna. To se ne može ispraviti nespremnošću da se poraz i pad priznaju. Mada to priznanje nije nikome više ni potrebno, ako njima samima nije.

Predstavljati knjigu u Prizrenu i govoriti sada o jednakim pravima, može li gore?

PS. Jedan drugi istaknuti predstavnik najgore generacije, Mitropolit Amfilohije, govori o večnosti, koju on razume, a kojoj mnogi neće da služe. Da buduće generacije, dakle, služe večno ovoj najgoroj.

Peščanik.net, 01.11.2018.

The post Najgora generacija appeared first on Peščanik.

Noćni poštar u Vojsci Srbije

utorak, 30 oktobar 2018 by
ptice u letu

Foto: Miodrag Ćakić

Veliko je pitanje da li je u Srbiji ratnih zločinaca bilo više u zatvorima ili na upravo završenom Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Takva dilema ne nameće se samo zbog štanda Velike Srbije, već pre svega zbog literarnog i kulturno-umetničkog programa viđenog ovih dana na štandu Ministarstva odbrane i njegove Vojske Srbije. Tamo su, naime, predstavljene knjige iz edicije „Ratnik“ osuđenih ratnih zločinaca Nebojše Pavkovića i Vladimira Lazarevića, a među posetiocima štanda i učesnicima tribina i debata viđeni su oficiri čije su jedinice činile zločine, ali haški sud njima nije stigao a domaći nije želeo da se bavi (Božidar Delić, Dragan Živanović, Ljubiša Diković). Sve uz himnu „Crvenih beretki“, jedinice Državne bezbednosti Srbije, koje nema gde nije bilo – od ubistava nesrpskih civila do atentata na srpskog premijera.

Da se odmah razumemo, paradiranje ratnih zločinaca na štandu ministarstva čiji je šef pre nekih godinu dana najavio novo „vreme tihog ponosa“ na ratne zločine i nije neko iznenađenje. Taj je ministar već dočekivao, hvalio i grlio osuđene pomagače i učesnike udruženih zločinačkih poduhvata, a na čelu Vojske Srbije godinama unazad je čovek čija ratna biografija je prljava da krvavija ne može biti. Sve je, prema tome, očekivano, sve normalno i prirodno, a opet, kao da tu ima još nečega, kao da postoji neka ekstra vrednost postojećeg nemorala. I postoji.

Iza izdanja Vojske Srbije (među kojima su bestseleri Pavkovića i Lazarevića) i organizacije događaja (na kojima govore komandanti brigada koje su činile zločine) stoji, pazite sad – Miroslav Toholj. Da, upravo je ratnom ministru informisanja Republike Srpske, kasnijem dokazanom obožavaocu ratnih zločinaca, noćnom poštaru Radovana Karadžića i autoru besramnih teorija zavere dodeljeno zvanje načelnika odeljenja za izdavačku delatnost u Vojsci Srbije.

Toholj se Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane preporučio bogatom biografijom. Jedan je od osnivača Srpske demokratkse stranke i važan šraf njenog ratnog rukovodstva – član Glavnog i Izvršnog odbora, Političkog saveta stranke, ali i ministar informisanja u vladi Republike Srpske od 1993. do 1995. godine. Osnivač je propagandnog glasila Srpske demokratske stranke pod imenom „Javnost“, koje je našlo svoje mesto u talasu takozvane dehumanizacije neprijatelja i stvaranja uslova za počinjenje najtežih zločina nad nesrpskim civilima u Bosni i Hercegovini.

Od dolaska u Beograd, tamo negde od kraja devedesetih pa sve do danas, ostao je veran ratnim idealima. Njegova izdavačka kuća „Igram“, čiji je trenutno većinski vlasnik gospođa supruga Toholj, objavila je dela i nedela mnogih ratnih zločinaca – optuženih, osuđenih, u bekstvu – od Radovana Karadžića preko Rajka Kušića do Vinka Pandurevića.

Od svih ratnih zločinaca Toholj je bio i ostao najbliži Radovanu Karadžiću. Dok se ovaj skrivao, bili su u stalnom kontaktu, dopisivali se, a onda je Toholj u knjizi „Noćna pošta“ objavio prepisku sa prijateljem beguncem. Končno, bio je sekretar Narodnog odbora za odbranu Radovana Karadžića. Kada je prijatelj konačno dolijao i dopao suda, Toholj je svedočio u njegovu korist. E, tu se svašta moglo čuti.

