FORGOT YOUR DETAILS?

Raspad

by / subota, 07 jul 2018 / Kategorija Vesti Pescanik
Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Ne vredi obraćati pažnju na sadržaj premijerkinih javnih obraćanja – tu naprosto nema ničega osim korporativnog praznoslovlja, neumešnog fraziranja i neskrivenog lupetanja. Premijerka se ne libi da kaže da ne zna stvari koje bi, s obzirom na svoju funkciju, morala da zna. Nažalost, to nije izraz skromne samosvesti o sopstvenim ograničenjima, već bahatog razmetanja osobe koja zna da je nedodirljiva jer iza njenih leđa stoji njen mentor sa batinom u rukama. Pogledajte, kao da nam poručuje premijerka u svakom novom nastupu – ne znam ništa, a ipak sam na najmoćnijoj poziciji u zemlji! Ne znam ništa, jer ne moram ništa da znam i odlučna sam u nameri da nikada ništa ne naučim.

Sadržaj na stranu, premijerkini nastupi već na formalnom nivou otkrivaju osobu u dubokom nesporazumu sa jezikom. Slušateljki se može učiniti da je u pitanju neko ko tek uči da govori srpskohrvatski – premijerka se muči sa sklapanjem rečenica, upotrebljava skroman fond reči i saplete se, bez izuzetka, svaki put kad pokuša da izađe na kraj sa iole kompleksnijom jezičkom konstrukcijom. Kako ova osoba uopšte misli, pita se slušateljka. O bilo čemu, ne samo o kompleksnim pitanjima upravljanja državom.

Premijerkin mentor je na prvi pogled druga priča – majstor retoričkih trikova, vešt sa rečima, zaljubljen u sopstveni glas, sklon glumatanju i uživljavanju, on ispreda detaljne narative čiji je cilj da u potpunosti prekriju ili čak zamene stvarnost. Međutim, teško je oteti se utisku da u poslednje vreme ni mentoru ne ide najbolje – čak i ovaj isfantazirani narativ se sve više raspada i to se jasno vidi u njegovim nedavnim nastupima. Sve je manje dugih i elaboriranih priča, sve više nepovezanih opaski, brecanja, nabacanih statistika i besmislenih podataka.

Možda se premijerkin mentor prosto umorio. Možda smatra da pošto je kroz pokornu medijsku mašineriju u potpunosti razorio javni prostor, više nema ni potrebe da ulaže toliki napor u sklapanje koherentnog propagandnog narativa. Ali vredi razmotriti bar još jednu mogućnost – čak ni on više nije u stanju da ispriča koherentnu priču o tome šta zapravo radi.

Naravno, u javnim nastupima mnoge stvari moraju ostati prećutane, a rupe nastale prećutkivanjem moraju se popuniti lažima ili retorikom. Sve to već znamo, kao što znamo i da je premijerkin mentor doskora bio vrlo vešt i uspešan u popunjavanju tih rupa. Međutim, izgleda da i taj poduhvat ima svoje granice – kada rupe postanu prevelike, nema te retoričke veštine, tog glumatanja i te spremnosti da se istina iskrivi ili falsifikuje, koji mogu sprečiti neumitan raspad narativa.

Kako glasi priča o naprednjačkoj Srbiji? Ne ona koju bi kritičari režima o njoj ispričali, već upravo ona koju bi režim ispričao svojim podanicima, ali i samom sebi? Kojom pričom kolaboracionisti pravdaju svoju saradnju sa režimom? Šta kažu sebi u trenucima kad ih obuzme sumnja ili griža savesti? „Da, ovo ne valja iz hiljadu razloga, ali ipak…“ – šta?

Prva priča, priča na kojoj je režim došao na vlast, bila je (seća li se iko?) borba protiv korupcije i rešavanje spornih privatizacija. To je, znamo, otišlo u zaborav. Osim par spektakularnih hapšenja, na ovu temu nije učinjeno apsolutno ništa. Zatim smo dugo imali priču o BDP-u i stopi privrednog rasta – naravno, preuveličanu, nakićenu, začinjenu iskrivljenim statistikama – ali, bar u početku, ne baš u potpunosti lišenu utemeljenja u stvarnosti. Ishod ove priče znamo – fijasko. Danas, premijerkin mentor izjavljuje kako je „oduvek govorio da stopa rasta nije najvažnija“. Glavni problem nije u tome što je ovo lako proverljiva laž, već u tome što se ceo narativ izgrađen oko privrednog rasta raspada, a nema ničeg što bi zauzelo njegovo mesto. Naravno, tu je i priča o evropskim integracijama, ali i ovde je vlast udarila u zid – poglavlja se ne otvaraju očekivanom brzinom, izveštaji su sve gori, Venecijanska komisija vraća predlog ustavnih izmena. Opet, nije stvar u tome da li će režim smisliti način da ove neuspehe predstavi javnosti kao pobede – smisliće, naravno. Problem je što niko više u to ne veruje.

Neko će reći – to nije bitno, čak i režim ionako nikada nije verovao ni u šta, osim u sopstvene privilegije i beneficije. Međutim, nema tog oportuniste kojem ne treba priča kojom će, pred sobom i drugima, racionalizovati sopstvene postupke. Ovo posebno važi za politiku, jer ta priča mora biti ubedljiva za veliki broj ljudi, kako za birače, tako i za brojne saučesnike. Ali u slučaju aktuelnog režima, ove priče više nema. Ostalo je samo lupetanje o digitalizaciji, natalitetu i „nacionalnoj nauci“. Režim više nije u stanju da ispriča čak ni prividno koherentnu priču o sebi i svojoj ulozi, naprosto zato što više ni sam ne zna šta radi.

Peščanik.net, 07.07.2018.

The post Raspad appeared first on Peščanik.

Izvor Vesti:: Raspad

Share Button
TOP