Između ostalog, tokom svedočenja postalo je jasno da je Karadžić angažovao ljude da čiste arhive od po njega inkriminišućih dokaza. Tako u jednom pismu iz oktobra 2001. godine jednom od „čistača“ Milošu Vukašinoviću daje upustva šta sve treba obrisati iz arhiva republičkih i opštinskih organa Republike Srpske, ali i Srpske radio-televizije iz Banjaluke. Tom prilikom savetuje Vukašinoviću da se poveže sa Toholjem koji će mu pomoći. Zatim, u jednom pismu iz 2001. godine Karadžić (tada uveliko begunac) Toholju traži da mu na disketama šalje dokumente iz kojih je izbrisao „sve što ne treba da ide“, to jest „naše najveće bruke“.

Toholj se, svedočeći na poziv svog prijatelja, između ostalog proslavio otvorenim ruganjem srebreničkim žrtvama. Tada je potvrdio navode intervjua koji je u januaru 2001. godine dao listu „Svedok“ u kojem je negirao srebrenički genocid i tvrdio da je 3.000 ljudi sa spiska ubijenih Srebreničana nakon rata „ustalo da glasa na izborima u Tuzli“, kao i da je njih 1.200 u julu 1995. godine prebeglo u Srbiju, iz Srbije u treće zemlje, a i dalje se, tvrdio je, vode na spiskovima ubijenih. U teoriju zavere o podmetanju genocida u Srebrenici Toholj je, očekivano, uključio Vatikan.

S jedne strane, dakle, imamo ministra odbrane koji zahteva da se ponosimo učešćem Srbije i njene vojske u ratu, posebno onom na Kosovu tokom kojeg je ubijeno 8.700 albanskih civila i deset puta više proterano, a sa druge (ili je to ista strana) načelnika odeljenja za izdavačku delatnost u Vojsci Srbije sa imenom Miroslav Toholj. Pa šta se drugo moglo očekivati na sajamskom štandu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije osim poplave literarnih radova ratnih zločinaca?

Kao što Toholj laže o Srebrenici, tako iz Ministarstva odbrane lažu da su knjige Pavkovića i Lazarevića objavili jer se radi o „vrednoj istorijskoj građi“ i svojevrsnim udžbenicima ratovanja. Reč je o otvorenoj promociji osoba sa prljavim ratnim biografijama i isticanju ponosa na njihove postupke iz vremena rata. Jer, aktuelna politička i intelektualna elita čiji su Vulin i Toholj eksponenti nisu se odrekle ratnih ciljeva iz devedesetih, već čekaju povoljan trenutak kada će novi pokušaj za njihovo ostvarivanje biti moguć.

Do tada, ostajmo ponosni na zločinačku prošlost i edukujmo mlade kako se ratuje.

Peščanik.net, 30.10.2018.

Srodni linkovi:

Saša Ilić – Tabloidna radost čitanja

Srđan Milošević – Haški sud, Srbija i komentari

The post Noćni poštar u Vojsci Srbije appeared first on Peščanik.

Normalnost nasilja

subota, 27 oktobar 2018 by
Apoteka

Foto: Neda Radulović-Viswanatha

U jednom se trenutku predsjednik parlamenta zacrvenio kao kuhani jastog. Ajme! Neće se valjda strovaliti zbog rasprave o zahtjevu za ostavkom ministra zdravstva, burne ali i nevažne, jer opozicijska su htijenja ionako tek folklor, s obzirom na vojničku stegu desne vladajuće većine? Ne, taj se jadničak posve izbezumio kada je jedna opozicijska zastupnica, primjerom vlastite kože, posvjedočila o užasnom, nehumanom tretmanu pacijentica u ovdašnjim bolnicama. „Svezali su mi ruke i noge i započeli kiretažu na živo. Strugali su mi maternicu bez anestezije. To je bilo 30 najmučnijih minuta u mome životu. To je 30 minuta ponižavanja svake žene od na tisuće njih“, izrekla je odvažno ta žena svoje iskustvo, nakon spontanog pobačaja i gubitka djeteta. Jastog je pak zgranuto, jedva promucao: „Nemojte, kolegice, iznositi jednu vrlo intimnu stvar. Dovodite me u vrlo neugodnu situaciju“, i razotkrio suštinski odnos prema ženi čija je maternica ovdje mračni predmet zazora, gotovo psovka, „jedna vrlo intimna stvar“, o kojoj se ne diskutira na javnome mjestu, pa još u parlamentu.

Eh, da se neki zastupnik požalio na bolnički tretman nakon operacije čira na dupetu, dakako pod totalnom anestezijom, nipošto ne bi tako smeo predsjedavajućeg, niti ga natjerao da dotičnog ušutka zbog iznošenja „intimne stvari“. No, bio je to tek početak priče o stotinama žena kojima se na živo radi kiretaža, pobačaj, šivanje nakon poroda… uz oduzeto im pravo na anesteziju, čak i puku informaciju ili pritužbu. Tek, kao nešto prirodno, samorazumljivo, zagarantirana im je bol, velika, nepodnošljiva bol, zbog tretmana za koji se vjerovalo da pripada nekoj davnoj prošlosti. I doista, malo što tako vjerno svjedoči o muškoj, bahatoj dominaciji i primitivnoj kulturi jedne zemlje kao reakcije na stotine pisama što su ih u samo nekoliko dana medijima i institucijama poslale žene koje su prošle taj bolni, srednjovjekovni pakao, koji se eufemistički naziva „medicinskim zahvatom“. Izvrgnute su, naime, novom poniženju zato jer su svoja iskustva odlučila svjedočiti javno i još zahtijevati da se s takvom duboko necivilizaranom praksom konačno prestane, pa je jedan bolnički Bog najprije zastupnici koja je lavinu pokrenula poručio da laže, a potom šeretski, jer zna naš muškić sve o boli, dodao kako ima, eto, žena „koje skaču do plafona čim ih taknete“! Potom su odvažni i važni mužjaci iz struke i politike poručili tim razmaženim tukama, koje su se usudile javno usprotiviti institucionalnom nasilju, kako „bezbolni porođaji postoje samo u jeftinim američkim filmovima“, te da sav taj niz groznih zahvata bez anestezije nikako nije nasilje.

„Znala sam da je kiretaža nužna zbog spontanog pobačaja. Nije uslišana moja molba za barem lokalnu anesteziju, a onda je krenuo zahvat uz strašne bolove… Danima sam bila u bolovima, krvarila i strahovala od sepse. I ponovo trebala na kiretažu jer prvi put nije dobro obavljena. I ponovo su htjeli na živo. Rekla sam im da ću radije umrijeti i tek su mi tada omogućili zahvat u punoj anesteziji.“ Mlada žena pisala je još lani ministru zdravstva i pokrenula peticiju koju je potpisalo na tisuće ljudi, ali ministar je odgovorio da je sve učinjeno po pravilima struke. Drugim riječima, još jedna histerična lažljivica. Tatjani su prilikom zahvata, nakon što je bebi stalo srce, rekli da je razmažena, njih nekoliko čvrsto joj je držalo ruke, noge, glavu, a ona molila da joj daju nešto, barem analgetik, apaurin. Nasilje? Ne bi se nikako složio ministar zdravstva koji je taj resor gurnuo na samo dno i koji bi se, da mu ustreba, baš kao i jedan njegov prethodnik, operaciji podvrgnuo u nekoj inozemnoj klinici.

Hrvatske žene, pak, niža su bića bez prava na slobodan izbor, pa se tako pobačaj, iako legaliziran, ne može napraviti skoro ni u jednoj hrvatskoj bolnici, zbog lječničkog prigovora savjesti, dok vjerske skupine kampiraju pred bolnicama. Sve to unatoč tome što je Hrvatska potpisnica Međunarodne konvencije o uklanjanju svih oblika diskriminacije žena i poštivanja reproduktivnih prava, kao osnovnih ljudskih prava, a što onda podrazumijeva autonomnost žene i provođenje svih medicinskih zahvata tako da se sačuva njen integritet i dostojanstvo. Sve lijepo zapisano za neku civiliziranu državu u kojoj se žene ne vezuju za krevet, nego se poštuje njihovo tijelo, a bol ne omalovažava, i u kojima je struganje maternice na živo nezamislivi barbarski čin. Ali ovdje je protest tisuća žena završen još jednom muškom zajebancijom, to jest slanjem u bolnice nekakvih inspekcija koje će, očekivano, ustanoviti da se sve radi po uzusima struke, odnosno da sve one lažu.

Stoga, malo se toga promjenilo od jedne davne, vulgarne poruke upućene kolegici od strane uvaženog političara koji je volio u parlament dolaziti u vojnoj uniformi. „Idi doma i rađaj!“ kazao je tada moćni primitivac, inače osumnjičen za silovanje mlade muslimanke u ratu u Bosni. I da, upravo se to čvrsto nasljeđe psihologije patrijahalnog primitivizma zrcali i u legaliziranom, medicinskom nasilju nad ženama. O kojemu bi patrijarsi najradije da se šuti.

Mladina, 26.10.2018.

Peščanik.net, 27.10.2018.

The post Normalnost nasilja appeared first on Peščanik.

Bordel Srbija

utorak, 23 oktobar 2018 by
Telo, grafit na Dorćolu u Beogradu

Foto: Slavica Miletić

Nećemo odmah o Srbiji i Vučiću. Prvo ćemo malo o Mađarskoj i Orbánu. Orbán je dakle rešio da obustavi finansiranje i zatvori odseke za rodne studije u Mađarskoj. Iz njegove kancelarije stiglo je više objašnjenja za tu odluku. Prvo je sada već klasično neoliberalno: na rodnim studijama stiče se znanje koje se ne može unovčiti. Osobe sa potvrdom da su završile te studije, njih nekoliko u generaciji, ne mogu naći posao, što tobože jasno pokazuje da su same studije višak. Drugo je konzervativno i dobili smo ga pre neki dan: „Smatramo da je neprihvatljivo da se govori o društveno konstruisanim rodovima umesto o biološkim polovima“. Oba su naravno ideološka. Pored toga što su ideološka ona su i očite laži (ideologija, razume se, ne mora uvek biti iskrivljeni pogled na svet).

Krenimo od drugog ka prvom i usput primetimo kako neoliberalna, od smisla ispražnjenja tehnokratska ili menadžerska ideologija redovno traži da bude ispunjena smislom iz konzervativnog ideološkog repertoara (o tome bi domaća desnica morala da vodi računa: koliko god se upinjala da se predstavi kao ljuta opozicija, ona je u stvari samo ideološki partner Vučićevog na prvi pogled tehnokratskog režima). Orbánova kancelarija dakle kaže da se ima birati između roda i pola, kao da se rod i pol isključuju. Prvi je običan konstrukt, dok je potonji očigledna biološka činjenica. Između ta dva, jasno je da treba izabrati neporecivu istinu. Bile bi jadne rodne studije koje poriču biološki pol i koliko je meni poznato – one ne postoje. Čak i najradikalnije među konstruktivistički opredeljenim feministkinjama, poput Judith Butler na primer, ne poriču važnost tela, pa će to – da su tela važna – Butler staviti i u naslov jedne svoje knjige.

Kao društveni konstrukt, rod je naprosto veza između tela kao biološke datosti i društvenih shvatanja o telu. Time što telu daje društvena obeležja, rod ulazi u organizaciju moći i nejednakosti i stvara rodne režime, to jest podelu rada i distribuciju moći prema polu. Veza između pola i roda, ili „prirode“ i „kulture“ može se razložiti ovako: pol se utvrđuje prema biološkim merilima za razvrstavanje osoba na muške i ženske. Prema polu, osoba ulazi u polnu kategoriju: što je naprosto skup uvreženih očekivanja u vezi sa izgledom i ponašanjem za jednu ili drugu kategoriju. Pod rodom se, onda, podrazumeva ponašanje prikladno obrascima iz polne kategorije. Drugim rečima, ako pol i jeste biološka činjenica, očekivanja vezana za pol su društveni konstrukti. Kada iz Orbánove kancelarije kažu da odbacuju rod kao nešto patvoreno u ime pola koji je suva istina – oni, u stvari, lažu i manipulišu istinom. Tu se zapravo tvrdi da su i odnosi moći zasnovani na polu prirodni i nepromenljivi pošto je takav i sam pol.

Rodne studije se onda bave upravo razumevanjem i preispitivanjem društvenih odnosa, te raspodelom resursa i moći koja se hoće legitimisati pozivanjem na tobože neoborive istine, čime se u stvari skrivaju i zataškavaju diskriminacija i izrabljivanje. Raskrinkavanje takvih politika i predlaganje boljih rešenja jeste posao rodnih studija. Kada Orbán kaže da za studente rodnih studija nema posla, on samo poručuje da mu odgovara status quo, gde je on na vrhu piramide moći, te da to ni po koju cenu ne želi da promeni. Stoga su i kritičari takvog poretka – iz Orbánovog ugla, to jest kancelarije – i nepoželjni i nepotrebni, te za njih neće biti posla dokle god se on pita.

Ilustrujmo sad ovo jednim domaćim primerom. Na otvaranju gradilišta za fabriku koja će, kažu, početi da radi na proleće sledeće godine, Vučić je uzeo u zaštitu buduće zaposlenice: „Vi Turci što ste dovedeni, da vodite računa o našim ženama, da budete fini i ljubazni prema njima! Jeste li me čuli Turci? Da vodite računa! To su divne, dobre žene, porodične, koje žele da vredno rade kako bi napravile budućnost za sebe i svoje porodice“. Poistovetivši se s nekom savremenom verzijom Kraljevića Marka, Vučić „Turke“ nije samo korio i opominjao; on im se i zahvaljivao: „Hvala ti, brate Turčine što si primio i žene od 50 godina. To su vredne i sposobne žene koje će pokazati lojanost.“

Ako se neko sad pita kakve bi to veze moglo imati sa rodnim studijama, neka za početak samo promeni imenice: Vi Turci što ste dovedeni, da vodite računa o našim muškarcima, da budete fini i ljubazni prema njima! Jeste li me čuli Turci? Da vodite računa! To su divni, dobri muškarci… I još: Hvala ti, brate Turčine što si primio i muškarce od 50 godina. To su vredni i sposobni muškarci koji će pokazati lojalnost. Škripi, je l da? A da bismo znali zašto škripi, imamo rodne studije.

Naravno, kod Vučića, kao i kod Orbána, ne škripi samo u vezi sa rodom. Gnusan je i jeziv njegov dvostruki govor. Dok uzima u zaštitu „žene“ on im istovremeno i preti – jer, zna on, a i one treba da znaju: sa pedeset godina niko ih neće. Drugim rečima, sve i ako „Turci“ ne budu fini, žene treba da im budu zahvalne što su ih uopšte uzeli da rade. Na istom tragu, „Turci“ se izuzimaju iz pravnog poretka Srbije. Ako zakoni o radu, kakvi god da su, važe za sve, nije potrebno posebno zapretiti „Turcima“, izuzev ako oni iz tog poretka nisu izuzeti. Tobože štiteći radnice, Vučić je Turcima poručio da mogu da rade šta hoće. Konačno, Vučić je zgazio taj poredak i tako što je sebe podigao iznad njega: ništa vam ne vrede zakoni i prava, zapretio je ženama štiteći ih, jedino vas ja mogu sačuvati od zlostavljanja, ali za uzvrat mi dugujete lojalnost.

Sve što važi za žene, odnosi se ovde, naravno, i na radnike. Vučić je žitelje Srbije izveo iz pravnog poretka i uveo ih u sivu zonu gde svi egzistencijalno zavise od njegove (samo)volje. Ali, kategorija roda ipak baca posebno svetlo na sve to – baca ga tako da Srbiju vidimo kao bordel u kome je Vučić vrhovna madam.

Peščanik.net, 23.10.2018.

The post Bordel Srbija appeared first on Peščanik.

Vodotoranj u Vukovaru

Vodotoranj u Vukovaru, foto: Đorđe Karan

Zbivanja u Vukovaru 13. listopada izazvala su, posve očekivano, brojne komentare; neočekivano, međutim, ti su komentari uglavnom razglabali o posljedicama lokaliziranoga događanja naroda po usud Plenkovićeve političke pozicije (uglavnom u stranci, tek dijelom i u Saboru). Budući da je ubrzo postalo jasno kako su i Plenković i vlada, pa i HDZ, i dalje posve dobro (i „u sedlu“) pokazalo se – i posve površno gledano – koliko je ovaj pristup bio promašen. No, ta promašenost ne proizlazi toliko iz opsesije „javnosti“ (tj. medija) taktičkim potezima, koliko iz nevoljkosti, nepripravnosti ili čak jasnoga odbijanja da se u javnosti razmotre ozbiljniji problemi koji su ovih dana u Vukovaru (opet jednom) izišli na vidjelo.

Vukovarsko se zborovanje, ponajprije, na formalnoj razini zbivalo kao masovna (a organizirana) „prisila prema pravosudnom dužnosniku“ (sukladno čl. 312. Kaznenoga zakona). Dapače, kao prisila spram većega broja „pravosudnih dužnosnika“ – do mjere u kojoj je moguće govoriti o prisili spram pravosuđa u cjelini. Naravno, ovdje je riječ „samo“ o moralnim kategorijama prigovora, jer je posve nezamislivo da bi Državno odvjetništvo skupilo hrabrosti za pokretanje ovakva postupka u situaciji u kojoj je upravo ono pod masovnim napadima. A s obzirom na izrazito loše stanje pravosudnoga podsustava dotičnu prisilu i ne treba organizatorima uzeti za zlo, jer neki je vanjski poticaj izgleda nužan.

Na samome početku skupa njegov je organizator Tomislav Josić izrekao jednu od bitnih tema zborovanja: “Nisam siguran da smo svi za pomirbu i da nam se svima sviđa pomirba”. Pritisak na DORH (indikativno: znatno manje na policiju i sudove) formalno je, doduše, izvršen u cilju ubrzavanja suđenja za ratne zločine, posebice one počinjene u Vukovaru, ali je bilo lako razaznati pozadinsku notu – suživot nema smisla (barem u Vukovaru). Uostalom, Josić je javnosti – uz zagriženu protimbu ćirilici – poznat po stavu da bi “Vukovar bio sretniji grad“ da je bio vojno oslobođen (HTV, „Nedjeljom u dva“, 18. svibanj 2014.).

Jednostranu uporabu motiva pravosudnih propusta jasno pokazuje jednostavna činjenica da organizatori ni u pripravama nisu pozvali nikoga od onih koji su desetljećima usamljeno insistirali na suđenjima za ratne zločine (HHO, Građanski odbor za ljudska prava, a posljednjih petnaestak godina prije svega Documenta – Centar za suočavanje s prošlošću). Jer u tom bi se slučaju radilo o suđenju za sve ratne zločine, a to organizatorima nije bilo ni kraj pameti. Dapače, oni su, kao znak nepravde, Merčepa protustavili (neosuđenim) srpskim zločincima, jer im je, možda i nesvjesno, pobjegla asocijacija na zločine nad Srbima u Vukovaru još prije opsade grada.

Ključni je naglasak bio na tvrdnji da „nitko nije osuđen“ za brojne zločine (od kojih su neki na doista krvavo uvjerljiv način, demonstrirani iskazima svjedoka i žrtava objavljenima na skupu). Ma koliko ovo obznanjivanje osobnih traumi graničilo sa sve popularnijom svjetskom medijskom praksom – već nazivanom „pornolence“ (hrvatski otprilike: pornosilje) – koja kombinira pornografiju i nasilje, ovakvi su javni iskazi katkada zaista u funkciji spoznaje ratnih grozota. Ipak, činjenica da je od kraja 1991. godine do danas kazneni postupak zbog ratnoga zločina pokrenut (ili traje) protiv 4.000 osoba (od toga 2,6 posto počinitelja s hrvatske strane), a osuđene su 563 osobe, u Vukovaru nije spomenuta, jer osnovni je masovni motiv bio da „ne kažnjavaju ratne zločine protiv naših, ali progone naše branitelje“.

U završnome govoru, vukovarski gradonačelnik Ivan Penava je, doduše, najprije pokušao pokazati neku vrst objektivnosti spram institucije kojom je posebice nezadovoljan: „svima treba biti jasno da sadašnji državni odvjetnik nije kriv za neprocesuiranje“, no pritom je, objašnjavajući razloge za nezadovoljstvo i sadašnjim funkcionarima, pokazao ipak neočekivano neznanje: “Ali ako za prvog zamjenika uzme čovjeka koji je bio na dužnosti u ranijem mandatu, onda se odgovornost povećava. Ako za drugog zamjenika uzme čovjeka koji je bio državni odvjetnik, postavlja se pitanje s kojim zaslugama?“. Naime, čl. 23. (st. 2) Zakona o državnom odvjetništvu jasno određuje: „Ako Glavni državni odvjetnik Republike Hrvatske ne bude ponovno imenovan na istu dužnost ili bude razriješen, nastavlja raditi kao zamjenik Glavnog državnog odvjetnika Republike Hrvatske“. Ni sadašnji glavni državni odvjetnik nije, kao ni oni prije njega, „uzimao“ prethodnike za zamjenike, jer je to naprosto zakonski automatizam.

Masovna atmosfera, kao što je poznato, ne pogoduje distinkcijama ili finesama, pa je moguće da Penava istovremeno spominje Merčepa u (razmjerno) pozitivnome kontekstu i zaziva stvaranje „povjerenstva za istinu“. Da traži od vlasti promjenu „zakona koji se tiču istraživanja i procesuiranja ratnih zločina“ i njihovu prilagodbu „onom vremenu i prostoru“ – vjerojatno to, ipak, ne znači baš uspostavu prijekih sudova (koji bi odgovarali nekim postupcima u „onom vremenu i prostoru“), ali svakako znači uvođenje potpunoga pravnog nereda u suđenja za ratne zločine (kod kojih je – i u Haagu i u Hrvatskoj – bio mjerodavan zakonski okvir na snazi u trenutku izvršenja zločina). Penava nadalje traži da za ratne zločine sude samo oni su „htjeli ovu državu“ (što više i nije tako lako ustanoviti) – pogotovo ako nije određen datum do kojega se moralo „htjeti“ hrvatsku državu (to bi, uostalom, moglo pogoditi, npr., i sadašnje ministre obrane i unutarnjih poslova, admirala Domazeta Lošu, itd.) No, Penavine su nesuvislosti rezultat činjenice da se našao na nepoznatome teritoriju, pod pritiskom masovnih htijenja, u političkoj ulozi vođe za koju nema kvaliteta.

Ono što je nedvojbeno znatno važnije od Penavine insuficijentnosti, ali i od nominalnoga cilja okupljanja, jesu ograničenja koja proizlaze iz bitnoga konteksta vukovarskoga mitingašenja. Radi se, naime, o (još jednome) nastavku hadezeovske pobune protiv („trenutnoga“) HDZ-a, koja je u punome opsegu započela otporom usvajanju Istanbulske konvencije, a nastavljena (dvojnim) referendumskim aktivizmom, okupljanjem u povodu nogometnih uspjeha … Hadezeovska pobuna jest pobuna drugoga ešalona stranke protiv njezina vodstva (koje je otišlo odveć lijevo za ukus pobunjenik(c)a), a odličnim se alatom učinilo poentiranje na nezadovoljstvu žrtava rata i njihovih porodica. No, pritom su, u svojoj nespretnosti, na svijetlo dana izvukli godinama pažljivo skrivana protuslovlja vladajuće nacional-ideologije, utemeljene na osebujnome tumačenju rata iz devedesetih. Najbolje se to pokazalo u Penavinu (Šeksom potpomognutome) opisu neodgovornoga ponašanja hrvatskih vlasti koje su dopustile razmjenu dvojice zločinaca. „Jedan je Ilija Torbica, koji je iz zasjede pucao na policijsku patrolu u Sotinu te teško ranio policajca, i drugi je Slobodan Jurišić, koji je u Vukovaru ubio dvojicu mladih hrvatskih gardista.“ Šeks je čak tadašnjem premijeru Franji Greguriću rekao: „Ova dvojica nikako ne smiju u razmjenu, to su ubojice“.

Pod pretpostavkom da su navodi točni, u oči bode potpuno nepoznavanje ratnoga prava. Abolicija se, naravno, nije mogla odnositi na ratne zločine, ali (nekvalificirano) ubijanje neprijateljske „oružane sile“ u ratu nije zločin, pa ni ubijanje iz zasjede. Jer, odavno je znano da je zločin rata upravo u tomu što u ratu ubijanje nije zločin; rat i nije drugo do organizirano ubijanje radi postizanja nekoga (političkog, svjetonazorskog, vjerskog, ekonomijskog, ne naposljetku: domovinskog) cilja. Ovakvi se „previdi“ pojavljuju (valjda ipak začuđujuće) i kod onih koje Penava napada, organa gonjenja. Tako je 21. rujna objavljeno: “Policijski službenici Policijske uprave šibensko-kninske (Odjel ratnih zločina) u koordinaciji sa Županijskim državnim odvjetništvom u Šibeniku dovršili su kriminalističko istraživanje tijekom kojeg je utvrđena osnovana sumnja da je, u to vrijeme 47-godišnji srbijanski državljanin, u svojstvu komandanta 75. motorizirane brigade ‘RSK’, počinio kazneno djelo Ratni zločin protiv ratnih zarobljenika … S toga osnova sumnjiči ga se da 3. veljače 1993. godine nije poduzeo nikakve nužne i razumne mjere kada su nepoznati pripadnici 75. motorizirane brigade vojske ‘RSK’ na Miljevcima, u mjestu Popovići, tijekom oružanog sukoba, iz zasjede protupravno lišili slobode vatrenim oružjem ranjenu dvojicu pripadnika Ministarstva unutarnjih poslova Republike Hrvatske, te su ih fizički i psihički zlostavljali.“

Ovaj policijsko-dorhovski galimatijas nedvosmisleno tvrdi da postoji Ratni zločin (valjda iz poštovanja pisan s velikim početnim slovom) u „protupravnom lišavanju slobode iz zasjede“!? Bilo bi, svakako, interesantno znati kako se to – u ratu – „pravno“ lišava slobode ranjenike (npr. tako da im se izrecitiraju prava koja pritom imaju). Tragikomično je, uz to, dovođenje rečene protupravnosti u istu razinu kažnjivosti s „fizičkim i psihičkim zlostavljanjem“ (čime se, zapravo, relativizira zbiljsko djelo ratnoga zločina).

Riječju, ono što je počelo kao politička fraza početkom devedesetih odjekuje i danas kod hadezeovskih rezervista, ali i u organima gonjenja. Sve je pomiješano u toj zbrci, pa su svi (ali i nitko) potencijalni ratni zločinci (jasno je – svi na „njihovoj“, nitko na „našoj“ strani). Upravo stoga Penava&comp. ne mogu djelotvorno kritizirati nedostatke u radu represivnoga aparata – proizlaze, naime, iz istoga svjetonazorskoga izvora. Taj izvor nije tek u ideologiziranju, nego u doslovnome idealiziranju rata iz devedesetih; nije bilo dostatno preuzeti rusko-pravoslavnu-staljinističku formulu „domovinskog rata“, nego su (obvezatni) pozitivan stav svih spram rata već od sredine devedesetih poduprli formulom DDR (dostojanstvo domovinskog rata).

Moguće je da ratnik bude dostojanstven, da takvi budu i ratni ciljevi, ali ako se rat u cjelini (pa makar i „domovinski“) obvezatno naziva dostojanstvenim, onda nije lako shvatiti kako je u njemu bilo ubijanja, mučenja, silovanja, razaranja. To su baš ovih dana svojom nesklapnošću (nehotice) razotkrili hadezeovski rezervisti (i neprofesionalni „pravosudni dužnosnici“). Ostalo su tek vukovarske aporije (aporija izvorno znači isto što i ćorsokak). A pravi način da Vukovar iziđe iz sadašnjega ćorsokaka jest zemljopisne naravi (otvaranje obližnjih granica), ali i političke (ukidanje etničkih razgraničenja).

Lupiga, 22.10.2018.

Peščanik.net, 23.10.2018.

The post Vukovarske aporije: Što su sve razotkrili hadezeovski rezervisti? appeared first on Peščanik.

TOP